Tag: Vukašin Štreker

Ponovo mi je trebala soba. Delio sam stan u Kvinsu s cimerkom iz Mađarske. Ester, plavuša, lepuškasta i koketna. Jedne večeri smo se napili, povatali na kauču i proveli noć u mom krevetu. Sledećeg jutra smo se branili ćutanjem sve dok njen dečko nije svratio na kafu, nenajavljen. Rado, Čeh ili Slovak, Čehoslovak. Nabildovan i priglup, dobričina. Nekoliko puta smo zajedno gledali Ligu šampiona i pili votku. Pitao me je kako sam i ja sam u tom trenutku shvatio da nisam dobro. Rekao sam mu da se selim u Bronks kako bih bio bliže poslu. Ester je ćutala.
Radio sam kao barmen u ozloglašenom strip-klubu Sin Siti. Južni Bronks, vruć teren. Posao sam dobio preko Igora, izbacivača, starog pajtaša iz Srbije. Dva metra, sto kila, kik-bokser, Delija. Ime mu se orilo halom Pinki devedesetih. Posle se povredio i odao kriminalu. Zamerio se pogrešnim ljudima, popio šaržer metaka, preživeo i zapalio u Ameriku. Završio je u Bronksu, u predratnoj zgradi preko puta Sin Sitija. Već prve večeri ušetao je da osmotri ribe, a onda potražio gazdu.
– Jel vam treba izbacivač? Imam iskustva…
– Gde si radio?
– Po Evropi.
– To mi ništa ne znači.
– Mogu da ti naslažem celo obezbeđenje ko metar drva. Za manje od dva minuta. Jel ti to nešto znači?
Gazdi je bilo jasno da se ovaj ne šali. Glavom je pokazao u pravcu šanka.
– Ona dva bilmeza tamo prave probleme. Moji momci zaziru od njih, to su neke lokalne barabe.
Igor se bez reči uputio prema njima i porušio ih kao domine.
Eto čoveka od reči, zaključio je gazda. I dao mu posao.
Gazda se zvao Dante, Italoamerikanac. Zalizana kosa, belo odelo, čačkalica u uglu usana. Živeo je za to da dokaže kako je pravi, pravcati mafijaš. Nije propuštao priliku da opiše Sin Siti kao paravan za svoje mnogo važnije „vannastavne aktivnosti“. I svi su mu verovali, čak i Igor. Meni se činilo da ga je bio samo blam što vodi nižerazredni strip-klub u Bronksu.
Te večeri sam ga pitao da li zna nekog kome treba cimer.
– Cimer? Dobro znaš da moje ribe prave ozbiljnu lovu. Kakav crni cimer, sve žive same po trosobnim stanovima. A i ne bi ti bilo pametno da živiš s nekom od njih.
– Zašto?
– Umešane su u sve i svašta, sve do jedne. Narkomanija, prostitucija… O ljubomornim frajerima da ne govorim. Nisi ti ta fela.
Pokušao sam kod Igora i njegovih gorila.
– De ćeš bre s ovima da se gajbiš? Jesi lud?
– Što?
– To su ti sve bivši robijaši, bre… Mogu da te zakolju na spavanju. Ili naguze.
– Same dame i gospoda, ove naše kolege.
– To ti pričam.
Vratio sam se unutra i počeo da pripremam šank za otvaranje. Di-džej mi je prišao i tražio vodu. Leks, omiljeni lik u klubu. Visok, zgodan, melez. Kožni prsluk, kaubojski šešir, vudu nakit. Ispio je čašu vode na eks, pa sam mu sipao još jednu. Nasmejao se. Imao je zaslepljujuće bele zube i maslinasto zelene oči. Striptizete i konobarice su ga obožavale.
– Sinoć si opet lego jutros, a? – rekao sam.
– Pravio sam žurku kod mene u loftu, bilo je svega; gudre, pića, žena…
– Gde ti je loft?
– Tu je, u Bronksu, blizu.
– Da nemaš neku sobu za izdavanje?
– Imam. Za koga?
– Za mene.
– Izdato.
– Koliko?
– Koliko možeš?
– Mogu sedamsto, ali bi više voleo šesto.
– Daću ti za petsto.
– Dogovoreno.
Rukovali smo se i dogovorili useljenje za nedelju.

Loft se nalazio na poslednjem, četvrtom spratu, napuštene fabrike Stenvej klavira. Ogroman prostor, kao pola fudbalskog terena, izdeljen kartonskim pločama i paravanima na sobe različitih oblika i veličina. Leks je pokušavao da predstavi svoj loft kao legitiman životni prostor, ali je bilo jasno da se radi o klasičnom skvotu. Drugim rečima, niko od stanara nije imao obavezu da plaća za svoj boravak jer ni sam Leks nikome ništa nije plaćao. Pa ipak, nismo se bunili. Cena nije bila visoka, a Leks je održavao prostor relativno urednim i funkcionalnim.
Kupatilo se nalazilo na istom spratu, na drugom kraju širokog hodnika išaranog grafitima. Ličilo je kao kupaonicu u vojsci ili zatvorima. Šest tuševa i šest wc šolja, bez ikakvih pregrada. Bilo je iznenađujuće čisto.
Moja soba je bila daleko najmanja, ali je imala ogroman prozor s pogledom na Ist River i Menhetn. Doneo sam madrac, laptop i dve putne torbe. Činilo se da i ostali stanari dele moj asketizam, pa se nisam osećao naročito bedno.
Prvi cimer kog sam upoznao bio je Kapetan Majk. Sedeo je na sofi, u dnevnoj sobi, pušio džoint i gledao TV. Bio je pun tikova i naizgled nesposoban da sedi mirno. Klatio se i češao kosu, uzdisao kao samrtnik.
– Ti mora da si Volf? Kul ime. Oćeš dim?
Uzeo sam džoint i pošteno povukao.
– Ja sam Kapetan Majk. Zovu me tako jer sam radio za Obalsku stražu – nastavio je.
– Više ne radiš?
– Penzionisali me.
– Kako penzionisali?! Kolko imaš godina?
– Četres. Beneficirani radni staž, a popio sam i metak u jednoj akciji. Dobio sam prevremenu, invalidsku.
– Gde su te pogodili?
– U glavu.
– Oh… Otkud znaš Leksa?
– Išli smo u školu zajedno.
– Leks ima četres godina?!
– Tries osam. Ja sam ponavljao par puta.

