VELIKA TAJNA ODRASLIH LJUDI
Otkad se rodimo uče nas
i stignu u tom kovitlacu
prenošenja znanja da nas nauče
i da ne guramo male vodene prstiće
u šteker jer će nas ubiti struja,
i da ne jedemo zid
i ne piškimo
gde god nam priroda kaže da treba,
pa nas nauče i „a” i „aaa!” i „e” i „joj!”.
Ne prođe puno vremena
pa iz usta iskoče i „mama” i „tata”
i „nosi se u pičku materinu” i mnoge slične stvari.
Do tad smo već
odavno naučili da kuca kaže „av-av”,
da vetar kaže „huuu-huuu”,
da voz kaže „ćiiii-ćiiii”,
a deda „ajde da mi odeš po pivo”.
Zatim jednog dana ostaviš domaći na pola
jer si čuo „tup-tup-tup – gol!”
i proslavu pogotka koja je sledila,
pa odeš na ulicu da igraš fudbal.
Kasnije tog dana,
dok se postavljala večera na sto prekriven
reckavim stolnjakom
po kojem su iscrtane male plave vaze sa ružama,
ukućani povodom tvog domaćeg reše
da podele sa tobom tajnu odraslih ljudi.
Kažu: „Ne može to tako,
odrastao čovek mora da završi započeto!”
I obese jedan uzvičnik iza toga
ozbiljno, kao što se besi kravata na odelo, oko vrata.
Zatim večerate makarone i sir,
pa ti ponove tajnu
i obrazlože zbog čega je to tako bitna stvar,
kao da ne znaju da u tom nizu započinjanja i završavanja
Čovek ponekad može da započne i samoubistvo.
***
OTAC
Sećanja na njegov miris, ijekavicu
I kladionicu u koju me je vodio kad sam bio dete
Naiđu na mene svakog februara tokom
Pseudoproleća koje iznenadi klizavi kalendar
Okovan teškim ledom
Istina je da sam tri puta upoznao oca
Prvi put kao dodir
Drugi put kao kovčeg
Zatrpan cvećem uz bataljon
Cigareta koje su pobodene u zemlju
Pravile dimne stepenice
Za uspeće njegove duše na Mesec
Treći put kao san
U snu sedimo on i ja
I obaveštavam ga o Del Pjeru
Internetu, brzini automobila dok
Mi on govori kako je samo bio bolestan
Tada me ugrize sećanje na njegovu smrt
I znam da je mrtav
Ali ne želim to da mu kažem
Gledam njegove ruke, osećam njegov znoj
Vidim njegov glas
Zelen poput guštera, poput života u snu
I držanjem palčeva iza leđa nadam se da je sve java
A on me složenim pokretima leve i desne ruke
Ubeđuje da je oduvek tu…
Probudim se, upalim Slagalicu
Imam reč od četiri slova: NADA
Duboko kao askurđelove kosti
Leži negde sećanje na moga oca
***
SUDBINA
Hoću bezbrižan život pun krasta, debelih muva i vrućine
Nalik na letnji raspust u osnovnoj školi.
Zašto si hteo da držiš sudbinu u svojim
rukama, zašto si bio toliko uporan u tome,
kad ima toliko lepših stvari za ruke?
Kao na primer – grudva snega,
lopta, nečija ruka prepuštena tvojoj,
karte za bioskop,
bradavice,
kašika kojom kusaš supu,
knjiga (samo nemoj baš Fregea i Kripkea,
a ne bi trebalo ni Huserla da držiš u rukama)
nož, eurokrem, parče pice ili kruška.
Ali ti si se spetljao sa sudbinom,
koja ti se istrgla iz ruku neprimetno
i sad ignoriše tvoje pozive,
ne odgovara ti na poruke,
pa čak pomišljaš i da ne postoji.
Onda zbog nje hoćeš da se baciš s mosta,
Samo da je vratiš, da se razuveriš,
jer ako postoji tvoja sudbina,
ona mora, razume se, biti velika,
puna dubokih tragova,
pa nećeš završiti život u sudaru s rekom,
već će te spasti Renato, taj sluga sudbine
koji čeka u magli i smogu negde ispod Pančevca.
Mislio si da je tvoja sudbina velika,
a zapravo si s mosta skočio
pravo u jamu duboku oko dva metra,
vrlo plitku za tvoje standarde,
pa te pitam opet,
zašto još uvek hoćeš da držiš sudbinu u svojim rukama
tako grčevito,
kad možeš u rukama da držiš sladoled,
kokice, kockice za jamb ili daljinski upravljač?
