Tag: Zlatko Stevanović

PET PJESAMA ZLATKA STEVANOVIĆA IZ RUKOPISA “PESME LUMPENA I VISOKOG MENADŽMENTA”

poezija

MOJ STOMAK I JA

Idemo moj stomak i ja
prolazimo gradom
njišemo se u latino ritmu
on okrugao kao mali Buda
mudriji od mene
zadovoljan sobom
i za njim ja
mršavi isposnik
bez pustinje i ćelije
kurir Đoka
sa torbom punom neplaćenih računa
osuđen da samo njega pratim
zaobljenog seronju
lako je njemu
ja mu čuvam leđa
dok on poskakuje među znojavim
rejverskim dupetima
spaja vikende dok ja crnčim
sin razmetni
okrukli pederko
misliš da mi je ikad reko hvala.

***

LAPONIJA

Danas sam glup i umoran
sve što sam ikad pročitao bilo je uzalud
na mene su džabe trošili novce
država i roditelji
danas nemam volje ni za treš sitkome
bio bih samo jedno sa federima kauča
u bestežinskom stanju
da nisam pretežak
zato ako može jedan
intravenozni dotok koka-kole
eto toliko bih zamolio
jednu udarnu dozu šećera
da mi nakostreši obrve
hladnog reskog šećera
jedan nokaut za sinuse
da mi osmeh prezuje
vilica se oduzela
ionako mi ne treba
komuniciraću samo samoglasnicima
aaa-eee-iii-ooo-uuu
nešto kao Rembo samo retardirano
Rembodirano Rembordino
daj-be-koce-bate
evo rastočiću se
progutaće me klik-klak mehanizam kauča
kao kit Pinokia
samo neće biti Đepeta da mi sašije
jednu vaspitnu
brižno ko narodna milicija
nego pumpaj kolu nemoj stati
vilica mi u ofsajdu
pred očima Laponija
i irvasi i oblaci
i kamioni crveni i polarni medvedi
i mali tamnoputi što u tri smene šiju poklone
za mališane prvog sveta
hohoho meri krstaš
ko to nije bio dobar ove godine
evo jedna lepa mala bomba
od srca upakovana
al’ koga zabole za to
daj bre hladnog reskog šećera
guzici lenjoj melema.

***

VOZIMO VOZ

Po ravnici po klisurama
gudurama i šumama
garimo parimo
izlećemo iz oblaka dima
i projurimo kroz stanicu
dok gomila proletera luzera
gleda za nama
danas nema posla odjebite kući
recite da je voz proleteo pred vašim
otečenim nosevima
i mašinovođa vam je pokazao
kurac kroz prozor slobodno tako recite
dođite sutra na stanicu
da to pečatiramo ako treba
ako nas nađete luzeri jer mi jurimo dalje
istresamo u krivini švercere
zaglavljene između dva vagona
još od devedesetih
evo baš savijamo u krivini
niz strminu se kotrljaju boksevi Malbora
i debela mlada i svinjska glava
i menadžment saveza komunista
direktori lopurde i za njima
trči niz brdo luzerska radnička klasa
sa papirima za bolovanje
i pitaju možemo li sad da pečatiramo
značilo bi im
čeka ih pred skelom mešalica
eno meša od ranog jutra
a oni gube vreme na poslu.

***

STIROPOR PETICA

Izbaciću sve iz stana
i ostaviću na sred sobe
samo jedno parče stiropora
da me teši da me brani da me čuva
divni stiropor petica
da me podseti koliko je malo potrebno
kad se pružim preko njega
i počnem da mašem rukama
da pravim anđela u snegu stiropora
u njegovim slatkim mrvicama
što kao riža lete po parketu
i gube se zauvek pod lajsnama
naslagaću ispred zgrade sve što imam
napraviću lomaču od Ikee
goreće kratko ali sa stilom
sva ta posrana iverica
zbog koje sam kičmu iskrivio po call centrima
udovoljavajući niskim potrebama prvog sveta
a sada konačno slobodan
ja Diogen Stiropordžija
gledam kako mi izvršitelji iznose
televizor i usisivač
samo ga nosite pijavice
ionako više nemam šta da usisam
gledam kako mi majstori seku struju i grejanje
samo ga secite legende
iščupajte slobodno i radijator iz zida
i iznesite ga ispred na lomaču
nemate vi pojma kako greje petica.

