KAKO DIVNO IZGLEDA MAČKA KADA SPAVA
Kako divno izgleda mačka kada spava,
sanja šarene svetove,
čovek lepo izgleda kada spava
samo dok je beba,
kasnije
hrče uklješten ružnim snovima,
ustaje umoran od svega
ne znam ni kako bih ti pročitao ime
Solveig Dommartin
na srpskom,
zašto te je izdalo srce pre vremena,
nigde nisu izmešani radost i tuga kao u tvom pogledu,
čulna usta, dobronamerne lokne, Vendersova heroina,
na trapezu su istine drugačije za obične ljude,
i da mogu kao anđeo da čujem misli svakog,
prislonio bih glavu uz neku mačku,
devet života, devet snova, Solveig,
tajna na pretek,
vrati se u suton, dok kroz berlinske ulice
ubrzano švrljaju farovi automobila,
dok se pale ulične svetiljke,
i niko ne skače sa mosta, i svi pevaju
s Linkin Parkom najbolje pesme,
vrati se na sims odakle puca pogled
na gužvu zabludelih pešaka,
devet života, devet snova, Solveig,
divno izgleda mačka kada spava,
kao ti, katalizator nežnosti,
tajna na pretek
***
PROŠAO JE JOŠ JEDAN DAN
Prošao je još jedan dan,
pred ogledalom, u njemu sam ceo,
i soba sa nameštajem,
vazduh memljiv, buđav ko san,
mrak je sobe deo, duše deo,
stolica je bez naslona,
zaboravi nešto od ovog sveta
da nada postane svetlija,
ništavilo kraj prozora,
obuzdali ga jahači talasa, meteorolozi,
surov vetar zaklanja breze,
kud koji ljudi moji, meteorolozi
majka ispržila punu vanglu krofni,
nema ko da ih jede,
milioni novih automobila na parkiralištima,
nema ko da ih kupi, nema ko da ih vozi,
mačke cunjaju svu noć gradskim kvartovima,
nema ko da ih mazi
tražim po uglovima prašnjave sobe,
nema nikoga, turobna je mistika
kao oklagija u kuhinji,
kroz prozor ravnica od asfalta,
huji bruji prašina snega zakovitlana,
opaki stakloresci ne zamenjuju stakla u boji,
ništa nije tužnije
po meri ptica od suludog metala
u suštini trebalo bi glasnije raslojavati
svežinu vazduha,
druže Kafka, stavi u zapisnik:
prošao je još jedan dan
***
DICK LAURENT JE MRTAV
Dick Laurent je mrtav. Gde sam to ja? Gde se to budim?
Noć je neprolazna, a sve sam stvari pogubio negde usput, i
mokra je trava, mesečina kao staklo seče senke u nepovrat,
i glas mi je izgubljen, a tišina naduta nada, da pukne grana
pod nogama, nevidljivi potok da zažubori šturo kao čegrtaljka,
i lete neke spodobe, iznad zvezda crna im krila odsecaju pozadinu
vasione, sve je to izvan straha, nepojmljivo, užas je proneveren
za sva vremena koja su se stekla do ovog trenutka,
i neće se uzdići od sada do poslednjeg otkucaja kvarka,
niz ulicu kotrlja se vetar od dahova mačaka koje sanjaju,
nema nikoga da pokaže izlaz, put je takav
da na njemu zauvek ostajem sam.
Reka
pred našim očima nije ona koja se vrtloži u našim snovima,
žalosno je: put je reka, a reka je put,
nema krvi na mojim rukama, a nema oproštaja
za reči koje nisam izgovorio, nisam stvorio
male, šarene, umiljate, u pravo vreme,
ne, kada ona već zaboravi da je sreća još uvek moguća,
ona koja je meni ljubav, kojoj sam mogao biti ljubav,
da perje leti samo ako udahneš duboko, izdahneš,
i ljuljuškajući usporeno klizi niz strmine vazduha
_______________________________________________
ZORAN PEŠIĆ SIGMA bio je urednik časopisa za književnost, umetnost i kulturu Gradina.
Autor je više knjiga poezije i proze. Rođen je 1960. u Beloj Crkvi, a studirao je fiziku u Nišu. Bio je urednik, glavni i odgovorni urednik i v.d. direktora niškog Studentskog kulturnog centra (1985-1990). Od 1990. do 1999. radio je u Domu kulture Niš kao urednik filmskog programa, urednik Niškog analitičara, letopisa kulture grada Niša, te kao glavni urednik programa.
Pesme su mu prevođene na bugarski, makedonski, poljski, italijanski, rumunski i grčki.
Između ostalog, dobitnik je književne nagrade “Biljana Jovanović” za 2018. godinu, koju mu je Srpsko književno društvo dodelilo za knjigu “Biće sve u redu”.
Preminuo je 17. septembra 2019. u Nišu u 59. godini.
čovjek-časopis 