U novogodišnjoj noći Dok čeka čestitku Koja nikada neće stići Jer nikome nije bitan A lampice koje svetle Kič koji uveseljava Postaje nemi svedok Njegove nesreće
Oduvek je maštao O samoubistvu u prazničnoj noći Dok su svi veseli, puni želja Da sebi ulepša veče A nekima upropasti Da kažu, zar je morao baš sada O čemu je mislio 364 dana
Ni o čemu, reklo bi se, Osim o tome.
**
Otvorio je poklon Koji je samom sebi kupio Pokušao da prizove uspomene Na srećnije dane Kada je verovao da ispod jelke Deda Mraz ostavlja poklone Sada ne veruje u Deda Mraza Veruje sebi A sebe je uvek najlakše izneveriti
Opet je pomislio na samoubistvo Kako bi izgledalo da sebi sebe prinese Kao poklon Da Deda Mrazu pokloni svoj život Da svima pokloni jednu veličanstvenu Prazničnu sahranu Da svećice trepere, a zvuk grumenčića Zemlje koja udara o kovčeg simulira zvuk Zvončića Jingle Bells smrti A nestrpljivi sprovod čeka da se pogreb Što pre okonča kako bi se vratio Svojim novogodišnjim euforijama i Ničemu
***
Ništa se neće promeniti Nova godina ništa Novo neće doneti Osim novih starih vesti Zemljotresi, ubistva, silovanja Nezaobilazni kovid Sahrane, sahrane, sahrane
****
Januar je mesec što zamara Brojem praznika, Dužinom, Čekanjima i nadanjima Dobrim željama i kičem
Mesec u kome misliš da si na početku A na kraju si U kome donosiš odluke O menjanju sebe A već za Božić pogaziš sve
Mesec sa dve nove godine Božićem i Malim Božićem Takmičenjem u plivanju za krst U hladnoj vodi
Mesec koji se završi 15. a traje još 16 dana
_______________________________________________________ ŽARKO MILENKOVIĆ (1988. Priština) pesnik, književni kritičar i proučavalac književnosti. Objavio knjige pesama Kenotaf (2014), Krhotine leta (2019) i knjigu eseja Tmina i praznina, Horror vacui u srpskoj poeziji XX i XXI veka (2021). Dobitnik je Godišnje književne nagrade Književnog društva Kosova i Metohije “Grigorije Božović” za najbolju knjigu objavljenu 2019. godine. Objavljivao u gotovo svim reprezentativnim književnim časopisima, kao i portalima, između ostalih nekoliko puta na “Čovjek-časopis”.
BERAT, PROZORI SEĆANJA
Postoje mesta na kojima nikada ranije nismo bili
A živa su u našem sećanju
Predeli, arhitektura, ljudi
Muzika sa starog kasetofona u starom taksiju
I glas koji kaže „Hvala“ na tvom jeziku
Sve je poznato
Kupuješ suvenir kao uspomenu na mesto iz sećanja
Iako od sećanja nema većeg suvenira
(Pa ipak na frižider se nešto mora zalepiti)
Kao potvrdu da smo tamo zaista bili
Da je naše malo
Zaista bilo deo grada
Da su naše oči gledale kroz hiljadu prozora
U sebe i svoje sećanje
***
SVETLOST U AVGUSTU
Da podseća na Foknera
U avgustovsko veče
Obasjano svetlošću
Koja se ne može videti ostalih meseci
Jer je položaj sunca takav
Da dugo nakon zalaženja
Ostavlja blešteću svetlost
Koja sluti skori kraj leta
I žudnju sunca da nas što duže zagreva
U jedno takvo veče
Bliži se kraj letu
I izbeglice započinju svoj put
Od nemila do nedraga
U potrazi za svojim bivšim životima
I ubijenom srećom
A ja u sopstvenom egzilu
Pripremam se za još jedno preživljavanje
Za noći kada jedino lišće
Bude svraćalo na moj kućni prag
***
BEZ POSLEDICA
Ponekad me obuzme
Ničim izazvana radost
Srećom kratko traje
I ne ostavlja posledice
***
TRENUTAK
Život je prepun ponavljanja
Ono što se u ovom trenutku dešava
Desilo se već
Deja vu snimka sa televizije
Na kome je prikazana rupa u zidu
Nečije spavaće sobe
Jasno vidim
Taj zamrznut trenutak
Kao usporeni snimak
Granata koja probija zid
Uleće u sobu
Rasprskava se u hiljade minikomada
Baš kao i naši životi
***
MALO SVETLOSTI
Tako je malo svetlosti u našim životima
U našem sećanju
Jer ono što je dobro kratkotrajno je
I bez uticaja na naš život
Izbledi kao boja ostavljena na suncu
Sasuši se i uvene kao trava u sušnom periodu jula
Naša su sećanja crne rupe nestalih svetova
Prazni i razrušeni hramovi u kojima obitava
Jedino napušteni Bog
I naše molitve su sećanja
Na ljude koje volimo
One koje ne volimo ali ih ne mrzimo
Sećanje na nas same u budućem veku
_____________________________________________________
ŽARKO MILENKOVIĆ (1988. Priština) pesnik, književni kritičar i proučavalac književnosti. Objavio knjige pesama Kenotaf (2014), Krhotine leta (2019) i knjigu eseja Tmina i praznina, Horror vacui u srpskoj poeziji XX i XXI veka (2021).