***

B657

Cigani lete u nebo
a buržoazija u svemir
dalje i dalje da dodirne Boga
Zemlja joj je odavno premala
penthaus u Malibuu sad već može imati i
malo bogatija sirotinja
buržoazija gleda dalje
kao jedina prava avangarda čovečanstva
jer tržište podstiče inventivnost
i osim sajber oružja
kojim se sirotinja međusobno tamani
ono donosi i sajber vozila
kako bi buržoazija prekoračila eone
sve do planete B657
gde je voda plavlja i žumance žuće
a izmet samleven u sajber šoljama
daje najfiniju kafu
kakvu Brazil nije mogao ni da sanja
buržoazija tu živi u miru
u senci sekvoja bez zmija i komaraca
govoreći jedan svima razumljiv jezik
u kojem nema reči mržnje
verske ni nacionalne
a uz meditacije na proplanku
i zalazak žućeg i blagodarnijeg sunca
jedino što B657 nedostaje
da bi bila prava planeta
jeste sirotinja
ali u intergalaktičkom udžbeniku istorije
lepo je objašnjeno
“Sirotinja je sve do same eksplozije
ostala na Zemlji
jer je čekala poslednji trenutak
da preduzme nešto.”

____________________________

ZLATKO STEVANOVIĆ je autor dve knjige, „Dnevnik u osam” (Darma books, 2019) i „Koga boga“ (Lom, 2024), kao i dvogodišnjeg fejsbuk eksperimenta „Radio Čemer“. Jedan je od osnivača Književnog društva „Orfisti“. Voli bas gitare i mačke. Živi u Pančevu.

književna premijera: ZBIRKA POEZIJE ZLATKA STEVANOVIĆA “KOGA BOGA”, LOM izdavaštvo, 4/2024; četiri pjesme

poezija

PROLOG

Žao mi je samo još gladnih životinja
sve te nesrećne oči 
gledaju u spasitelja čoveka 
što ni sam sebi ne može pomoći 
da ima greha
grešna bi bila pomisao
da će ih prva zima utešiti
zar je dar ovaj nakrivljeni točak
što se uz toliku škripu okreće
mesojedi jedu biljojede
veće galaksije manje
sve se kreće ka svom viru
krvnik i žrtva sećanje i ime
samo će uz talase i vetar
kao kost u drevnom ledu
trajati plavi bol
nema pravde u kosmosu
ima samo pesama o njoj.

***

MESO

Otvorio sam vrata zgrade
hodnik je zaudarao
neko je pržio loš komad mesa
strah pred klanje budi toksine
posle zalogaj bude žilav
i oseća se dva sprata ispod i iznad
to je bila poslednja pobuna žrtve
pokvarila je apetit onom što se obradovao
kad je spazio u vitrini 
sniženje pred istek
otvorenih vrata zgrada je odahnula
u haustoru su zavijale razdražene lutalice
uvek ima ko hoće
i loš komad mesa
i platu ispod časti
lavež je rasterao vrane sa bandere
samo je žica ostala da dugo treperi.
Grlo mi se grčilo
tumarao sam hodnikom tražeći prekidač
kasnije u stanu mučnina se stišala
ali se u nozdrvama ušuškala trauma
ne bi tu pomogao ni tamjan ni bosiljak.

***

JESMO LI TO SANJALI

Prve zube i trzaj kvake
reci mi
jesmo li to sanjali?

Prekasno promenjen kanal
kolone tela gelere
na prozorima krstove od selotejpa
sirene i redove
ćebad i podrume
mucanje i ćutanje
jesmo li to sanjali?

Mladost bez mora
starost bez dostojanstva
pelene i kablove
obmotane oko nogu ruku guše
privezani sa obe strane ograde
da ne mrdnemo
i svu tu zlu krv od koje se ne umire
niti se živi
reci mi
jesmo li to sanjali?