Sledećeg jutra probudila me je mehanička lego mačka. Ustvari, mače. Opipavala mi je nos svojom plastičnom šapicom. Piljila je u mene duboko usađenim crvenim lampicama. Mjaukala je, metalnim, sintetičkim glasom.
-U, jebote!- prenuo sam se.
Neki tip je stajao na vratima moje sobe i držao daljinski upravljač. Bio je nizak, gojazan, proćelav i četvorook. Kikotao se kao retardiran.
– Ja sam Lego Džoni. A to je Puma, moj kućni ljubimac.
– Drago mi je. Mislio sam da sanjam.
– To je najlepši kompliment koji si mogao da mi daš. Ja sam Lego Master, radionica mi je u najvećoj sobi, dođi da me obiđeš kad se razbudiš.
– Lego Master?
– Sve ću da ti objasnim. Čekam te, staviću kafu.
Udaljio se brzim korakom, kao da beži. Mače je odskakutalo za njim.
Ustao sam, uzeo peškir koji je visio s eksera zakucanog u vrata i krenuo u kupatilo. Neki lik je izvodio vratolomije na svom BMX bajsu u hodniku. Dve maloletne pankerke pružale su mu podršku cikom i aplauzima. Klimnuo sam glavom u njihovom pravcu. Odmahnule su mi. BMX bandit je, u znak pozdrava, prozujao pored mene na jednom točku.
Kupatilo je bilo prazno. Istuširao sam se, obrijao, oprao zube. Vratio sam se u loft i pokucao na vrata najveće sobe, iako sam znao da me niko u njoj ne može čuti.
Iznutra je treštao Ajron Mejden, do daske. Otvorio sam vrata i našao se licem u lice s Lego zmajem, u prirodnoj veličini. Otvorio je usta, isplazio jezik i zakreštao. Iz očiju su mu izbijale varnice. Raširio je krila, skoro do plafona. Ustuknuo sam. Lego Džoni je isključio muziku i počeo da se cereka.
– A, šta kažeš? Tri metra visok. Raspon krila pet metara. Težak četvrt tone.
– Ti si ovo sklepao?
– I to, i sve ostalo što vidiš.
Pružio mi je šolju kafe i poveo me u obilazak. Lego Džoni nije živeo u loftu nego ga je koristio za ono za šta se loftovi obično i koriste– za proizvodnju. Objasnio mi je kako postoji ozbiljna supkultura zaljubljenika u lego kocke. Časopisi, sajmovi, izložbe. Lego master nije bilo nikakvo samoreklamiranje, već ozbiljna titula koja se dodeljivala najboljim i najposvećenijim „lego arhitektama“.
U drugim okolnostima pomislio bih da me zajebava, ali nalazio sam se usred radionice jednog od najpoznatijih lego majstora na svetu. Robot se pretvorio u kamion pred mojim očima. Spajdermen nas je vrebao s plafona. Izbacuje mrežice iz dlanova, napomenuo je Džoni. Glava „Osmog putnika“ ležala je na stolu, nedovršena.
Bio sam impresioniran, iako mi je sve bilo pomalo smešno. I dalje nisam mogao da shvatim opsednutost odraslih ljudi igračkama i lego kockama.
– Šta radiš sa svim ovim figurama kad ih završiš?
– Pa, prodajem ih, naravno.
– I ljudi to kupuju? Mislim, možeš da živiš od ovoga?
– O, da! Ovog zmaja sam upravo prodao. Dolaze za vikend da ga nose.
– Kolko para?
– Sto pedeset hiljada dolara.

Leks je bio ženskaroš. Svake večeri je dovlačio novu ribu u svoju sobu, ponekad i po dve. Osim u Sin Sitiju, puštao je muziku i u Brukneru, jedinom baru u kraju. Brukner je preko dana gostio radnike iz okolnih magacina i fabrika, a noću skvotere koji su se tu nastanili. Bilo je prilično živo, i svi su se međusobno poznavali. Leks je bio neprikosnovena zvezda i žene su se bukvalno otimale o njegovu pažnju.
Nisam uspeo da sakrijem iznenađenje kada mi je rekao kako ima devojku koja živi u našoj zgradi.
– Ne buni se zbog drugih riba?
– Ma, ne. Imamo otvorenu vezu.
– Znači i ona ima druge frajere?
Prećutao je odgovor.
– Ajmo dole do nje, hoću da te upoznam.
Spustili smo se na treći sprat i zastali ispred ogromnih metalnih vrata s impoznatnim zvekirom, kao na ulazu u dvorac. Leks je ipak pozvonio i začula se melodija iz Zone Sumraka. Iznutra je odjeknuo lavež pasa. Leksova riba je naglo otvorila vrata, širom, bez zadrške. Imala je dugu, ravnu kosu, crnu, presijavala se kao mermer. Nosila je svileni kimono i visoke štikle. Niska riba, građena kao peščani sat. Izrazito lepa, ali iz pogleda joj je isijavalo čisto, nepomućeno ludilo. S njene leve i desne strane stajali su psi- crni nemački ovčar i albino aljaski malamut. Gledali su me nepoverljivo i režali. Gazdarica se isprsila, nekako otmeno, i odmerila me od glave do pete.
– Ti si Vuk? Nosiš značajno ime… Uđite.
Pratili smo je kroz dugački hodnik. Hodala je brzo, uspaničeno, kao da prestiže samu sebe. Guzovi su je usplahireno pratili.
Izbili smo u glavnu prostoriju. Loft je bio otprilike iste veličine kao naš, ali nije bio izdeljen na sobe. Brisan prostor. Zanimljivo sređen, mešavina Mulen ruža, Studija 54 i Drakulinog zamka. Živela je sama.
– Sedite. Šta ćete da popijete?
Seo sam na stolicu u obliku ženske cipele na štiklu.
– Šta imaš?
– Džin i burbon.
– Burbon-rekao sam.
– Ja ću džin – rekao je Aleks.- A ti, mala, popi džin-tonik, više tonik nego džin.
Podrugljivo je frknula i otišla do kuhinje. Vratila se s dva burbona i džinom. Sebi je nasula više nego nama. Gledala je u Leksa buntovno, kucajući se sa mnom.
– Ja sam Mia Kopia, Leksova devojka.
Zapitao sam se od čega je bežala kad joj je umetničko ime tako bukvalno.
– A ovo su naša deca: Fredi i Džejson – nastavila je pokazujući na pse.
– Lepa deca, vidi se da su vaša. Kul ti je gajba… Čime se baviš?
– Zar ti Leks nije rekao? Ah, da, on nikada ne priča o meni. Da ne bi umanjio svoje šanse kod neke od onih malih droca iz Bruknera i Sin Sitija. Ha. Ha. Ha.
– Mia! Prekini! – uzjogunio se Leks.
– Ja sam glumica – nastavila je Mia kao da se ništa nije desilo.
Leks je prevrnuo očima.
– Stvarno?! Pozorište, film – pitao sam.
– Filmovi, samo filmovi. Ja sam ti, dragi, trostruka osvajačica titule ,,Kraljica Vriska”!
– Kraljica vriska?
– Ma to ti je nešto kao nagrada za najbolju glumicu. Ali u niskobudžetnim hororima – reče Leks.
– Erotskim hororima! – naglasila je Mia.
– Isti kurac. Svi ti filmovi se svode na golotinju i pokolj. Teško sranje. Ta nagrada mu dođe kao odličan uspeh u specijalnoj školi!
– A šta se dešava s tvojom „muzičkom karijerom“, dragi? Zar mi nisi obećavao turneje po Evropi kad smo se upoznali? Producentsku kuću? Nisi se makao dalje od Bronksa! Ja sam bar snimala u Parizu i Pragu, širom Amerike!
Popio sam svoj burbon i zatražio još, pokušavajući da smanjim tenziju. Mia mi je otela čašu iz ruke, zureći u Leksa. Udaljila se žustro škljocajući štiklama po betonu.
– Obožavam tu kučku – uzdahnuo je Leks.

Dante je počeo da kara neku debelu Albanku, garderoberku. Obrlatila ga je za moje mesto iza šanka. Moram da vodim računa o biznisu, rekao mi je. Ona ima sise, i to velike, a ti ne. Velike sise, veliki promet, kapiš?
Dobio sam njenu poziciju, zaduživanje jakni i kaputa. Razlika u lovi nije bila drastična, ali me je sedenje u toj kabini, pod ofingerima, izluđivalo.
Igor je intervenisao i po nekoliko puta za veče. Pijane ribe, nasilni frajeri, prostitutke koje su pokušavale da odvoje nekog od gostiju, dileri koji su valjali kokain po klubu. Nekada se sve završavalo na rečima, nekad na batinama. Često smo zvali Hitnu pomoć, neretko policiju. Zajeban posao. Nosiš metu na leđima.