Dobitnik je Godišnje književne nagrade Književnog društva Kosova i Metohije “Grigorije Božović” za najbolju knjigu objavljenu 2019. godine.
Objavljivao u gotovo svim reprezentativnim književnim časopisima, kao i portalima, između ostalih nekoliko puta na “Čovjek-časopis”.
Rečenica Huga Fridriha, u kojoj naglašava, da moderna lirika „govori zagonetno i tamno“1 iz čuvene knjige Struktura moderne lirike, kultna je rečenica u koju se smestio možda najsažetiji opis evropske lirike u periodu između sredine XIX i prve polovine XX veka. U prevodu Tomislava Bekića ova rečenica glasi: „Ona govori u zagonetkama i enigmama.“2 Zaista, može i tako, jer je evropska lirika ovog perioda i zagonetna i tamna, ali je i velika zagonetka i enigma, za sve proučavaoce koji se njome bave. A određujući metodološke kriterijume za tumačenje ovog perioda, Hugo Fridrih je naglasio, da se ova poezija može opisati mahom u negativnim kategorijama.3 Ubrzan tehnološki razvitak uslovio je zebnju u čoveku, promenio njegovu svakodnevicu – obogatio je i osiromašio u isti mah, udaljio ga od Boga, prepustio ga sebi. Onda su usledili ratovi, svetski, onakvi kakvi nisu dotad viđeni i vođeni, a čovek je opet pao u sebe, u otuđenje. Razvile su se nove veštine mučenja, otvarali novi logori, čovek je sve niže tonuo u sebe u svoje strahove i strahom proizvedene zločine. Čovekova iskustva su se obogatila, ali je čovečnost osiromašila. Čovek je izgubio čoveka, ostao u rascepu sa sobom i svojim bićem. Postojanje jednog čoveka ugrozilo je postojanje drugog čoveka i ljudskost se našla u velikoj krizi, jer su se počeli pronalaziti načini da se lične slobode jednog čoveka, propisuju na račun ugrožavanja ličnih sloboda drugog čoveka. Sve se ovo odrazilo i na samu literaturu. No, ni druga polovina XX i skoro četvrtina ovog XXI veka, nisu se ni bolje ni slavnije pokazale. Rat oružjem zamenio je hladni rat rečima i pretnje nuklearnom bombom („Baciće atomsku bombicu u tvoju čorbicu“ – Novica Tadić). Černobiljska katastrofa pokazala se kao primer neodgovornosti prema prirodi i ljudima, a na Balkanu, ništa novo, ratovi vođeni istim oružjem, iz istih razloga i veliki zločini. Na političkom planu „raspolaganje tuđom nesrećom“ kako to slikovito kaže Džoni Štulić u pesmi „Tko to tamo pjeva“, kao povod za jeftine političke poene i što veće materijalne dobiti. Politička politika sećanja, nasuprot jedinstvenoj kulturi sećanja u kojoj će sve žrtve dobiti zasluženo dostojanstvo i konačan popis svih imena žrtava.
Zagonetna i tamna vremena, rodila su zagonetnu i tamnu poeziju, pa se pred čitaocima našla zagonetna poezija i zagonetka poezije.
