Uklonjeni greškom
Ljudi u drečavim uniformama izviruju iz uličnog kratera. Naftna tečnost kao da im je slepljena uz kolena. Zamahuju lopatama, krampovima. Hukću, pljuju. Para izbija iz grotla. Bušilica stupa periodično, drobi asfalt, a Konstantin potvrđuje sebi da mu animato gvozdene burgije uliva poverenje, uvek bi se kladio na njenu lepršavost.
Pevač benda Uklonjeno greškom mašta o albumu snimljenom na otvorenom, u vrevi grada, situacije su nepredvidive, slučajne. Iznajmili bi drndavi kamionet s tonskom miksetom, najpouzdaniji je na nizbrdici, ili u poziciji zabranjenog parkiranja; izostaju provere akustike jer Konstantina mrzi, Kiza i Gane ne znaju ništa o fizičkim zakonima rasprostiranja zvuka, a Retard se ne meša u ključne odluke, pa zato snimak beleži promukli lavež, ili bezbrižni cvrkut, dok frontmen rok grupe crpi mogućnosti izraza dramatizovanim keženjem i ribolikim zevanjem u iznajmljene mikrofonske udice.
Mehanizacija blokira usku, kaldrmisanu saobraćajnicu. Pneumatici su ukaljani kompostom kanalizacije. Pešaci prekrivaju lice podlakticama, ubrzavaju korake, poneko opsuje brkatog dobričinu u kabini. Automobilske sirene se nadmeću, slično ratobornim pticama. Gužva je ispred popularne pečenjare. Neko maše Konstantinu iz dugačkog reda. Ovaj kinji sebe jer zvera okolo, što je loša navika traženja motiva u spoljnim senzacijama. Pomišlja da dugočasovno izlaganje atmosferskoj kakofoniji muti razum, izaziva halucinacije. Ne poznaje nikoga ovde, ne duguje nikome.
Poranio je. Nervozno stiska mobilni aparat u džepu jakne. Odavno bi ga zgnječio đonom, međutim, očekuje da ga pozovu i obaveste, imaju broj, uvek postoje druga, treća šansa.
Vera mu je predlagala vikend obilazak fruškogorskih manastira. Vodi razred. Učenici će učestvovati u radionicama rezbarenja, slikanja, vajanja, izrade nakita. Roditelji daju pismenu saglasnost, plaćaju boravak. Biće mesta za Dariju. Direktor ustanove obezbeđuje prevoz. Predložiće mu Konstantina da bude šofer. Dnevnice su pristojne. Potrebna je vozačka dozvola i potvrda da nije osuđivan. Odgovorio je da „prvo“ nema, a da mu „drugo“ ne treba.
Fasada zgrade je prošarana ostacima skele. Pristup ulazu je izlokan, izbrazdan, građevinska mešalica je izvrnuta, poput nekog bezopasnog, gvozdenog monstruma, nevino optuženog za masakriranje radnika. Konstantin planira subverzivnu akciju, sestričina i on će da iznose predmete iz stana zajedno, ranoranilački, jedan po jedan, jer su kontejneri sigurna utočišta malograđanskog neukusa, bili bi neopaženi, lukavi, sve dok ne bi odstranili i poslednju šarenu relikviju „religije privida“, ne ostavljajući izbora majci i sinu.
Sprovodi strategiju povlačenja. Izviruje iza stabla kestena, dvadesetak metara dalje. Izvlači mobilni. Izostaju propušteni pozivi, poruke. Muškarac u odelu skreće prema mestu sastanka. Pričinjava mu se Kiza. Agent za nekretnine?! Smatrali su da bubnjar energijom nadomešta skroman muzički talenat, te da je ambiciozan i sposoban da pronađe prihvatljivo plaćenu tezgu. Retard mu je zadavao vežbe iz poliritmova koje zapošljavaju obe ruke, noge, glas, metronom. Uveravao ga je da se klinci zagrevaju na taj način u muzičkom zabavištu, te da, ako ne bude dosegao nivo Stjuarta Koplanda, bolje da potraži plaćeniji posao.