U sobi do moje živeo je Roj, ćutljivi, mrzovoljni tip iz Detroita. Nikada se nije duže zadržavao u dnevnom boravku. Obično bi ušetao u loft, neodređeno mahnuo u pravcu prisutnih i povukao se u svoju sobu. Bio je u rokabili fazonu- dugi zulufi, ćuba, podvrnute farmerke, tregeri, bela majica. Podlaktice su mu bile prekrivene staromodnim Sejlor Džeri tetovažama. Upoznali smo se pod tuševima – teško je ostati rezervisan kad si gologuz.
– Ej, kakav si? – započeo sam. – Ja sam u sobi do tvoje.
– Znam. Hvala bogu.
– Što?!
– Zato sto si uredan i tih. I jedini deluješ normalno.
Nasmejao sam se, glasno.
– Ne šalim se. Jel si provalio onog lika – Lego Džoni?! Kakva dileja!
– A Kapetan Majk?
Sada se konačno i on osmehnuo, doduše slabašno.
– Ne mrda s one sofe u dnevnoj sobi – nastavio sam.
– Nema ni gde.
– Kako to misliš?
– Tip je beskućnik.
– Molim?!
– On ne živi kod nas u loftu, samo bleji tu. Ne živi nigde. Smuca se po zgradi, dosađuje ljudima.
– Uh, teška priča.
– Gade mi se, svi do jednog. Obične dangube i grebatori.
Zavrnuo je slavinu i počeo da se briše peškirom. Bio je istetoviran po čitavom telu, osim po licu i kiti.
– Dobre su ti tetovaže.
– Moraju da budu, to mi je posao.
– Stvarno, gde radiš?
– Pa ovde, u sobi… Svrati ako hoćeš, iscrtaću te besplatno.

Novi film trostruke Kraljice vriska Mie Kopie snimao se u podrumu naše zgrade. Grupica neuglednih bradonja i bledunjavih darkerki pojavila se na parkingu u zarđalom kombiju.
Mia ih je dočekala kao superzvezde. Kupila je gajbu jeftinog šampanjca i dve velike, šarene torte. Napravila je pravi, pravcati prijem u svom loftu, sa sve crvenim tepihom i reflektorima u hodniku. Svi smo bili pozvani. Leks je oklevao, ali se na kraju ipak predomislio. Navukao je čistu, belu košulju i izglancao svoje crne kaubojke. Odmerio sam ga značajno.
– Nemam šta drugo da obučem, sve mi je na pranju – pravdao se kroz osmeh.
Spustili smo se stepenicama na treći sprat – Leks, Kapetan Majk, Lego Džoni, Roj i ja. Fotograf je insistirao da nas uslika na crvenom tepihu. Leks je zauzeo šmekersku pozu, palčevi u džepovima od farmerki. Džoni i Majk su se kreveljili kao osnovci. Roj je pokrio lice šakom.
Mia se obukla kao holivudska diva starog kova. Dekoltirana haljina, visoke štikle, crveni karmin, bihajv frizura. Izgledala je očaravajuće. Čim nas je ugledala bacila se Leksu u zagrljaj. Žvalavili su se dok nije ostala bez karmina, što je izazvalo ovacije prisutnih. Džoni i Majk su navalili na torte. Roj i ja smo prisvojili bocu šampanjca. Slušao se metal i pank. Džointi su kružili u pravcu kazaljke na satu, u ravnomernim intervalima, kao voda u prirodi.
U jednom trenutku, tonac je dovukao mikrofon, isključio muziku i objasnio da će nam se obratiti režiser i glavna glumica, domaćica žurke.
Režiser je bio bradat i pocepan. Ali, nosio je skupe naočare za sunce – tu nije bilo kompromisa kad su filmadžije u pitanju. Bulaznio je o značaju nezavisnih i niskobudžetnih filmova, o navodnoj subverzivnosti horor žanra. Mia je pozdravljala svaku rečenicu vriskom i aplauzom. A onda je ona preuzele mikrofon. Zahvalila se prisutnima, „nepokolebljivim posvećenicima strave“, svojoj „svoterskoj porodici“ i „ljubavi svog života“.
Leks je podigao čašu u njenom pravcu i namignuo. Džoni i Majk su oduševljeno pljeskali. Roj je frknuo, zgađen.
Posle toga smo prešli u podrum gde je trebalo da padne prva klapa. Ekipa je razvukla kablove, postavila svetla i mikrofone. Svako je zauzeo svoje mesto. Mia je glumila samu sebe. Zaplet je bio jednostavan – klinci opsednuti niskobudžetnim hororima otimaju čuvenu Kraljicu Vriska tražeći otkup od njenih dekintiranih i prezaduženih kolega. Film je zamišljen kao napeti krimi-triler s elementima komedije i društvene kritike nezavidnog položaja slobodnih umetnika.
Niko nas nije pripremio na to da će u podrumu biti snimana samo “napeta” deonica – scena u kojoj otmičari muče i siluju glavnu glumicu.
Počelo je bezazleno. Mia je sedela na stolici, vezana konopcima. Otmičari su joj pretili kojekakvim gadostima, pišanjem u usta, kenjanjem po kosi. Gluma je bila očajna. Ali onda su počeli da se uživljavaju. Nije bilo rezova. Čupali su joj kosu, vukli je za uši. Pokidali su joj minđuše i pojavile su se kapljice krvi. Jedan od otmičara joj je pocepao haljinu i išamarao sise. Mia se otimala i cikala kroz tkaninu kojom su joj vezali usta. Beonjače su joj nabubrele kao oljuštena kuvana jaja. Jedina ženska otmičarka se sve vreme cerekala i pušila. Onda je ugasila cigaretu na Miino rame. Režiser je bio oduševljen. Podsticao ih je i davao instrukcije.
Preleteo sam pogledom preko svojih cimera. Džoni se i dalje smešio, ali nesigurno. Majk je treptao kao tiltovan fliper. Češao se po glavi kao sumanut. Roj je izgledao kao da će da povrati. Leksu se zgrčila vilica. Stajao sam pored njega i osetio kako podrhtava, poput nadolazećeg zemljotresa. Nije izdržao.
Uleteo je u kadar i nokautirao glumicu koja je ispržila Miu cigaretom. Onda se ustremio na režisera. Zgrabio ga je za kragnu i udario pesnicom po nosu. Kamerman se umešao i stalkom odalamio Leksa po leđima. Kapetan Majk je zaurlao, oborio glavu i zaleteo se u kamermana ragbi stilom. Srušili su se na betonski pod uz silovit tresak. Lego Džoni je već bio u rvačkom zahvatu s nekom lezbejkom. Bila je građena isto kao on. Kotrljali su se po podu kao velika lopta za plažu. Roj se pesničio s toncem. Bilo je gusto, tonac je izgledao više kao bajker nego kao tonac, ali Roj nije delovao zabrinuto. Činilo se da uživa, pa se nisam umešao.
Otišao sam do Mie, koja se i dalje otimala i vrištala na stolici. Odvezao sam je i ona je počela da urla kako smo joj uništili karijeru i kako nikada više ne želi da vidi nikog od nas. Zaplakala je kao dete, ridala glasno, bez zadrške. Tuča se primirila. Leks joj je prišao s namerom da je zagrli ali ga je ona ošamarila. Onda je otrčala u mrak, pridržavajući svoju pocepanu haljinu.