***

NEMAČKA IMA POSLA ZA SVE

Rođen sam u jednoj zemlji na samrti
rata se ne sećam
pamtim iz tog doba samo jutarnje crtaće
kao utehu pred odlazak u školu
stalno su mi govorili uči sine uči
na kraju sam se i naterao
zavoleo staroslovensku dvojinu
pročitao sve dubrovačke petrarkiste
verujem danas da je i to nešto značilo.
I tu sam sada
u zemlji snađenih
i gomile zbunjenih umornih
koji tumaraju od svitanja
i jedino što ih sigurno čeka je jastuk
u koji će na kraju dana uroniti lice.

Ovde se živi od dana do dana
i peva pod starost podstanarski blues
sutra je svima krvnik
njime zastrašuju nemirnu decu
kao nekad vukovima
ovde se živi od pijanstva do pijanstva
tad se lomi sve i snažno izvikuje
kao da se na grlo nešto može isterati
pitanje je samo kako se opijaš
koji od dva bršljana zalivaš u grudima.

Moja se generacija iselila
Nemačka ima posla za sve
tešili su nas tako i ranije
oni što su srčani samo u svojoj kući
bilo je to za vreme prošlog rata
mada ovde svi i dalje traju
još vagamo ko je bio gori
upiremo prstom preko rovitih rovova
tužno je sve to i mučno taman toliko
da ti ne da mira i da ti se zgadi
neki bi rekli da čovek daje sebi na značaju
kad dozvoli da ga tište stvari
toliko veće od njega
ali osetim ponekad slabost
kriva je ta paralelna slika sreće koja me proganja
ta detinja nada
da bi sve moglo biti bolje.

Lakše bi možda bilo
pregurati sve uz neku veru
da krštenicu nisam usput zagubio
nije bilo lako tužnim roditeljima
ali na kraju svako svoj oslonac i okovratnik nađe
tuđi mu ne pristaje
i samo ga još gore može sludeti.
Prošle su godine
a ja nemam pune ruke
da bilo šta opravdam
imam samo nove osećaje
zbog kojih znam
da sve nije bio samo san
jedan mi govori
da će moj život za koju godinu
izgledati sasvim drugačije
drugi da u tu Nemačku
ja nikako ne mogu.

__________________________________________________________

ZLATKO STEVANOVIĆ rođen je 1989. godine u Užicu, srednju školu završio je u Požegi. Osnovne i master studije završio je na Filološkom fakultetu u Beogradu na katedri za srpsku književnost sa južnoslovenskim književnostima. Jedan je od osnivača književnog društva „Orfisti” sa kojima organizuje skupove analitičkog čitanja autorske književnosti. Poeziju je objavljivao u književnim zbornicima i časopisima (Progovorite – zbornik angažovane poezije, Beogradski književni časopis, Stagiornale, Slavitude – Nova BHCS poezija, Afirmator, Eckerman, Astonaut, Libartes, Strane, Čovjek-časopis, Bludni stih). Pesme su mu prevođene na italijanski i francuski jezik. Uživa u muzici i svira bas gitaru. Živi u Pančevu. Objavio je dve zbirke pesama „Dnevnik u osam” (Darma books, 2019) i ,,Koga boga” (Lom, 2024).

fotografija autora: Stefan Gašić

PROZNI ZAPISI ZLATKA STEVANOVIĆA IZ RUKOPISA “RADIO ČEMER”

proza

Koliko ste puta sebi rekli dragi slušaoci, neću njega ili nju više da zovem, ili neću da jedem slatko pred spavanje jer se lepi za stomak, pa se ipak najedete i pošaljete tu poruku. Reći ću vam jednu tajnu dok gitara svira – niste krivi. Ovo je veče kada ne morate da se menjate. Otvorite tu Nutelu, pozovite bivšeg, pomenite mu familiju. Jedite, molite, volite. Ovo je vaš safe space. Udarite sebe najniže ako vam je to potrebno. Sutra ćete se menjati, a večeras ćemo po starom. Sledi duet Goce Tržan i Zlatka Vujića “Još jedan krug”.