Konstantin zapaža da sin drži majku za ruku, mada je viši od nje. Roletna na obližnjoj kući se naglo podiže, sledi tromo, konspirativno spuštanje, podržano grebanjem. Postaće sumnjiv ukoliko hitro ne promeni poziciju.
Sastavlja poruku Veri. Kao, Darija se razbolela, plamte nejaki krajnici, stihija nezaustavljivo zahvata srednje uvo, hol dispanzera je neprohodan, a šalter je zabarikadiran živim zidom nesnosne nervoze. Ne završava rečenicu, poništava prethodno, uznemirava ga nemaštovitost. Ponavlja u sebi da fikcija proističe iz stvarnog, a uporište realnosti je lakoća laganja. Sledeći pokušaj: oformio je novi bend, snimili su hit, dominira sintisajzer, azijski producent je ushićen, putuju večeras, sledi šesnaest sati plovidbe stratosferom, pakuje golu egzistenciju u vakuum vreće.
Neće da nagađa da li je stan jednosoban, jednoiposoban, ima li propisnu ventilaciju, etažno, centralno, ili uopšte nema grejanje. Zavirio je u skice renoviranja, projektantkinja je Verina drugarica iz osnovne, predlaže obavezno ugrađivanje toplotne izolacije, izradu šanka, gipsanih pregrada, ne naplaćuje usluge, tri puta se razvodila, sumnja u majstorske sposobnosti novoustoličenog domaćina, ipak su potrebne dodatne uštede, neophodne za buduće zajedničko otplaćivanje kredita stana kog investitor naziva „niskim prizemljem“.
Prostor iza zgrade nastanjuje gusta šikara. Krovovi tek završenih četvorospratnica kao da su pronašli potporu u visokim, krtim vlatima sasušenog šiblja. Konstantinu se javljaju tragovi recikliranih informacija. Retard je večito bio zabrinut zbog neoriginalnosti. Koristio je izraz „zapišano“. Naprimer, zapišani stih. Zapišana tonalnost. Zapišana atonalnost. Zapišani C-F-G. Zapišana angažovanost. Zapišana inercija. Zapišani slušaoci. Zapišani kritičari. Zapišana očekivanja zapišane savremenosti.
Konstantin stupa u šikaru. Otkopčava šlic. Ne daje pet para na eventualni voajerizam komšiluka. Balonom vazduha napreže ždrelo, zakopčava rajsferšlus pantalona. Mumla polustepenski interval, silazno, ponavljajući ga više puta. Nesvestan je tonske visine, lišen je apsolutnosti sluha. Razručuje. Okreće se zamišljenom kružnicom vetrokaza. Retard mu je predlagao glas, bas i usnu harmoniku, jer „bubanj i đitra su zapišani“. Gane i Kiza nisu kapirali. Gane je maštao da reinkarnira Hendriksa, pa je Retard poentirao, u odsustvu gitariste: „Zapišani snovi o najvirtuoznijem gitaristi svih vremena!“
*
Izuli su pohabane starke i skinuli čarape. Leškare na plaži, gutaju hladno pivo, puše zamotane cigarete.
Trešti narodnjak s razglasa kafića.
Kostantin menja ritam pesme, udara šakama o kolena, režećim glasom ispevava krajeve fraza.
Stariji par turista se okreće s ležaljki postavljenih uz obalu. Ustaju, kupe stvari, odlaze, a pevač im otpozdravlja višestrukim klanjanjem.
Retard pogledom prati četverac, kako klizi površinom gradskog jezera. Nakašljava se. Probadanja u grudima su učestala. Nema zdravstvenu knjižicu. Izbegava odlazak u Biro rada. Strahuje od odbijanja.
