Tag: Željko Obrenović

1.

Raspalio ga je pesnicom u zube i krv se razletela po ringu, prašnjavom i ravnodušnom.

Protivnik mu je u svlačionici ispričao vic („Kako se zove Indijanac koji roni? Zaronimo.“) i pitao ga da li je gledao sinoćnu utakmicu (nije). Onda je uzeo da se igra upaljačem, što mu je dalo povod za novi monolog, „Znaš, nikad nisam pomišljao da reklame deluju na ljude. Jer, kao, imam više od pola mozga i znam kako to funkcioniše. I vidi šta mi se desi. Ima šest meseci kako sam ostavio cigare i, večeras, nešto mi ne dâ mira, stanem kod trafike. Tamo me dočeka promoterka sa anketom i pokloni mi upaljač. Ovaj, česterfild. I sad ti verovatno misliš da sam odmah kupio te cigare. Jok. Mada nisam znao koje ću.

„U tom trenutku neki matorac iza mene pokaže na upaljač i kaže, ‘U moje vreme su muškarci pušili česterfild, a žene ostalo’. I bam! Prodavačica me pita šta ću i ja, ni pet ni šest, ‘Daj mi česterfild’. I negde u podsvesti znam da je to reklama koja je ko zna koliko čekala da se aktivira i pronađe žrtvu, ali to ne doživljavam na taj način. Deluje mi OK, razumeš? ‘Muškarci puše česterfild!’.“

Ali on, dečak kojeg su gurnuli pred Andreja, nije bio muškarac. Videlo se da je sate i sate proveo pred kruškom i džakom, i u regularnoj borbi bi možda i mogao da pruži kratkoročni otpor. Samo što publika nije htela pobedu na poene, kao ni munjeviti nokaut. Htela je bol i patnju. I bila je spremna da velikodušno plati za to.

Vrebajući svog protivnika pri prvom plesu, Andrej je zaboravio na očekivanja s tribina. Čim se klinac otkrio podigavši levu ruku, kod Andreja je proradio refleks. Zakucao je mladića desnicom u pleksus, te levicom pravo u grimizno lice. Nije znao koliko je borba trajala i tek kad je protivnik završio na tlu, Andrej se zapitao da nije zbrzao. Tupa lica publike nisu se mogla pročitati.

Andrej je bio svestan šta je uradio. Ne samo što su mu grešni zglobovi pulsirali nego nije bilo gonga ni sudije da mu digne ruku. Bila je to tuča za koju ne dolaze lovorike. Samo novac kao podsetnik da nije izgubio.

Provukao se kroz mlitave konopce i pošao dobro znanom stazom ka svlačionici. Radnik je nekada bio otvoreni teren za košarku, kasnije su udarili železne stubove i natkrili ga, a potom podigli i zidove. Veliki deo tribina je bio od betona i tek se na pojedinim mestima, bliže ogradi, moglo naći pokoje plastično, skuplje sedište.

S vrata je video kako malog odnose i ponadao se da ga nije trajno ozledio. Andreja bi adrenalin često zavarao, te bi tek naknadno ustanovio čitav niz uboja i pritajenih fraktura, no sad se činilo da je svako oštećenje zanemarljivo.

Kada je prvi put stupio u ovu halu, osetio je paperjasti miris znoja, strunjača i neprovetrenih prostorija. Ali i potpuni mir. Trening je izbrisao sve što ga je godinama sistematično gušilo, i napokon od njega načinio čoveka. No on je sad bio potpuno druga osoba, a razlozi zbog kojih se vratio među konopce bili su posve druge prirode.

2.

Klupska kafana Brek nalazila se uz asfaltiranu stazu, na tridesetak metara od sale. Kad se kroči unutra, najpre se primete fotografije na zidovima, sa svakog prvenstva decenijama unazad. Bile su toliko izbledele i požutele da bi se, verovatno, i uslikani teško prepoznali na njima, no svako ko je zalazio u ovaj kafić znao je njihova imena.