***

Noć je blaga dragi slušaoci, častite sebe čašom dobrog vina, zaslužili ste to na kraju ovog dana. Ne razmišljajte o inflaciji i stambenom kreditu, geopolitičkim zatezanjima ni ko vam je čuknuo auto ispred Maksija, ovo je veče za romantiku. Setite se svoje neostvarene srednjoškolske ljubavi, romantizujte taj životni period pun nesigurnosti i promašaja, to vam je večeras potrebno. Radio Čemer je tu samo za vas. Sledi numera Đorđa Davida “Ti samo budi dovoljno daleko”.

***

Nedelja je veče dragi slušaoci, polako vas sustiže saznanje da je vikend proleteo kao mladost koju takođe niste stigli da proživite, a niste ni na vreme vodili računa o kilaži, ili niste još uvek položili vožnju ili diplomirali, niti ste kreditno sposobni, odaberite uostalom sami svoju poledicu za večeras. Možda ste tokom dana nešto i stigli, ali evo tu je već veče, i možete samo još da se okupate, stavite papilotne i krastavac na čelo dok sedite u kuhinji i slušate radio najavu sumornog voditelja. Pomislite u jednom trenutku da možda to nije sve, možda se još nešto sprema iza brega, ali brzo shvatite da je bolje da se ne ložite jer će vam to samo razbiti san pa će sutrašnji dan biti patnja. Zato pokušajmo sa autosugestijom. Dišite duboko i polako ponavljajte za mnom: “Umor je duboko u meni…riba u vodi…podrum u kući”. Sledi numera Ekatarine Velike “Umorna”, a Radio Čemer vam želi blagu i ugodnu noć.

***

Dobro veče dragi slušaoci, bliži nam se zimsko računanje vremena kada ćemo predvečernje šetnje parkom zameniti sudaranjem među rafovima Nju Jorkera, svi ti crni petkovi, bljuzgavice, na pola ostavljene table vitamina D, naposletku i prednovogodišnji dekorativni asortiman kao flaster na napuklom buretu inflacije koje preliva i preliva. Treba biti vešt pa sve to ipak prigrliti, uhvatiti se za prvi saobraćajni znak kad voda iz zapušenih odvoda ponese ulicu, reći ovo nema nigde, ovo je moje, ovaj narod zna da se veseli. Vikendi su privremena ostrva, kao ono parče zemlje u Podzemlju što ga trube u transu otrgnu od matice, ali vraćamo se istoj kontinentalnoj teskobi nakon 48 sati. Treba biti vešt pa sve to prigrliti, ne slušati previše ruski post-pank kad mrak u pola 5 pritisne blokove, a ni zavaravati se lakim sitkomima jer znamo kako prođe drvo koje se nimalo ne povije. Sledi numera grupe Molchat Doma “Volny”, a vi ostanite do ponoći uz vaš Radio Čemer.

***

Vikend je došao dragi slušaoci, čekaju vas svi ti porodični ručkovi, okupljanje sa ekipom iz kraja, iz srednje, sa faksa, kafe u komšiluku, dečji rođendani i bračni odlazak na nastup Nevernih Beba na trgu vaše varošice. Svakom ste se makar malo obećali i sada ta subota, tako sunčana i nevina, koju ste danima opevavali na dnu kopa kapitalističkog rudnika, dočekala vas je kao dupla smena. Čujte, otkriću vam jednu tajnu – ne morate ništa. Zamislite Armagedon veličine Jovanjice kako juri iz sedme galaksije pravo ka Zemlji i prepoloviće je pre nego što vežete kravatu za tu svečanost na koju ste se uputili. Šta mislite, da li će svi ti ljudi koji vas očekuju zaista se naljutiti. Pozovite ih, recite im, znate došao bih zaista, ali evo samo što nije zviznulo, i nije meni u suštini ni problem, ali verujem da biste vi ovih poslednjih pola sata voleli drugačije da provedete. Videćete da će vam reći kako je sasvim u redu da ne dođete. Ogrnite zato svoj bade-mantil, uvalite se u fotelju i ostanite do kraja dana uz Radio Čemer. Sledi numera Riblje Čorbe “Nemoj srećo, nemoj danas”.