Guši žar kamenom. Obraća se prijatelju:
„Brusilica je orguljaških razmera. Bogoslužbenička. Pokreće je benzinski motor.“
Tradicija datira od osnovne škole, s velikih odmora, ili s nastave hemije, fizike, u poslednjim klupama. Prvi započne, drugi se nadovezuje. Verovali su da razmišljaju istovetno. Učenici osmog jedan, Konstantin Veić i Petar Milunović, imaju istovetni prosek ocena na kraju svake školske godine, maturiraju s vrlo dobrim, upisuju Desetu gimnaziju, dupeta zakovanih u poslednjim klupama, ne gase vokmene, ne učestvuju u bežanijama s nastave, izbegavaju fizičko, omiljeni predmeti su im muzičko i filozofija, Petra zanima istorija, ali drugar ga ubeđuje da je slavna prošlost truba, okončavaju veliku maturu vrlo dobrim uspehom, izleću iz voza s međunarodne linije u amfiteatar Učiteljskog fakulteta, primljeni su na samofinansiranje, Konstantinovi plaćaju školarinu, a Petrovi se parniče među sobom.
„Zaklonjena je paravanom od čoje, onim s časova biologije, sećaš se kako smo ga izrezali skakavcem?“, Konstantin prihvata izazov, gestikulira ka kelnerici da donese sledeću turu.
Retard se uzdiže u ležaljci. Trlja dlanom o dlan, kao da će da izruči kockice.
„Zidovi naosa su nemalterisani. Čelične šipove skele povezuje razapeta žica. Vise bokserice, potkošulja, zaštitne rukavice, radničke pantalone, karirana košulja, plišani zec iščupanih ušiju, najlonske kese. Niz se završava obešenim telom ikonopisca. Nago je, preterano maljavo kod đoke i na pazusima.“
Konstantinov je red:
„Čilageri popunjavaju sedeći red do oltara. Nose maske s kupastim vrhovima, bušnim, ogaravljenim. Nedostaju prorezi za oči. Dogodila se greška u šivenju i peglanju. Duguju lovu krojačici, ženi maleroznog umetnika. Unajmiće studente bogoslovskog, platiće im gajbu piva, da je izmlate ukoliko bude talasala!“
Retard pronalazi gumicu u zadnjem džepu farmerki. Skuplja kosu koja se značajno proredila na temenu. Ne nosi kačket pred prijateljem. Zabacuje glavu, vezuje rep.
„Pastvu čine zapaženi posetioci našeg poslednjeg nastupa. Tri zabludele tinejdžerke iz separea, pamtiš li kako su se ušljemale? Onda, ona dvojica buzdovana, što su nam šatro tražili autograme, a hteli su da se očešu za honorare, dileri dileje! Na kraju, Ganetova rodbina iz Pljevalja, uniseks fudbalski tim: đed, striko, strina, starija brat, snaha, dvoje maloletne đece, mlađi brat, snaha, dvoje punoletne đece. Mada, dodao bih i četvoricu veslača, što su spičili prema Makišu malopre, mislim, zbog balansa, da ti olakšam prohodnost!“
Konobarica spušta porudžbinu na stočić, ostavlja račun ispod pepeljare, udaljava se.
Stakla trpe sudar. Konstantin pije halapljivo, skida penu s usana nadlakticom.
„Gane razrađuje crve, opaliće vlaško po dugmetari! Povremeno izvija vrat iza paravana, onako, merkatski. Sabira članove rodbine. Brine gde će s njima. Pametna glava razmišlja: nakon nastupa – štura na zadnji izlaz. Sumnja da je brusilica okrenuta naopačke. Nije ugrađeno dugme za pokretanje. Pita se čemu služi sečivo, može li da otakači leš pre nego počne da zaudara, postoji li žrtva među vernicima koju treba osakatiti, škropiti, s kojim ciljem, u slavu koga, čega, imaju li uvaženi velikodostojnici odgovore na njegove večite nedoumice!“
Retard se uzdržava od kašljanja. Nakreće kriglu, eksira. Odvezuje gumicu, ispada mu. Konstantin predlaže da ustanu i prošetaju. Ovaj se izdigao, opkoračio je ležaljku, uspostavlja balans. Uverava sebe da kontroliše situaciju. Odbio je novčanu pomoć kad se majka šlogirala. Govorilo se da je izbacila „Kort“ bez pragova s terase petnaestog sprata, ali da, srećom, nije bilo prolaznika. Sin je premestio lične predmete u garažu, za svaki slučaj, izbegavao je da priča o tome s drugarima iz benda. Trošili su majčinu neveliku penziju, zato je držao privatne časove solfeđa, klavira, gitare, usne harmonike, nije mogao da kači o vrat jeftini primerak, već samo najbolje parče.