Drži u rukama bilo šta drugo, a sudbinu ostavi da trune
sama u pohabanim kartama vračare.
***
DAROVI SA NEBA ILI KAKO PTICE RAZGOVARAJU SA NAMA
Kad se razboli mlad čovek pa iznenada ozdravi,
on propeva temeljno, od A do Š,
kao stara izrendana drukara u pritvoru –
večno vezan za slobodu bez obzira na cenu kojom je plaća.
Pa grli drveće i saobraćajne gužve
kao da su mu braća i sestre.
Pa maše oblacima visoko, sve dok ga ne vide
i ne spuste se toliko nisko i gusto u grad
da više ne mogu da se zovu oblaci već magla.
Pa sluša budalaštine i odgovara: „Interesantno.”
Iako bi ranije rekao: „Ne lupaj gluposti.”
Pa lovi zalaske sunca i šminkanje
Punog meseca iz prozirno bele u boju margarina.
Onda opet širi ruke ka nebu, kad god ga vidi,
da bi uvatio stih,
otvori šake, kad ono – govno od ptice.
Tada pomisli kako tog dana neće pisati pesme
već će samo uživati u sreći koju ta govna donose.
Kada ozdravi mlad čovek (a svako zdravlje je mlado)
nauči da peva i ceni sve nekom svojom unutrašnjom valutom
koja vrednost vuče iz udaha, izdaha, crvenih otkucaja srca
I jednostavnih osmeha,
sve dok ne prođe par meseci
i on ne zaboravi da je ikada bio bolestan.
Zaboravi drveće i pesmu.
Zaboravi hvatanje stihova u klopku.
Zaboravi ptičje govno koje je držao u šakama
E, tu izgleda kreće u život
i možda u neku novu bolest
ko zna kakvih dimenzija.
***
ZAMKA ZA MESEC
kad bi grad
bio sravnjen bagerima
punim šume,
pa da vratimo
mesec i ptice u
teme pogodne za razgovore
i da se srećemo u šumi
punoj kornjača, vlage i lisičjeg besnila.
da se dozivamo gorkim kricima iz grla
i u mraku vidimo tek tu i tamo poglede
kako se poput tajne cakle kroz lišće i grane
kad bismo se sreli u šumi koju smo
već proterali u gustu džunglu
naše podsvesti, pa po tri puta
palimo i gasimo svetlo,
oblačimo garderobu,
pipamo zidove u stanu,
ili dodirujemo kapije i bandere
po sedam ili devet puta.
pa isto toliko puta odvezujemo
i vezujemo pertle
iako znamo da su pertle
već prvi put bile odlično vezane,
kakav bi džumbus nastao?
jedno drvo u gradu može biti zeleno,
jer je bezopasno kao
eksponat ili dobro ukroćeni gost
ali šuma mora biti crna i danju
i noću ako kroz nju idemo sami,
jer jedan je čovek u šumi
izgubljen i crn kao lišće koje moli za putokaz.
ipak, sada živimo u zgradama.
u jednoj takvoj zgradi
Milica i ja jednom mesečno
postavljamo zamku punom mesecu
i vabimo ga da uđe u nutribullet.
zamka je prosta: kad je Mesec pun
mi otvorimo prozor i na njega
postavimo ogledalo naliveno
organskim maslinovim uljem tako da Mesec može
bez problema da upliva u njega,
a odmah ispod ogledala postavimo i
nutribullet, da bi Mesec, čim prepliva
celo ogledalo, mogao da sklizne u njega.
istog trenutka mašina bi se uključila.
ne ide.
dobra zamka, ali loš Mesec.
onda legnemo da spavamo,
pa ja sanjam Milicu,
a Milica mesec u blenderu
i grad sravnjen bagerima punim zelenih
šuma i Ohridskog jezera.
pa se probudimo
i smejemo se,
jer nam je Mesec protekle
noći umakao iz zamke
zamalo kao pacovski rep.
________________________________________________________________________
VUK VUČKOVIĆ rođen je 23. 12. 1990. u Beogradu. Odrastao je u Požarevcu, gde je stekao osnovno i gimnazijsko obrazovanje. Diplomirao filozofiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Redovni je saradnik prvih uličnih novina u Srbiji – Liceulice. Poseban akcenat u svom novinarskom radu stavlja na pisanje o siromaštvu, obespravljenima i problemima sa kojima se susreću beskućnici. Godine 2019. dobio je nacionalnu nagradu ,,Refleksija” za dostojno izveštavanje o siromaštvu i socijalnoj isključenosti.
čovjek-časopis 