***

Dobro jutro nenaspavani svete, svi vi koji ste jutros poslednji gutljaj kafe ispili sa talogom. Dan je sunčan sa umerenom klimom i gužvom u saobraćaju, tako da danas posebno nemojte očekivati razumevanje jutarnjih tipova. Budite jaki i podnesite ovaj poraz dostojanstveno. Današnje izdanje emisije “Kafa-čemernica sa Zlajom od 8:00” započinjemo stihovima pesme “Jutarnja idila” Vladislava Petkovića Disa…

***

Dobro veče dragi slušaoci, svi vi ponoćni derviši, generacije nenaspavanih što živite ružno doba – još uvek mladi i sa potrebom da spavate osam sati, a suviše stari i napeti da biste to ostvarili. Opet ste sinoć sami sebi zakinuli sat sna jer tokom dana ništa niste stigli da pročitate, ili ste odgledali neki treš sitkom na Netflixu da vas malo anestezira pred spavanje, ili ste prosto sedeli u mraku u kuhinji, pušili i gledali kroz prozor kako se oblak smoga spušta na komšijski kvart i polako ga guta, prozor po prozor. Ceo dan ste kaskali za tih sat vremena, ali osećate ipak da ste iz ovog dana izašli kao pobednici. Niste pristali da budete tek još jedan šraf kapitalističke mašinerije koji disciplinovano leže i ustaje na vreme kako bi bio odmoran i spreman za posao, i ni za šta više. Možda vam ta pomisao danas čini život lakšim, možda i ne, ali evo tu je već petak veče, taj praznik dokolice, vredniji i od dva slobodna dana koji će uslediti. Zato večeras samo nežno prema sebi, zaronite malo dublje kašikom u kanticu krema nego inače, pa nek je i kriza. Ne osećajte krivicu, pobedili ste još jednu radnu nedelju. Sledi duet Severine i Borisa Novkovića “Zar je važno ko je kriv”, a Radio Čemer vam želi prijatan predstojeći vikend.

***

Dobro jutro nenaspavani svete, na ovoj radio stanici vam niko neće poželeti da se dobro naspavate, jer znamo se dobro, nismo ni naivni ni zluradi da se tako ložimo. Ne podležimo individualističkom self-helpu ni toksičnom optizmu današnjice, poželimo jedni drugima da budemo taman-nenaspavani, toliko da u nedrima uvek, makar malo, nosimo jednu finu jesenju tugu, onu koja će nas držati pribranim kad pravi jad u novembru nagrne. Radio Čemer vam želi da budete jaki tek koliko možete. Sledi numera Edina Dervišhalidovića “Smijehom strah pokrijem”.

***

Dobro veče dragi slušaoci, svi vi koji ste istrčali napolje minut posle posla, skrenuli u ulicu kojom se inače ne vraćate i ubrzali korak ne znajući da li od nečeg bežite ili ka nečemu jurite. Stavili ste slušalice u uši i neuspešno dva puta pokušali da pustite omiljenu pesmu koju je prekinula limitirana verzija Jutjuba jer niste hteli da platite da biste izbegli reklamni teror proizvoda koji vas uopšte ne interesuju. Dok prolazite zadimljenim kvartom shvatate da nije više u pitanju ni lokalna deponija koja neprestano gori, taj dim izvire iz prozora, iz oluka, iz onih malih džepova u džepovima farmerki, izvire i kaže da sve ovo jesmo mi, i da to nećemo, ali smo negde usput zaboravili i šta bismo. Radio Čemer vam želi da manje brinete o penzionom fondu jer pitanje je da li će za koju deceniju i svi kontinenti biti na broju, a više o ovo malo duše koje dimi i dimi. Sledi numera grupe Goribor “Jureći ljubav”, a vi ostanite na istim talasima do kraja noći.