Seo je bliže ivici ležaljke. Podržava laktove kolenima. Zuri u Konstantina, dok ovaj grize gorući patrljak.
„Kosta, da li i dalje misliš da sam previše štrčao u odnosu na vas trojicu?“
„U jeeee, dobili smo neočekivani nastavak!“, Konstantin opisuje rukama pravougaonik s obaveštenjem, ispaljuje opušak poput klikera, pa dodaje: „Što se mene tiče, treba da prihvatiš Ganetovu ponudu da vas seljačine pičkaraju i kite devizama u nekoj vukojebini!“
„Čoveče, slušaš li me šta ti govorim? Da li shvataš koliko si me ukopao grandž sranj…“, Retard nije u stanju da završi rečenicu.
Saginje se, kao da povraća. Konstantin ga udara između lopatica. Dodaje mu kriglu. Retard je ljutito odbacuje u stranu. Diše s naporom. Zuji pri izdahu, slično osici zarobljenoj u praznoj flaši. Tamne kapljice zaposedaju uglove njegovih usana. Ekipa vesla nazad. Čini mu se da raspoznaje huk sinhronizovanog izdaha. Grčevito hvata prijatelja za mišicu.
*
Dolazio je kod Vere isključivo nakon pola jedanaest, kada su vrata Markove sobe zaključana, a svetlarnik mračan. Sada mu izgleda da se klinac upristojio. Lice mu se pročistilo, nosi svilenu košulju, a gusta kresta kose je učvršćena gelom.
„Mama pokušava da vas dobije pola sata!“, dečakov glas mutira.
Konstantin napipava džepove kaputa, kao da traži mobilni telefon.
„Setio sam se!“, pucketa prstima. „Ostao mi je u kolima, dve ulice niže“, gestikulira da ne razaznaje u kom pravcu se „parkirao“.
Marko je svestan neprijatnog bridenja u grlu. Zamišljao je trenutak sličan ovome. U mislima je delovalo lakše, jednostavnije. Bio je odvažan, spreman. Savladao bi protivnika snažnim, preciznim direktom, ili majgerijem u obraz zarastao bradom, baš onako kako su ortaci iz kraja opisivali šorke na utakmicama omiljenog fudbalskog kluba. Međutim, stiče utisak da mu je kragna previše pripijena uza vrat, da su rukavi tesni.
„Ne, nije stigao. Sačekaću još koji minut, pa se spuštam.“, odgovara na poziv majke, koja pokušava da zadrži agenta za nekretnine što je moguće duže.
Konstantin mimikom izražava čuđenje. Naglašava korake, kao da amaterski pleše flamenko. Čita prezimena ručno ispisana na tabli interfona. Bezbedonosni sistem nije pušten u rad. Odguruje ulazna vrata.
„Ko zadnji, magarčina!“, dovikuje dečaku.
***
VLADIMIR BULATOVIĆ rođen je u Beogradu 1979. godine. Objavio je knjige priča Duhovi satire (Presing, 2013) i Elvira je sanjala (Književna Radionica Rašić, 2015) te romane Kaplarovo igralište (Partizanska knjiga, 2018) i Grandž (Partizanska knjiga, 2021). Radi kao nastavnik solo pevanja u muzičkoj školi.
čovjek-časopis 