Nedugo nakon toga dobili smo zahtev za iseljenje. Zgrada je na neki način ostala bez vlasnika, pa je pripala gradu. Grad je odlučio da je sruši i napravi nešto drugo na njenom mestu. Verovatno luksuzne apartmane. Sud nam je dao trideset dana da se iselimo. Skvoteri su se okupili u lobiju, svi osim Mie. Niko nije znao kakva su nam prava, da li rok može da se produži, koje su posledice ukoliko se oglušimo o zahtev. Čuli su se pozivi za protest. Većina je bila za to. Nikome se nije vraćalo u preskupu stvarnost njujorškog tržišta nekretnina.
Po povratku u loft, Leks nas je pozvao u dnevni boravak. Zaseli smo na ugaonu garnituru i on je zapalio džoint. Prosledili smo ga u tišini.
– Žurka je gotova. Došlo je vreme da se razilazimo. Niko ne mora da mi plati za ovaj mesec. Znam da će vam uskoro trebati svaki dinar – rekao je.
– Ništa od protesta? – pitao sam.
– Meni je ovo treći skvot. Uvek se završi isto, sa ili bez protesta. Možda uspemo da odložimo iseljenje za mesec-dva. Ali ćemo na kraju morati napolje.
– Postoji li neki plan? – upitao je Džoni. – Nije mi problem da nađem novi loft, imam lovu, ali me brine selidba. Imam puno vrednih figura. Ne bi da ih rastavljam.
Leks je slegnuo ramenima.
– Čuo sam za neku napuštenu zgradu u Jonkersu. Navodno ima slobodnih loftova. Krš, mora da sređuje, ali vredi pokušati.
– Ja ću s tobom – reče Majk.
– Ja se vraćam u Detroit. Dosta mi je ovog sranja – zaključio je Roj.
Ja nisam imao pojma šta ću i gde ću, ali to nije bilo ništa novo.

Mia se pojavila u Sin Sitiju, sama. Zadužila je bundu od lažnog krzna i ostavila mi bogatu napojnicu. Pohvalila mi se da je dobila honorar za snimanje onog filma. Leks je bio za pultom. Znao sam da se sprema neko sranje.
Zauzela je centralni separe i naručila bocu šampanjca. Okružila se striptizetama. Gurala im je novčanice među sise i guzove. Opipavala ih je i ljubakala, gledajući u Leksa. On se trudio da je ignoriše, ali nije uspevao. Svi su buljili u nju. Izašla je na podijum i počela da igra. Gosti su zviždali i lansirali novčanice u njenom pravcu. Podigla je haljinu i skinula gaćice. Bacila ih je na Leksovu miksetu. Dante je namirisao problem. Prišao mi je.
– Jel ono Leksova riba?
Klimnuo sam glavom.
– Rekao sam svima da ne donose privatne probleme u klub.
– Ma sve je ok, šefe. Došla da se malo provede. Ostavila je dobru lovu.
Samo što sam to izustio, Mia je sela nekom matorcu u krilo, zgrabila ga za kravatu i povukla ka svom dekolteu. Matori japi se prepustio. Mia se kikotala. Leks je izleteo iza pulta i zgrabio Miu pod mišku. Povukao je ka izlazu ali se ona ukopala. Počeli su da urlaju jedno na drugo. Mia ga je pitala s kojim striptizetama se jebao, da ih i ona pojebe. Platiće im, kao pravim kurvama, pare nisu problem. Ni Leks joj nije ostao dužan. Naravno da pare nisu problem kad pristaješ na najgore ponižavanje pred kamerama. Opet je popio šamar. Ali ovog puta je uzvratio. Igor je već bio između njih. Pritrčao sam i ja. Odvojili smo ih i ja sam izveo Miu napolje. Otpratio sam je kući. Nismo progovorili ni reč.

Dante je otpustio Leksa. Pokušao sam da se zauzemem za njega, ali ovaj nije hteo ni da čuje. Nema drugih šansi kod čika Dantea, zapamti to, rekao mi je. Ovo je kapitalizam, nema milosti. Ljudi su potrošna roba. Ponovo je glumio opasnog tipa citirajući mafijaše iz filmova, ali mi je ubrzo dokazao da se nije šalio.
Igor je izboden na dužnosti. Sedeo sam pored njega u ambulantnim kolima i ostao u čekaonici do zore. Doktor me je obavestio da je van životne opasnosti i tek tada sam otišao kući da se naspavam.
Sledećeg dana sam krenuo da ga obiđem i video Dantea kako napušta bolnicu. Pitao sam Igora šta mu je rekao.
– Usro se jer sam izboden na dužnosti. Još nisam zaveden kao zaposleni, niti imam radnu dozvolu. Ponudio mi tri soma da kažem pandurima kako sam bio samo gost.
– Tri soma?! Govnar. Tuži ga! Uzećeš mnogo više od toga.
– Tražio sam mu pet, da ne bi išli na sud. Pristao je na četri.
– Šta je četri soma, brate? Ne možeš ni dva meseca da preguraš.
– Nemam izbora. Ako krene suđenje, isplivaće i to da nemam papire. Šta sam onda uradio? Deportovaće me, Namazan je Dante-odma mi je to predočio.
– Ali je ipak pristao na četri soma?
– Ne ide se ni njemu na sud.
– Smrad.
– I još nešto… Rekao mi je da nikad više ne kročim u Sin Siti.

Leks je bio u pravu. Protest je bio jalov. Sud nam je odobrio dodatnih nedelju dana za iseljenje. Posle toga dolaze da hapse. Zgrada se brzo praznila. Pozvao sam Ester, Mađaricu.
– Oh, otkud ti?! Nestao si bez glasa.
– Bio sam van Njujorka neko vreme. Kako si ti, kako dečko?
– Nije loše. Nemam dečka. Raskinuli smo.
– Jel ti treba cimer?
Razmišljala je za trenutak.
– Cimer da. Dečko ne.
– Savršeno.
– Kad dolaziš?
– Sutra. Moram nešto da završim večeras.
Spremio sam se za posao i izašao u hodnik. Zgrada je bila sablasno prazna. Krenuo sam niz stepenice i zastao ispred Miine gajbe. Pokucao sam onim moćnim zvekirom. Mia je otvorila vrata, sporo, bezvoljno. Pozvala me je unutra, gotovo šapatom. Nosila je preveliku, mušku pidžamu. Imala je tamne podočnjake. Legla je na sofu i sklupčala se kao siroče. Buljila je u TV. Seo sam u fotelju i pitao je kako se oseća. Slegnula je ramenima.
– Dobro sam…
– Znaš da moramo da se iselimo do ponedeljka?
– Ja nigde ne idem. Moraće da me iznesu.
– De su Fredi i Džejson?
– Odnela sam ih kod mojih, u Džerzi. Uživaju tamo, matorci imaju veliko dvorište. Bojim se da bi ih izvršioci odneli u šinteraj.
– A za sebe se ne bojiš? Možda i tebe odnesu u šinteraj?
– Kamo sreće…
Osmotrio sam loft, pomno, pamteći svaki detalj. Fantastičan prostor, bajkovit. Za koji dan neće ostati ništa od njega. Pogledao sam u Miu, zurila je u neki nemi, crno-beli film, odsutno, sanjajući svoje glamurozne snove koji se nikada neće ostvariti.
– Mia…
Pogledala me je ne pomerajući glavu s jastuka.
– Treba imati muda za onu scenu. Treba biti veliki umetnik.