Andrej je stupio u Brek u trenutku kad je crnac na TV-u kazao sledeće, „Istrčim iz slupanih kola i odmah zbrišem. Video sam da je u drugom autu trudnica, ali nisam smeo da se zadržavam jer su mi džepovi bili puni narkotika.“ Tirade o preporodu slavnog MMA borca, delimično je, nadvikujući se s njim, slušalo tri-četiri stalna gosta kluba. Za njih bi neko neupućen pomislio da su pripiti ili naduvani, jer su im osmesi široki i na pogrešnim mestima, a pokreti nesuvisli i prepuni tikova. Međutim, oni su naprosto glavom zaustavili prevelik broj pesnica. Svako koga je makar jednom lopta potrefila posred lica zna taj osećaj, ali ovi ljudi su večito živeli u tom trenu. Jedan od njih je svoje učestale crne rupe (bio je u stanju da se odveze do susednog grada ne sećajući se puta) pripisivao otmicama vanzemaljaca, a niko nije imao srca da ga razuverava.

Andrej je prišao šanku za kojim je Krivi rešavao sudoku. Ljudi bi za ovog Andrejevog prijatelja pomislili da ga tako zovu zbog konstitucije, pošto je bio krakat i pogrbljen. Nadimak je, u stvari, zaradio u ringu, gde je umeo da iznenadi žestokim krošeima koji su dolazili niotkud i probijali se kroz gard kao stršljen kroz paučinu. Ti udarci mu nisu pomogli na duže staze jer je bio prespor, a kilažu nije uspevao da uveća ni uz najrazličitije režime ishrane.

Bernard Hopkins je, recimo, svoje mladalačke greške platio boravkom u zatvoru, gde je i naučio da boksuje na starovremeni način, što ga je na kraju odvelo do titule šampiona. Tito Ortiz, koji je odrastao s roditeljima ovisnicima o kreku, svoja iskustva iz uličnih borbi s lokalnim bandama unovčio je u uspešnoj MMA karijeri. Kod većine momaka koje je Andrej poznavao bilo je obratno: svoju neustrašivost i umeće stavljali su u službu aktivnosti znatno unosnijih od bilo kojeg borilačkog sporta u Srbiji. Kada se okanuo boksa, Krivi se zaposlio u Breku, a usput je muljao gde stigne.

„Nismo te skinuli, ako to gledaš.“ Krivi je klimnuo glavom ka Andrejevoj slici na kojoj mu je sudija držao podignutu ruku, a on od krvi u očima nije video ni sudiju, ni Krivog, ni poraženog, kamoli publiku.

„Da se ja pitam, ne bih ni bio tu.“

Krivi je poturio čašu pod točilicu. „To je mesto za šampione.“

Andrej je seo za šank i prihvatio pruženu kriglu. „U ovom slučaju nije.“

„Andreje“, poče Krivi. „Nećemo ponovo o tome. Dehidratacija usled nagle seče kilaže. Tačka. Ti si bio samo…“

„Okidač. Znam.“

Iako se u međuvremenu istuširao i presvukao, Andrej je još bio u mentalnom ringu. Naizmenično je oslanjao bolne zglobove o hladnu površinu čaše, pogleda usmerenog ka žućkastoj tečnosti u kojoj su mehurići izvodili složenu koreografiju.

Krivi je podigao kažiprst i nestao ispod šanka, a nakon što se ispravio, gurnuo je koverat po staklenoj površini išaranoj otiscima čaša. „Prebroj.“

Andrej je osmotrio duguljasti koverat. „Znaš da to nisam uradio zbog para.“

„Znam“, reče Krivi. „Zato i kažem. Pare su od opklada, ali ubacio sam ti tu još nešto.“

Kada je Andrej razmakao kruti papir, pored novca je ugledao i posetnicu. S prednje strane finog parčeta kartona bilo je odštampano ime firme Goranac, sa brojem telefona, a na poleđini naškrabano hemijskom, „Za pobednika. Javi se ako te interesuju ozbiljne borbe i ozbiljne pare.“

„Je l’ to taj tip što vrbuje?“

Krivi je mahinalno obrisao šank iako ga uopšte nije očistio. „Izgleda da jeste.“

Andrej je ukucao broj u mobilni i iscepao posetnicu.