Stvarajući sa ovakvim bremenom, pesnik mora, hteo to ili ne, da na njega odgovara, zato je uloga poezije, kako to ispravno uočava Gojko Božović „rekonstruktivna, koliko i samosvesna.“4 Kriza umetnosti i kriza književnosti, čini nam se ušla je u svoju poslednju fazu, nakon koje će se videti, hoće li se obnoviti ili će se ugasiti. Pripovedanje se pretvorilo u prepričavanje, a poezija se našla na velikom ispitu i u velikom problemu. Poezija je najslobodniji vid umetničkog izražavanja, jer se svaki iskorak u ideološko skupo plaća, pa je zato u ovom periodu, postala elitna umetnost, toliko da se i njeni čitaoci i čitateljke osećaju toliko povlašćeno, toliko odabrano, da se gotovo mogu prepoznavati na ulici. Poezija je u današnjem svetu postala gotovo jedina umetnost koja čuva samosvojan duh i prenosi autentično iskustvo njenih autora. A upravo su se oko tog autentičnog iskustva sabrali pesnici o kojima pišemo u ovoj knjizi i čiji smo samosvojan duh pokušali da opišemo u esejima koji slede. Naravno, ovo je samo deo pesnika i pesnikinja, koje smo uzeli kao reprezente perioda koji smo naveli u samom naslovu, i nikako ne nudi jedan definitivni pogled na to razdoblje, jer „san o definitivnim kategorijama, to je san o smrti“5 kako naglašava Raša Livada.
Iako pesnikinje i pesnici koje smo u ovoj knjizi predstavili pripadaju različitim poetičkim strujanjima u srpskoj poeziji, njih spaja samosvojnost poetskog doživljaja sveta i svakodnevice, autentičnost pesničkog i životnog iskustva, kao i to da pripadaju samom vrhu srpske poezije naznačenog perioda. Pesnici i pesnikinje, koje smo uvrstili u knjigu nisu defetistički pesnici, nisu hroničari zla i arhivari negativnih kategorija savremenog sveta, oni su istinski pesnici, pesnici koji govore „Da“ svetu i čoveku, koji se bore da se svet i čovek promene, da se vrate svom izvornom duhu i svojim osećanjima, zbog toga u ovoj knjizi ima eseja koji, na prvi pogled, ne bi mogli da uđu u knjigu sa ovakvim naslovom. Pesnikinje i pesnici zastupljeni u ovoj knjizi plaše se praznine, a pesme su odgovor na taj strah, a naša knjiga odgovor na njihov odgovor i na sopstveni strah.
Eseji uvršteni u ovu knjigu nastajali su u vremenskom razdoblju od sedam godina, pisani su mahom iz autorove potrebe i želje, kao rezultat čitanja, praćenja i vrednovanja savremene srpske poezije i objavljivani u zbornicima i književnim časopisima: „Poetika praznine (O nekim stihovima „Ariljskog anđela“ Branka Miljkovića)“, Moć reči, zbornik o stvaralaštvu Branka Miljkovića, prir. Aleksandar B. Laković, Kragujevac, str. 220–227; „U traganju za izgubljenim jezikom (O poeziji Milorada Pavića)“, Leteće violine Milorada Pavića, zbornik, ur. Jelena Marićević, Filozofki fakultet Novi Sad, Međutim, Novi Sad, str. 48 –55; „Semiotika cvetanja jedne ljubavi (Odsjaji vizantijske estetike u Četiri kanona Ivana V. Lalića)“, Letopis Matice srpske, knj. 496, sv. 1-2, Novi Sad, str. 123–136; „Poezija Darinke Jevrić i srpsko pesništvo posleratnog modernizma“, Darinka Jevrić: arhetip, ljubav, tragika, zbornik radova, ur. Danica Andrejević i dr, Filozofski fakultet Univerziteta u Prištini – Kosovska Mitrovica, Dom kulture Gračanica, Kosovska Mitrovica, Gračanica, 2017, str. 157–175; „Mesto straha i pustoši (Vizije puste zemlje u delima Pusta zemlja T. S. Eliota, Četiri kanona I. V. Lalića, Psalmi Ernesta Kardenala, sa osvrtom na poeziju Darinke Jevrić)“, Tematski zbornik od vodećeg nacionalnog značaja: Kosovo i Metohija u kontekstu balkanskih naroda i država, knj. 1, ur. Srđan Slović, Institut za srpsku kulturu Priština-Leposavić, 2016, str. 145–160; „Ti, međutim postojiš (Manastir Gračanica u savremenoj srpskoj poeziji)“, Letopis Matice srpske, knjiga 497, sv. 1-2, str. 85–98; „Poezija Slobodana Kostića“, Zbornik sa naučnog skupa mladih filologa Srbije – Savremena proučavanja jezika i književnosti; knj. 2, FILUM, Kragujevac, 2017, str. 99–106; „Slike nacionalnog stradanja u pesničkom delu Dragomira Kostića i Živojina Rakočevića“, Letopis Matice srpske, Knj. 506, sv. 3, septembar 2020, str. 337–350; „Mora da je neko umro Crna knjiga Radmile Lazić“, Književni magazin, br. 166-168, 2015, str. 64–65; „Poezija i