Otišao sam do Sin Sitija i rekao Danteu da će mi to biti poslednji dan. Dajem otkaz. Samo je klimnuo glavom, neprijatno iznenađen. Navikao je da on daje otkaze, a ne da ih prima.
Na pola smene mi je prišao.
– Sutra je subota. Hladno je, biće mnogo kaputa i bundi, dobar bakšiš. Što ne ostaneš još jedno veče?
– Ne mogu, moram da se selim.
– Seli se u nedelju. Ne mogu da nađem nikog do sutra. Platiću te duplo, unapred, evo…
Pružio mi je dvesto dolara, umesto uobičajenih sto. Uzeo sam ih i pristao. Dante me je potapšao po obrazu i namignuo.
Pred kraj smene sam prebrojao pazar. Šesto osamdeset dolara. Plus dvesta dvadeset bakšiša. Preleteo sam pogledom preko podijuma. Još uvek je bilo puno. Dante se snishodljivo smešio nekim reperima. Stavio sam sve te pare u džep i izašao na zadnja vrata. Pogledao sam u noćno nebo iznad Bronksa. Nije bilo ni jedne zvezde. Navukao sam kapuljaču i nestao u grotlu podzemne železnice.

______________________________________________________________________

VUKAŠIN ŠTREKER rođen je 1978. u Beogradu. Odrastao je u Pančevu, gde je završio osnovnu školu i gimnaziju. Od 2003. živi u Njujorku. Objavio je dve zbirke poezije: „Govori glasno i vodi psa sa sobom!“ (Stari prostor, Novi Sad, 2008) i „Koliko je sati u Njujorku?“ (LOM, Beograd, 2013). Njegov samoizdati roman „Paklena šljiva“ našao se u najužem izboru na konkursu VBZ-a za najbolji neobjavljeni roman u regionu 2011. Roman „Zabrana upotrebe vatre i vode“ objavio je 2014, „Srčanost“ 2016, a zbirku kratkih priča “Daleko od Menhetna” 2019.

BITNICI

Posle svih uobičajenih imigrantskih poslova kojima sam se bavio u prvim godinama svog boravka u Njujorku – pranje sudova, ribanje podova, rušenje i zidanje, nošenje džakova i nameštaja – proveo sam čitavu deceniju kao vozač limuzina. Posao je bio lak, čist i pristojno plaćen. Nosio sam odela, mirisao na skupe parfeme i vozio dobra kola.
Najveći deo dana svodio se na čekanje; bogataši su iznajmljivali limuzine za prevoz do određene lokacije, koji je retko trajao duže od pola sata, a zatim bi ih čekao i po nekoliko sati ispred restorana, noćnog kluba, pozorišta ili stadiona, kako bi ih vratio odakle su došli.
Ti dugi periodi čekanja presudno su uticali na moju odluku da se u limo biznisu zadržim tolike godine. U to vreme sam još uvek o sebi razmišljao kao o neotkrivenom geniju pisane reči. Nije to bilo ništa neobično. Njujork je bio pun mladih ljudi koji su se bavili bedno plaćenim poslovima maštajući o glamuroznim karijerama, pa se nisam osećao naročito otrcano. Vožnja limuzina mi je dopuštala da svakodnevno čitam i pišem, i to satima, istovremeno zarađujući novac. Bila je to win-win situacija za pisca u pokušaju.
Radio sam za renomiranu firmu. Više od polovine mojih mušterija činile su poznate ličnosti – ljudi iz sveta filma, muzike, sporta i politike. Nikada nisam vozio nekog kome sam se posebno divio, a o mnogima od njih nisam znao baš ništa. Pevači boj bendova, reperi, glumci iz televizijskih serija, voditelji i učesnici rijaliti programa, zvezde bejzbola ili američkog fudbala… Neretko se dešavalo da pokupim neke meni nepoznate osobe na aerodromu, a da nas ispred njihovog hotela dočeka armija vrištećih obožavalaca.
Mislim da su me baš zato i zadržavali kao vozača. Dopadalo im se to što ne buljim u njih, ne tražim autograme ili zajedničku fotografiju. Smatrali su me ozbiljnim, iskusnim profesionalcem, a ustvari, u većini slučajeva, jednostavno nisam znao koga imam pred sobom.
Čini mi se da sam tek tada shvatio kolika je moć selebriti kulture u Americi. Sedeo bih u svom udobnom, toplom kadilaku i s nevericom posmatrao goluždrave tinejdžerke kako po ciči zimi, satima, čekaju nekog drugorazrednog glumca ili plejbek pevača, ne bi li ga uslikale i uzele autogram. Ili tupoglave klince u sportskim dresovima kako kampuju po čitavu noć ispred hotela u kom je odseo izvesni ragbista ili kečer. Najlepše sam se osećao kada predmet tog obožavanja na kraju projuri pored njih uz pomoć telohranitelja i uskoči u auto ne udostojivši ih ni pogleda.
Brzo sam razvio najdublji prezir prema takozvanim superzvezdama i njihovi fanovima. Skrenuo bih pogled i pokušao da se udubim u Balzaka ili Tolstoja, u najudaljeniju moguću svest od njihove. Razmišljao sam o sebi kao o uzvišenom autsajderu, čije će vreme tek doći. Priželjkivao krvavu revoluciju koja će im zadati preča posla. Maštao o drugačijem svetu, dostojanstvenijem.
Poistovećivao sam se s Trevisom Biklom, usamljenim taksistom-osvetnikom, koji će jednog dana uzeti pravdu u svoje ruke. U stvarnosti, verovatno sam bio bliži Alfiju, nalickanom šoferu-švaleru. Glatko izbrijan, sveže ošišan, akcentovan svilenom kravatom i skupocenim satom, neretko sam završavao u krevetu svojih mušterija – dobrodržećih udovica, bogatih raspuštenica, maminih i tatinih studentkinja sa Kolumbije i En Vaj Jua, kao i raznoraznih članica anturaža pomenutih zvezdica. Nisam imao ni jedan razlog da budem nezadovoljan.
Ali ovo nije priča o tome. Ovo je priča o jednoj nedelji mog života koju sam proveo vozeći dva čoveka pred kojima sam i sam osećao tu vrstu idolopoklonstva.
Posao sam dobio na uobičajen način – koordinator jedne od agencija koje su se bavile organizacijom prevoza, smeštaja i obezbeđenja poznatih ličnosti pozvao me je telefonom i ponudio pozamašnu sumu za sedmodnevni transport dva „starija gospodina“. Prihvatio sam bez razmišljanja, ne samo zbog novca, vec i zbog njihovih godina. To je obično značilo da neću morati da se nosim s noćnim klubovima i žurkama, povraćanjem i urlanjem, pijancima, narkomanima i prostitukama.
Gospodin Snajder i gospodin Herison. Napisao sam to flomasterom na plastificiranom papiru i čekao pored njihovog karusela za prtljag na “Kenediju”.
Selebritije nije lako prepoznati. Uvek su niži nego što ih zamišljamo, najčešće nose kape i naočare za sunce, lažne brkove ili perike. Pisci retko imaju potrebu za tako smešnom kamuflažom, što ne znači da ih je lakše primetiti. Po pravilu, oni se nerado pojavljuju u javnosti i medijima, i obično ih znamo samo s fotografija na poleđini knjige – neretko uslikanih u davnoj prošlosti.
Ipak, čim sam ih ugledao, imena su se prilepila uz prezimena, prezimena uz likove, likovi uz knjige, i znao sam koga imam pred sobom.
Izgledali su kao da ne putuju zajedno, kao da uopšte ne bi trebalo da se poznaju. Stariji od njih je bio niži i mršaviji, ali je izgledao vitalnije i zdravije. Hodao je uspravno i sigurno, dostojanstveno. Odisao je misterioznim mirom, nekakvim nedostižnim strpljenjem, kakvo se skoro nikada ne viđa u Njujorku, a pogotovo ne na Džej Ef Keju. Uredna, seda brada isticala je lepotu njegovog lica. Gledao je ispred sebe sitnim, suznim očima i blago se smešio. Nosio je trodelno, staromodno odelo, dva broja veće nego što mu je pristajalo.
Onaj mlađi bio je krupan i pripit. Nosio je gumene, ribarske čizme i nešto što je izgledalo kao svojeručno pravljeni kožuh od bizonovog ili medveđeg krzna. Bio je proćelav, raščupan i neobrijan. Velika, okrugla glava, bačvast trup, debele, krive noge, kaubojske. Oči su mu varničile. Delovao je ljutito.
Geri Snajder i Džim Herison, sinulo mi je.
Geri Snajder, originalni bitnik, dobitnik Pulicerove nagrade, ovekovečen u Keruakovim romanima i Ginzbergovim pesmama, opunomoćeni zen budista, borac za zaštitu životne sredine još od vremena pre nego što je taj pojam uopšte postojao.
Džim Herison, poslednji mačomen literature, moderni Hemingvej, lovac, pecaroš i ženskaroš, kopač zlata, revolveraš i odmetnik, kavgadžija i pijanac, ruralni, samouki majstor pripovedanja, autor mnogih romana koji su ekranizovani u Holivudu, i koji se, uprkos tome, nikada nije prodao, otvoreno odbivši sve ponude da se preseli u Los Anđeles i svoj ranč u Montani prepusti korovu i lešinarima.
– Dobrodošli, gospodo – promucao sam.
– Ja moram da zapalim cigaretu! – zarežao je Džim. – Geri, pokaži dečku koja je moja torba, ljubim te…
– Nema problema, Džim… Ali razmisli još jednom o tome da ostaviš pušenje.
Džim je prevrnuo očima i izašao napolje.
– Dobar dan – obratio mi se Geri, pruživši ruku.
– Velika mi je čast da vas upoznam – rekao sam.
– Oh, vi ste upoznati s našim radom?
– Kako da ne. I ja se, pomalo, bavim pisanjem.
– Zaista?! Kakva slučajnost… Proza, poezija?
– I proza i poezija.
– Drži se proze.
Torbe su se brzo pojavile i Geri je insistirao da sam ponese svoj prastari, kožni kofer, ispečatiran turističkim nalepnicama s egzotičnih destinacija. Ja sam preuzeo Džimov vojnički ruksak, prošaran skorenim blatom, i rekao Geriju da me prati. Izašli smo napolje.
– Ah, tu ste – rekao je Džim, ispustivši ogroman oblak duvanskog dima iz svojih bezubih usta. – Sine, aj prenesi mi tu torbu do kola, ljubim te… Ja sam stariji čovek. Lako je Geriju, on je u najboljim godinama.
Namignuo mi je, i odmah sam ga zavoleo.
– Naravno, gospodine Herison – rekao sam, blago se naklonivši.
– Bez tih sranja, molim te. Ja sam Džim. Kako se ti zoveš?
– Volf.
– Vuk?!Zajebavaš me?! Ja sam napisao roman pod tim imenom. Snimljen je čak i film, s Džek Nikolsonom!
– Znam, gledao sam… I čitao…
Pogledao me iskosa, u neverici. Geri se nakašljao.
– Vuk je ne samo upoznat s našim radovima, već je i jedan od nas.
– Kako to misliš „jedan od nas“ – upitao je Džim.
– Vuk je takođe pisac.
Džim me je odmerio od glave do pete.
– O, neeeee… – zaurlao je teatralno, lupivši se dlanom po čelu.
Nasmejali smo se, sva trojica. Čekala me je zabavna nedelja.