______________________________________________

ZLATKO STEVANOVIĆ rođen je 1989. godine u Užicu, srednju školu završio je u Požegi. Osnovne i master studije završio je na Filološkom fakultetu u Beogradu na katedri za srpsku književnost sa južnoslovenskim književnostima. Jedan je od osnivača književnog društva „Orfisti” sa kojima organizuje skupove analitičkog čitanja autorske književnosti. Poeziju je objavljivao u književnim časopisima i zbornicima (Eckerman, Astonaut.ba, Libartes, Stagiornale, Hiperboreja, Čovjek-časopis, Bludni stih, Poeziju na štrikove, Portal Strane, Dezintegrisano, Nigdine, Disovo proleće, Trag, Vesna, Afirmator, Pesme iz magle). Uživa u muzici i svira bas gitaru. Živi u Pančevu. Njegova prva zbirka pesama zove se „Dnevnik u osam” (Darma books, 2019).

NOVA POEZIJA ZLATKA STEVANOVIĆA (iz rukopisne zbirke „Koga boga“)

poezija

ČIČA BOBAN

Čiča Boban sedi sam za stolom
i čeka da provri voda
na ringli što tinja kao njegovo strpljenje
tih i poguren
ponekad čuje glasove
odakle i čije nije siguran
dovoljno je ostario
da u zgradi više nikoga ne poznaje.

Posmatrao je jednom neku omladinu
nove podstanare kako unose stvari
šta li će sad i ovi mislio je.
Zaboravio je kako su on i njegova Jela došli
sa dve vreće na ramenu
radio je tad na stovarištu
ona je čistila gospodske kuće
godinama su se selili
i trpeli su mnogo ali sve zajedno.
U tuđem potkrovlju sve su imali
bili su tada srećni
život je bio pred njima.

Stari regal zauzima mu pola stana
pun je fotografija parnica alata
razglednica košulja netaknutog escajga
duboko u njemu je sve
što je tokom godina izgubio.
Čiča Boban je navikao na praznu kuću
svoju Jelu sahranio je pre deset godina
dece nisu imali.
Okrenula se jedne noći na drugu stranu kreveta
i ostala tako da gleda
u veštačko cveće na noćnoj stalaži.
Nije ga Čiča Boban odatle sklonio
ne vene
i ne smeta mu.

Godine prigrle sve navike
voli čiča Boban tako sam da posedi
na klupi ispred svoje zgrade
tu mu je i mir i sunce
bulevari i trgovi ga odavno ne očekuju.
Posmatrao je jednom masu
ispred novog tržnog centra
balone konfete maskote
decu koja trče i roditelje za njima
ništa mu to nije bilo jasno
ali mu nije bilo ni krivo.
Što da se ikome zamera
kad neće tamo ni ulaziti
nije to za njega matorog
može mu se ko i smejati.

Vreme meri prema praznicima
u crkvu ode samo da zapali sveću
svaki put jednu više.
Prijatelje je ispratio
Lazu konduktera pre par meseci
znali su da se posvađaju pre kraja partije šaha
poslednju tako nisu ni završili
bilo mu je krivo zbog toga.

I pitao se tih dana
šta znači sve ovo
jedan po jedan čovek odlazi
a on ustaje svakog dana
ali nije dozvolio Čiča Boban da ga to savlada
morao se obrijati čim se umije
nijedan dan nije preskočio
još otkako je služio
u Jugoslovenskoj narodnoj armiji.
Nije tada bilo vrdanja
znao se neki red.

Čiča Boban zazire od Vatikana i komunista
njemu je sve to jedno isto
kaže i ovi sad što nas jašu su neki njihovi
ne bi tako Srbin na Srbina
mada mu ni njegov narod ne valja
nije to taj narod
ovo je neki drugi narod.
Dalje od toga Čiča Boban ne ide
prošlo ga je i to
kako je ostario.

Jedno veče sanjao je kako se penje i penje
sve do potkrovlja zgrade
video je neku decu koja nisu njega
ni čula udarce štapa o pločnik
igrala se pred njim deca
pa zamakla niz pust hodnik
odjekivali su glasovi
uzalud ih je dozivao
tama se sa svih strana obrušavala ko crnica.
Jutrom se dugo čudio
zašto bi išao dalje od svog prizemlja.