3.

„Ko ti je dao vizitku?“, upita Andrej osmotrivši klijentelu lokala.

„Niko. Dok sam menjao burić, ostavio ju je na šanku.“ Krivi je klimnuo glavom ka mušterijama kao da su svi jedna bezlična osoba. „Ovi kažu da su videli nekog kosookog sedog tipa…“

„Barem nisam džabe prebio klinca. Valjda će me ovo odvesti do Koloseuma.“

„Znaš kako to ide. Ti tipovi svrate i bace pogled. Ako im se neko dopadne, ostave kontakt.“

„Je l’ ti znači šta ovo Goranac?“

„Znam za tu poslastičarnicu. Ali ništa u vezi onoga što nas zanima.“ Andrej je pošao da ustane, kad ga je Krivi uhvatio za ruku. „Tražio si da ti pomognem i pomažem ti. Nisi mali, ali, iskreno, ne znam koliko ti je ovo pametno. Šta ako provale za tebe i Štefa?“

„Šta onda? Je l’ me to sprečava da se borim?“

„Nisam siguran da bi oni tako gledali na to.“

„I koliko ljudî uopšte zna da mi je Stefan bio brat? Poslednjih nekoliko godina sam više proveo na putu nego u Begeu, a i pre toga… nije baš da smo bili nerazdvojni. Niti su nas brkali na ulici.“

„Bez obzira, Andreju…“

Andrej mu je uputio pogled koji mu je sve rekao. „Moram da idem.“

„Važi. Čućemo se ovih dana, imam poslić, ako te…“

„Naravno da me zanima.“

„Nisi ni čuo o čemu je reč.“

Andrej je uprtio na rame sportsku torbu i krenuo ka vratima. „Ne mora da me zanima o čemu se radi da bi me zanimalo. Čujemo se.“

Sa desne strane Breka nalazio se omanji parking na kojem je uvek bilo slobodnih mesta. Pet-šest odeljaka prekrivenih pločama u obliku osmice čije su šupljine zasute modroplavim šljunkom. Između je trava uporno izbijala, a još uporniji vozači su je iznova osujećivali.

Andrej je otključao fiestu, bacio torbu na zadnje sedište i upalio motor. Auto je kupio od žene koja je osvojila drugo mesto u jednom od popularnih TV-kvizova, ali mu on nije doneo ni približno toliko sreće, koliko je, s vremenom, ironično, sve više počeo da liči na njega. Mada je spolja bio iščukan sa svih strana, a polovina žmigavaca i svetala pričvršćena braon izolirom, tek unutra je bio rusvaj: na sve strane su se nalazili ostaci svakog obroka koji je naizgled pojeo u njegovoj unutrašnjosti.

Dok je vozio ka Vukovom spomeniku, Andrej je pozvao svoju snahu. Telefon je nekoliko puta pozvonio, a javila se pospanim šapatom.

„Jeste kod kuće, da svratim?“

„Hej, izvini“, reče Vesna prigušeno. „Taca je zaspao. Trese ga groznica. Znaš kakav je za praznike i…“

Rođendane.

„Znam. Ništa, neguj ga. Svratiću sutra.“

„Obavezno. Moramo da popričamo o nečemu.“

„Dobro?“

„Može da sačeka.“

Prethodne dve noći prespavao je u kolima i nadao se da se to neće ponoviti i večeras. Parkirao se na Bulevaru i prišao staroj zgradi. Teška braon vrata bila su otvorena i zaglavljena drvenim klipom. Popeo se stepenicama do vrha i osmotrio svaki ulaz u stan, pa se vratio natrag. Ušao je u zgradu pored i ponovio isto. Na jednim vratima je i dalje visio reklamni flajer koji je Andrej tri dana ranije odštampao u obližnjoj fotokopirnici i nakačio na sve kvake.