sećanje: beleške o poetici Dragana Hamovića uz knjige Bežanijska kosa i Lica jednine“, Književni magazin, br. 207–210 (2018), str. 47–49; „Totalno M“, Koraci, br. 10–12, 2020, str. 152–156; „U obilju tela: Materina Ane Seferović“, Libartes, elektronski časopis za književnost i kulturu, https://libartes.rs/zarko-milenkovic-u-obilju-tela-materina-ane-seferovic/ 2020; „Objava broja 22“, Književni magazin, br. 219–222 (2019), str. 46–47; „Eros na marginama diskursa“, Ekerman, elektronski časopis za književnost: https://eckermann.org.rs/article/o-branki-kasalovic/ 2020; „Aluzija putovanja ili akustika oka“, Koraci, br. 1–3, 2020, str. 172–175. Tekstovi o Živoradu Nedeljkoviću, Gojku Božoviću, Nikoli Vujčiću i Slobodanu Joviću nastali su na osnovu prikaza njihovih najnovijih knjiga i ovde su pretrpeli određene korekcije. Tekstovi o Novici Tadiću i Zlati Kocić se ovde prvi put objavljuju.
Autor zahvaljuje recenzentkinjama na ukazanom poverenju i konstruktivnim primedbama i komentarima.
1 Hugo Friedrich, Struktura moderne lirike, preveli Ante i Truda Stamać, Stvarnost, Zagreb, 1969, str. 5.
2 Хуго Фридрих, Структура модерне лирике, превео Томислав Бекић, Светови, Нови Сад, 2003, стр. 13.
5 Раша Ливада, О поезији, Градац, Чачак, 2018, стр. 5.
***
ŽARKO MILENKOVIĆ (1988, Priština) doktorand je na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, Odsek za srpsku književnost. Piše poeziju (objavljene zbirke: Kenotaf, 2011. i Krhotine leta 2019), kratke priče, književnu i umetničku kritiku i naučne radove iz oblasti književnosti. Oblasti interesovanja su mu srpska poezija XX veka i savremena srpska poezija, sakralno u književnosti, savremena ženska književnost, kvir i studije roda. Priredio je izabrane pesme Dragomira Kostića – “Put u Mikenu i uredio zbornike radova Dušan Kovačević: ideologija, čovek, drama” (2017); “Sarić: svetlost, stvaranje, strah” (2018); “Zlata Kocić: slavuji, ljiljani, lestve” (2019) i “Ivan Negrišorac, pesničke i kulturološke dominante” (2020). Stalni je kritičar časopisa “Koraci”. Urednik je književnog programa i književnih izdanja Doma kulture „Gračanica“ u Gračanici.
Ono što ostaje u sećanju ne zavisi samo od nas Već i od ljudi s kojima se srećemo S kojima putujemo u memljivim autobusima, Sporim vozovima Od osoba s kojima delimo hostelsku sobu Čije nas hrkanje budi usred noći Naše sećanje zavisi i od ptica, njihovog veselog cvrkutanja ili upozoravajućeg graktanja Od mirisa tela, mirisa cveća, mirisa nas samih Mirisa sunca, kiše, snega. Prostora i vremena Ono što ostaje u sećanju zavisi i od zaborava Onog blaga kroz čije sito ispada trunje A nas se neće sećati Jer ništa nismo ostavili Ništa osim patnje Ništa osim smrti Ništa osim zala kojima smo redovno I obilato darivali ovaj svet Ništa nismo govorili o ljubavi Ništa nismo kazivali o sreći jer nikada nismo bili ni srećni niti zaljubljeni I šta bismo takvi mogli ostaviti Ništa osim zaborava
***
SUŠTINA
Za Aleksandra Stojakovića
Dok pokušavam da jedno dosadno popodne Pretočim u stihove i napišem jednu sasvim običnu pesmu Kojom će svi biti oduševljeni Jer svaka obična pesma Govori da je život sasvim neobičan Jedna mi misao pada na pamet Jedan stih ili dva u kome se sažima Sva suština običnog: U mom mestu ulice su imenovane odskora Ali pre toga, u njima niko nije zalutao
***
ŽARKO MILENKOVIĆ (1988, Priština) doktorand je na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, Odsek za srpsku književnost. Piše poeziju (objavljene zbirke: Kenotaf, 2011. i Krhotine leta 2019), kratke priče, književnu i umetničku kritiku i naučne radove iz oblasti književnosti. Oblasti interesovanja su mu srpska poezija XX veka i savremena srpska poezija, sakralno u književnosti, savremena ženska književnost kvir i studije roda. Priredio je izabrane pesme Dragomira Kostića – “Put u Mikenu i uredio zbornike radova Dušan Kovačević: ideologija, čovek, drama” (2017); “Sarić: svetlost, stvaranje, strah” (2018); “Zlata Kocić: slavuji, ljiljani, lestve” (2019) i “Ivan Negrišorac, pesničke i kulturološke dominante” (2020). Stalni je kritičar časopisa “Koraci”. Urednik je književnog programa i književnih izdanja Doma kulture „Gračanica“ u Gračanici.