Čiča Boban sedi za stolom
čeka vodu da provri i čeka poštara
da donese račune za struju
on je redovan platiša
država mu nema šta zameriti
ni on njoj
mada ponekad pomisli na rat
ne zna odakle mu to
puni vozovi koji beže ka selima
zbunjeni ljudi se tiskaju uz prozor
i on gleda sa njima
maše poslednji put svom gradu
ići će kud i drugi
onda se čudi čudu
šta mu sve to treba
saspe pola pakovanja
makarona u lonac
i zagleda se u ulje
dok poigrava na vodi.

***

GNOSSIENNE NA LINIJI VIDIKOVAC-KARABURMA

Pognute glave klate se na koncu treće smene
blagosloveni su samo oni kojima ne smeta truckanje
ostali će sačekati dok stignu do kuće
nije čovek zlurad da opsuje prve zrake
kad jutrom provire kroz zapeklo okno
ali ne može uz njih baš ni da zaspi
umorna je čak i balavurdija
vraća se sa pijanke bez dinara u džepu
svi ćute
uputili se nekud bez pogovora
bunovni u susret jutarnjoj magli.
Kad bi vozač na razglas pustio Satija
da se razlegne tromo, lirski niz drhtavu konstrukciju
zaglušio bi škripu metalne harmonike
što u nevreme opominje da će sve da se otisne
smekšao bi staklo pod umornim slepoočnicama
ili bi makar kao na filmu
malo dao ovoj bedi na značaju.

_______________________________________________________________________

ZLATKO STEVANOVIĆ rođen je 1989. godine u Užicu, srednju školu završio je u Požegi. Osnovne i master studije završio je na Filološkom fakultetu u Beogradu na katedri za srpsku književnost sa južnoslovenskim književnostima. Jedan je od osnivača književnog društva „Orfisti” sa kojima je organizovao skupove analitičkog čitanja autorske književnosti. Poeziju je objavljivao u književnim časopisima i zbornicima (Eckerman, Astonaut.ba, Stagiornale, Čovjek-časopis, Portal Strane, Disovo proleće, Trag, Vesna, Afirmator, Pesme iz magle). Uživa u muzici i svira bas gitaru. Njegova prva zbirka pesama zove se „Dnevnik u osam” (Darma books, 2019).

TRI PJESME ZLATKA STEVANOVIĆA IZ ZBIRKE “DNEVNIK U OSAM”, Darma books, 2019.

poezija

TOLIKO TOGA

Danas bih odgledao sve filmove
popeo se na svaki vidikovac
putovao daleko da se teško vratim
učio bih
o vegetaciji havajskih ostrva
evoluciji slobode
tajnoj ideologiji mrava.
Danas bih toliko toga
da bih najradije
prespavao ceo dan

***

MORE

Pružilo se more
ispred zidina Kalemegdana.
Tvrđava blista kao od krede.
Među ciglama ušuškan težаk miris joda.
I niko se nije pitao
gde je to nestao Novi Beograd
ni veći deo Evrope.
Ljudi su na obali sedeli
pušili
i lovili velike plave ribe
koje su upecane govorile:
Prijatan vam ručak
i ostatak života.

***

KOSMOS

Kosmos je prazna tepsija
gladnom gladovanje
sve i da nismo sami
jedan treptaj sunca
i nema nas više
ni onih koji nas pamte
a muzika dopire izdaleka
čak iz utrobe
samo želim da je pratim
kad zatvorim oči
kosmos je tu
matematički skladan
i traje dok traje
do poslednjeg tona.
Ja sam mu na tome
zahvalan.

_______________________________________________________________________

ZLATKO STEVANOVIĆ rođen 1989. godine u Požegi. Osnovne i master studije završio je na Filološkom fakultetu u Beogradu na katedri za srpsku književnost sa južnoslovenskim književnostima. Jedan je od osnivača književnog društva „Orfisti” sa kojima je organizovao skupove analitičkog čitanja autorske književnosti. Poeziju je objavljivao u književnim časopisima i zbornicima (Eckerman, Astonaut.ba, Stagiornale, Disovo proleće, Trag, Vesna, Afirmator, Pesme iz magle). Uživa u muzici i svira bas gitaru.