***

Geri je odseo u Gremersi Park Hotelu, ispred kojeg nas je sačekala lepa, sredovečna žena po imenu Džudi – predstavnica izdavačke kuće Vajnstin. Nosila je poslovni komplet, štikle i gotovo neprimetnu šminku. Kosa joj je bila isfenirana, sveže ofarbana u tamnu mahagoni nijansu. Geri joj je poljubio ruku i gotovo šapatom udelio kompliment na račun njenog izgleda. Džim nije mnogo taktizirao.
– Ah, Džudi, Džudi, zašto moraš da izgledaš tako neodoljivo kad god se sretnemo? Zar ne znaš da mi to slama srce?!
Džudi ga je zagrlila i poljubila u obraz. Smejala se, srdačno.
– Zašto se ne udaš za mene i preseliš u Montanu? Šta možeš da izgubiš? Golubarnik od stana i neiskrene ljubavnike? Ispravljanje tekstova loših pisaca?
– Smučila bih ti se za mesec dana.
– Bah… Toga se i ja plašim.
– Zašto ne želiš da odsedneš u hotelu s Gerijem?
– Geri je dosadan. Zamaraju me njegove zen replike. Ja sam jednostavan čovek – volim hranu, piće i žene. Nemam živaca za religiju, politiku i fiilozofiju.
– I to je filozofija.
– Ti si pametna žena, Džudi.
– Ne, ozbiljno, gde ćeš biti smešten?
– Kod mog poznanika, čuvenog kuvara- Marija Batalija! Tip obožava moje knjige! Ima prazan stan iznad Baboa, svog restorana. Ostavio mi je ključeve kod šankera. Rekao mi je da mogu da jedem besplatno. Imam doručak, ručak i večeru dok god sam tu! Ko bi odbio takvu ponudu! A osim toga, znaš da sam ja amaterski kuvar. Možda maznem neke fore od njega.
– Vidi ti njega – rekla je Džudi, obraćajući se Geriju. – On se već snašao u Njujorku! A kao fol traper, kauboj iz Montane.
– Džim je kao voda, zauzima formu u kojoj se nalazi – zaključio je Geri.
– Na ovakve zen replike sam mislio – procedio je Džim, uzdišući.
Džudi ga je ponovo poljubila.
– Okej, ja ću da popijem piće s Gerijem u lobiju, a mi se vidimo sutra.
– Pazi se ti Gerija, stari je to švaler.
– Ajde polazi, zar ne vidiš kako jedva čekamo da ti vidimo leđa – uzjogunio se Geri.
– Gospodin Herison ide do…– obratila mi se Džudi.
– Baboa – rekao sam.
– Tako je. Hvala.
– Ništa ne brini, Džud. U dobrim sam rukama. Vuk je pisac, jedan od nas.
– Stvarno? Sta pišeš?
– Poeziju i prozu.
– Pošalji mi prozu – rekla je i uručila mi vizitku.

***

Babo se nalazio pored Vašington Skver Parka, u Grinič Vilidžu. Vožnja je bila kratka, ali se Džim raspričao, pa sam uspeo da saznam razlog njihovog boravka u Njujorku. Vil Herst, čuveni milijarder i filantrop, bio je veliki zaljubljenik u literaturu. Izdvojio je određenu sumu novca za pravljenje dokumentarca o „živim legendama američke književnosti“. Geri i Džim su tako proveli nekoliko dana na njegovom imanju u Kaliforniji, šetajući po proplancima, degustirajući vina i razgovarajući jedan s drugim. Filmska ekipa ih je pratila u stopu i beležila njihov dijalog. Desetine sati razgovora su kasnije svedene na sat i po zanimljivog, obostranog intervjua koji se odvijao pred prelepim pejzažima Herstovog ranča. Premijera filma bila je zakazana za kraj te nedelje, u Njujorku.
Kada smo stigli ispred Baboa, Džim je izašao iz kola i rekao da ga sačekam. Ušao je u restoran i ubrzo se vratio noseći svežanj ključeva.
– Jel možeš da mi poneseš torbu do gore, ljubim te?
Popeli smo se uz stepenice predratnog taunhausa i Džim je otključao jedina vrata na prvom spratu. Ušli smo u mali, ali ukusno namešten stan.
– Sasvim dovoljno – promrmljao je.
– Odlična lokacija, srce Vilidža – rekao sam.
– Jel En Vaj Ju, još tu?
– Tu je.
– Možda ošacujem neke studentkinje sa požarnih stepenica, kad izađem da popušim…
– Šacovanje još nije zabranjeno – rekao sam, slegnuvši ramenima.
Nasmejao se, grohotom,, a onda se zakašljao do te mere da sam morao da ga lupam po leđima.
– Šacovanje još nije zabranjeno…– ponovio je kad se primirio. – Drago mi je što ću uskoro biti mrtav.