U ponoć Moj drug i ja šetamo pustim ulicama Groba-grada
Podvijenih repova širimo tamu i smrad
Boljih drugova od nas Nema
Da nas neko vidi Pomislio bi da smo braća
***
SREDINOM JULA
Sredinom jula Umoran od iščekivanja Preteških snova Neostvarenih želja
Problema koje je leto Pozvano da reši
Shvataš da ni ono Nije svemoguće I da sunce utiče na Rast tuge Isto koliko i na zrenje
***
DOSADNO POPODNE
U prozoru svetlo i tama igraju se zavođenja
Na krevetu nago žensko telo spava s crvenim cvetom među nogama s koga se kap rose kao kap krvi sliva na usnula bedra
Na podu akvarel od razbacanih flaša slomljene vaze i iskorišćenog kondoma Savršen model mrtve prirode
Ovo ovde sa pogledom ludaka sam ja Vrištao bih ali u grlu pauk plete svoju mrežu u kojoj se muve kao pčele roje
***
POČETAK SEPTEMBRA
Sam u stanu Na poslednjem spratu Višespratnice
Nemir Prozor I rastužujući prizor
U dvorištu zgrade Mlad čovek hrani a potom Miluje mačku
Ona zadovoljna Uvija se pod prstima Naočitog mladića
Meni Usamljenom Taj dodir Označio bi početak života
***
PRIČA (za one koji umeju da slušaju)
Pričaj mi, ja volim da slušam! Pričaj mi nešto lepo, nežno, milo. Pričaj mi kako je lep dan, kako si srećna što možeš da uživaš na suncu. Pričaj mi kako ti dosađuju razni ljudi, a kako ti samo mene voliš! Nemoj prestajati, samo pričaj, mogu ja dugo da slušam. Tvoj umilni glas me podseća na prolećni povetarac koji se igra u mojoj kosi. Tako je nežan, kao da me miluješ rečima. Pričaj! Podilazi me jeza kada iznenada počneš da pevušiš neku pesmu, laganu kao tvoja letnja haljina. Kao da umirem svaki put kad kažeš: „Dosta je priče za danas!“ Ja tada budem tužan, molim te da nastaviš da pričaš, kažem: „Umem ja dugo da slušam.“
ŽARKO MILENKOVIĆ (1988, Priština) doktorand je na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, Odsek za srpsku književnost. Piše poeziju (objavljene zbirke: Kenotaf, 2011. i Krhotine leta 2019), kratke priče, književnu i umetničku kritiku i naučne radove iz oblasti književnosti. Oblasti interesovanja su mu srpska poezija XX veka i savremena srpska poezija, sakralno u književnosti, savremena ženska književnost i studije roda. Učestvuje na naučnim skupovima. Priredio je izabrane pesme Dragomira Kostića – Put u Mikenu i uredio zbornike radova Dušan Kovačević: ideologija, čovek, drama (2017); Sarić: svetlost, stvaranje, strah (2018) i Zlata Kocić: slavuji, ljiljani, lestve (2019). Stalni je kritičar časopisa Koraci. Poeziju je objavljivao u Letopisu Matice srpske, Povelji i Sarajevskim sveskama. Kritiku objavljuje u gotovo svim reprezentativnim časopisima u Srbiji. Urednik je književnog programa i književnih izdanja Doma kulture „Gračanica“ u Gračanici.
čovjek-časopis 