Neko vreme je počekao u mestu, osluškujući korake i zvuke iz obližnjih stanova. Ništa nije upozoravalo na mogućeg svedoka. Brava je, na sreću, bila od onih jednostavnih, te je hitro presavio ukosnicu, koja će mu poslužiti kao poluga, ugurao je u donji deo proreza i blago povukao ulevo. Zatim je raščepio drugu i jedan kraj savio poput udice kako bi pecao iglice sa gornje strane mehanizma. Drugi kraj je obmotao oko prsta napravivši dršku. Jedna po jedna iglice su se podizale i sklanjale s puta, sve dok se improvizovani ključ nije probio do kraja. Andrej je pojačao pritisak nalevo i brava je smireno škljocnula. Još jednom se obazreo i kročio unutra.

Zidovi obojeni u tamne tonove, s nekoliko okačenih slika na kojima su bile samo namalane boje. I nepojmivo jak vonj terpentina. Tepiha nije bilo. Na policama su se pedantno gurale ukoričene knjige, mahom monografije slikara, na raznim jezicima. Na zidu je visio kalendar za tekuću 2015. godinu. Nekoliko uramljenih fotografija nagoveštavalo je da stan pripada sredovečnom paru bez dece. Kad je detaljnije pronjuškao, na frižideru je, uz nekoliko koverata s računima, našao i pozivnicu za stručni seminar na likovnoj akademiji San Fernando u Madridu. Datumi su imali smisla, ali nije bilo izgleda da to proveri, pa nije nameravao da se opušta.

Rajsferšlus na svilenoj dukserici je odavno zaribao, tako da ju je svukao preko glave, a pertle na univerzalkama je toliko puta nastavljao da se više nisu dale razmrsiti od silnih čvorova, već je iz njih izletao kao iz kabriolet cipela. Taman kad se ispružio na kauču što ga je zaklanjao od ulaznih vrata, oglasio se mobilni. Šrafciger.

„Hej, znam da imaš slobodan dan.“

„Ali imate frku?“

„Ma da, svira neki Ključ, biće puno nadrogirane stoke. A Zija je bolestan. Je l’ možeš da uletiš?“

Andrej je sklopio oči, otvorio ih i ustao s troseda. Od svega čime se bavio, jedino je izbacivačka tezga bila pouzdana.

„OK“, reče on.

____________________________________________________________________________________

ŽELJKO OBRENOVIĆ rođen je 1982. godine u Valjevu. Diplomirao je na katedri za srpsku književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu. Objavio je romane Srpski psiho (Laguna, 2007), Talog (Booking, 2012) i Kameno jezero (Kontrast, 2016), kao i strip Karton siti (na srpskom i na engleskom (Modesty stripovi, 2016)). Napisao je veliki broj filmskih i književnih prikaza (Gradina, Ona magazine, Polja, Playboy, Pressing, Frenzy Spark, UPPS, Fresh McCann, City Magazine); dobitnik je nagrade Akademije umetnosti na konkursu U potrazi za novom pričom, a Talog se našao u najužem izboru za nagradu Proza na putu. Roman Srpski psiho, priča Ko je ubio ljubav i strip Najbolji čovekov prijatelj je pas prevedeni su na poljski jezik. Priče su mu publikovane u Trećem trgu, Buktinji, Emitoru, Trashu, Ubiqu, Zborniku radionice za pisanje poezije i proze, Art-Animi, Ona magazinu, Helly Cherryju, antologijama Haarp i druge priče o teorijama zavere, Anomalija #2 i Čista slika Srbije, Najbolja kratka priča Pirota 2018, Čuvari zlatnog runa #2, Krik #2, Dostojno jest, a stripovi u antologijama Balkan Twilight i Linije fronta #2.