***

Narednog jutra dobio sam imejl od Džudi, s rasporedom za taj dan. Geri je imao nekakav sastanak u Udruženju Azijata Njujorka, u podne. Trebalo je da ga iz hotela odvezem do tamo, sačekam, i vratim. Posle toga sam bio slobodan do devet uveče, kada je trebalo pokupiti Džima ispred Baboa. As directed, pisalo je. Matori nije hteo da se zna gde ide, pomislio sam.
Dovezao sam se ispred Gremersija u pola dvanaest i rekao uniformisanom vrataru da obavesti gospodina Snajdera o mom dolasku. Geri se pojavio posle pet minuta, u staromodnom, prevelikom odelu, ali drugačijem od onog u kojem je doputovao.
– Dobar dan, Mister Volf.
– Dobar dan, gospodine Snajder.
– Idemo u…
– …Ejža Sosajeti?
– Tako je.
– Tamo smo za petnestak minuta.
– Savršeno.
– Još uvek dobro govorite japanski?
– O, da. Dugo sam živeo tamo.
– Znam. Znam i da ste proveli nekoliko godina u budističkom manastiru. Za vas to nije bila instant filozofija, kao za druge bitnike i hipike?
– Eh, da… Bio sam posvećen. I dalje sam.
– Jel istina kako novajlije moraju da pokažu poverenje tako što ih monasi drže za noge iznad litice?
– Živa istina.
– Prošli ste kroz to?
– Prošao sam i kroz mnogo teže lekcije. Zanima te zen filozofija, budizam?
– Ne baš…
– Koje ste vi vere, ako smem da pitam?
– Ja sam ateista, odrastao sam u Istočnom bloku, to je bio standard, Ali i da sam odrastao na nekom drugom mestu, verovatno bih izabrao ateizam.
– Ah, moji roditelji su bili ateisti, levičari. Kad sam im saopštio da ću se preseliti u Japan ne bih li se posvetio budizmu, prvo što su me pitali bilo je: „A šta su oni ikad učinili za narod?!“
– Haha, famozni „narod“! Levičarima su uvek puna usta te reči!
– Baš tako.
U tom trenutku stigli smo ispred Udruženja. Geri je izašao iz auta i zastao pored još uvek otvorenih vrata.
–Jel misliš da bi ikad mogao pustiti neku veru u svoj život? – pitao me je.
Odmahnuo sam glavom.
– Ne.
– E sad bih voleo da razmisliš o tome šta je to „Ne“ – rekao je i zatvorio vrata.
Ne znam zašto, ali oteo mi se osmeh.

***

U devet uveče bio sam ispred Baboa. Oko pola deset, Džim je izašao iz restorana, mahnuo mi i zapalio cigaretu.
– Samo da popušim jednu! – doviknuo mi je.
Bio je obučen isto kao i prethodnog dana, samo je ispod kožuha nosio čistu, belu, platnenu košulju. Оbrijao se i začešljao ono što mu je preostalo od kose. Delovao je pripito. Završio je čitavu cigaretu u dva ili tri dima i seo u auto.
– Imam dejt – rekao je. – Peta avenija i jedanesta ulica.
– Opa! Bićemo tamo za desetak minuta.
– Moja velika ljubav, iz davne prošlosti, iz praistorije… Brodvejska glumica. Ali neće biti nikakve akcije, suviše smo matori za to.
– I emocije su akcija, još intenzivnija.
– Ma jok, nema više ni toga. Previše je vremena prošlo.
– Ali vam je ipak trebalo nekoliko pića pre nego što ste krenuli?
– Namazan si ti, mali – procedio je.
Ostavio sam ga ispred njene zgrade, oborio sedište i zaspao. Probudilo me je kucanje na prozor. Ispravio sam se i pogledao na sat. Ponoć. Džim je stajao pored kola i pantomimom tražio upaljač. Primetio sam i njegovu prijateljicu u pozadini. Starija žena, doterana i lepa. Smešila se. Izašao sam iz kola, poželeo joj dobro veče i pripalio Džimu cigaretu. Prebacio mi je ruku preko ramena.
– Ovo je moj vozač, Vuk! I kolega, pisac! A ovo je gospođa Vivijen, moja neprežaljena ljubav!
– Džim, opet preteruješ…
– Drago mi je – rekao sam.
– Takođe… Molim te, odvezi ga kući i pomozi mu da se popne u stan. Mnogo je popio.
– Ne treba meni pomoć… Mogu da popijem još toliko! – mrmljao je Džim.
– Nema problema, gospođo. Bez brige.
Vivijen je zagrlila Džima, a onda smo ga zajedno smestili na zadnje sedište. Čim smo krenuli, Džim je delovao svežije.
– Malo sam se pravio da sam pijaniji nego što jesam.
– Što? Sudar se nije odvijao po planu?
– Kao što sam ti rekao, mnogo je vremena prošlo. Promenili smo se, oboje. Kad god provedem neko vreme među umetnicama, brže-bolje se vratim konobaricama. One bar mirišu na klopu! Vozi me u neki bar!
– Kakav?
– Prljav, mračan i jeftin! Sa zagorelim hamburgerima, viskijem, džuboksom i sredovečnim osobljem!
Zaputio sam se ka Ir Inu, najstarijem baru u Njujorku. Ir In je otvoren 1817, u taunhausu sazidanom 1770. Originalni vlasnik je bio crnac Džejms Braun, jedan od prvih oslobođenih robova, heroj Građanskog rata i bliski saradnik Džordža Vašingtona. Obojica se nalaze na čuvenoj slici Prelaženje reke Delaver, Imanuela Luca, čija je replika visila iznad šanka.
Prepričao sam Džimu tu skraćenu verziju istorije Ir Ina, pre nego što smo stigli. Bio je uzbuđen. Insistirao je da mu se pridružim.
– Parkiraj se! Vodim te na piće!
– Nema smisla… ipak sam na dužnosti… – snebivao sam se.
– E, pa i ovo je tvoja dužnost! Ovo je tvoja dužnost kao pisca!
Našli smo parking mesto ispred samog bara i ušli. Dočekala su nas prigušena svetla, miris prženog mesa i točenog piva, bučan žagor. Bila je gužva, ali smo uspeli da se probijemo do šanka. Džim je naručio viski, a ja pivo. Neki klinci su nam ustupili dve visoke, barske stolice. Seo sam i podvio noge na prečagu između nogara. Džim je ostao na nogama i odmerio me.
– Nemoj nikad tako da sediš u kafani.
– Što?! – zbunjeno sam upitao.
– Ako te neko udari, sigurno padaš – rekao je ozbiljno.
Spustio sam stopala na pod, nasmejao se i podigao čašu u njegovom pravcu.
– I? Kakvu poeziju pišeš – pitao me je iznenada.
– Uglavnom narativnu, kao neke kratke priče u stihu. Mrzim rimu. Kako to da me pitaš baš za poeziju? Svi odmah pitaju za prozu. Poezija kao da nikoga ne zanima…
Džim se udubio u svoju čašu, kao da razmišlja o nečemu važnom.
– To je zato što ne razumeju poeziju – rekao je. – Svaka budala može da piše polupristojnu prozu. To se uči. Za poeziju treba dar, talenat, božanska intervencija… Pesnik se rađa, prozni pisac se pravi. Meni je proza donela slavu i novac, ali su moje pesme najintegralniji deo mog bića. One mi najviše znače u onom najdubljem, najintimnijem smislu, jedino njima se istinski ponosim kad stanem ispred ogledala.
Naježio sam se dok je to govorio. Klimao sam glavom, ali ništa nisam rekao. Plašio sam se da bi mi reči zastale u grlu.

***

Primakla se i premijera filma „Upotreba prirode“. Subota uveče, osam sati, udarni termin. Bioskop Pariz, pored hotela Plaza i Central Parka. Nije to bila premijera na kakve sam navikao. Nije bilo crvenog tepiha i paparaca. Okupio se fini svet, učtiv. Džim me je pozvao da im se pridružim. Pristao sam. Sedeli smo u prvom redu, Džim, Geri, Džudi, Vil Herst i još neki ljudi koji su radili na filmu.
Džim i Geri su razgovarali o umetnosti, religiji i filozofiji, prirodi i ekologiji. Razgovarali su odmereno, promišljeno, pažljivo, uvažavajući sagovornika. Imalo je šta da se čuje. Herstov plan je uspeo. Bio je to važan, istorijski zapis. Svetla su se popalila i publika ih je pozdravila aplauzom, ustajući sa svojih sedišta.
Usledila je mini konferencija za štampu. Džim je zabavljao novinare, vodio glavnu reč, prijala mu je pažnja. A onda je neki golobradi novinar je rešio da upropasti atmosferu. Radio je za jedan od onih hipsterskih časopisa, Vilidž Vojs ili Tajm Aut. Obratio se Geriju, po imenu.
– Geri, opšte je stanovište da Bit generacija, kojoj, iako to ponekad negirate, i sami pripadate, nije izdržala sud vremena. Sleng i način izražavanja Bit literature je potpuno prevaziđen i nerazumljiv današnjim čitaocima. Stavovi i vrednosti za koje ste se vi borili milenijalcima, kojima i ja pripadam, ne znače ništa. Kako danas gledate na bitnike i šta biste poručili mojoj generaciji?
Nastao je muk. Džim je žvakao duvan i zurio u klinca. Videlo mu se na licu da misli isto što i ja. Kako bi slatko nalupao šamare tom klipanu. Vil Herst je pocrveneo. Džudi se smešila, ukočeno. Geri nije trepnuo.
– Mnoge stvari za koje su se bitnici zalagali su do te mere prodrle u opštu kulturu da ti to, mladiću, možda i ne primećuješ. One su jednostavno deo svakodnevnice. Ti mi se na primer ne obraćaš sa „gospodine“, imaš dugu kosu, nosiš džins, ne nosiš kravatu na radnom mestu. Prepostavljam da si protiv ratova, veruješ u jednakost polova i rasa, imaš prijatelje homoseksualce, znaš da nam opstanak zavisi od zaštite životne sredine… Ti si bitnik, iako si milenijalac. A na vama je da pronađete nove izazove.
Počeo sam da tapšem, jako, navijački. Džim mi se pridružio, a zatim i svi ostali. Klinac se pokunjio i ubrzo je napustio salu.
Posle toga smo se potrpali u auto i krenuli u Babo. Mario Batali je insistirao da ugosti ekipu posle premijere i Džim je ubedio ostale da prihvate poziv. Dok smo se vozili, neko je započeo razgovor o literaturi. Pominjali su Frenzena i Letema, Judženidesa i Foster Volasa. Pomalo su ih hvalili, pomalo osporavali. Na kraju su se složili da je najveći živi američki pisac Tomas Pinčon, a najveći pisac „srednje generacije“ Džonatan Frenzen.
– Ne bih se složio – rekao sam, iako me niko ništa nije pitao.
– Ah, pa da – reče Džudi. – Vuk je takođe čovek od pera… Da čujemo šta misli mlada generacija?
– Najveći živi pisac je Heri Kruz, a najveći pisac srednje generacije, doduše već pokojni, je Leri Braun.
Muk. Niko nije imao pojma o kome pričam.
– Leri Braun… Heri Kruz… – šaputali su.
Gledao sam ih u retrovizoru kako sležu ramenima. Odlučio sam da prekinem neprijatnu tišinu.
– Zavidim vam. Pred vam je mnogo nezaboravnih noći uz njihove knjige, ako me poslušate.
Večera je trajala do duboko u noć. Ovoga puta im se nisam pridružio. Džim je nekoliko puta izašao da popuši cigaretu, i jednom da mi donese tanjir klope. Biftek i krompiriće.
– Moraš da mi daš tvoju adresu, hoću da ti pošaljem „Vuka“, s posvetom.
– Hvala, baš bih voleo.
U tom nam se pridružila i Džudi.
– Džimi, dragi, odlazim, moram da radim sutra.
Zagrlili su se i zahvalili jedno drugom na svemu. Onda se okrenula prema meni. Pružila mi je ruku.
– Bila sam ozbiljna za ono. Pošalji mi prozu.
– A poeziju – rekao sam, gledajući u Džima.
– Poeziju ne objavljujemo.

***

Džim mi nikada nije poslao obećanu knjigu. Verovatno se napio i izgubio papirić na kom sam mu napisao svoju adresu. Nedugo nakon toga je umro. Bio sam potresen, istinski.
Gerija sam jednom video na televiziji. Pričao je globalnom otopljavanju i planovima Vlade za eksploataciju nafte i gasa na Indijanskim rezervatima. Rekao je da se tome mora stati na put. Stari, dobri Geri. „Ratnik svetlosti“. Tog dana sam otišao na posao u farmerkama, i bez kravate.
Džudi mi je poslala mlak, neutralan komentar na prozu koju sam joj poslao. Nisam se ljutio, znao sam da ću jednog dana biti mnogo bolji. Zahvalio sam se, misleći da je to naš poslednji kontakt. Ali, nekoliko nedelja posle toga, stigao mi je paket od nje. Knjiga razgovora Džima Herisona i Geri Snajdera i DVD istoimenog filma. U knjizi se nalazila cedulja, ispisana penkalom:
“Pročitala sam celokupan opus Heri Kruza i Leri Brauna. Uživala sam. Hvala ti. Džudi.”
Nasmejao sam se.
Imala je lep rukopis, ta Džudi.

_____________________________________________________________________

VUKAŠIN ŠTREKER rođen je 1978. u Beogradu. Odrastao je u Pančevu, gde je završio osnovnu školu i gimnaziju. Od 2003. živi u Njujorku. Objavio je dve zbirke poezije: „Govori glasno i vodi psa sa sobom!“ (Stari prostor, Novi Sad, 2008) i „Koliko je sati u Njujorku?“ (LOM, Beograd, 2013). Njegov samoizdati roman „Paklena šljiva“ našao se u najužem izboru na konkursu VBZ-a za najbolji neobjavljeni roman u regionu 2011. Roman „Zabrana upotrebe vatre i vode“ objavio je 2014, „Srčanost“ 2016, a zbirku kratkih priča “Daleko od Menhetna” 2019.