VRLO OSETLJIVO BIĆE
To je vrlo osetljivo biće.
Recimo da je nešto dobro uzdrmalo svaku kost
I da nisam ni pokušao da se branim.
U tom trenutku, razmišljao sam o uglju,
O vremenskom beskraju
Koji je u njegovom tkivu sačuvao vatru.
A ona se nekad baš nećka,
Pa topla voda sporo prodire
Kroz sistem za grejanje.
Neki ljudi me gledaju,
Ja bih im rekao da se borim za dah,
Ali shvatam da njima izgleda kao da se ništa ne dešava.
To mogu poveriti samo onome iz prvog stiha.
Znam da bi se odmah zapitao
Da li bi bilo koji od njih trojice
Pokušao da ovde bilo šta presudi.
Ma koliko da je zapitan,
Ma koliko da mu duh sada vibrira,
Uporno ćuti o svemu što se dešava.
***
PITAŠ ME KAKO PIŠEM PESME
Sve svoje pesme napisao sam noću,
Dok je soba ličila na obalu punu algi
Koje su odbacili talasi.
Iako balkon gleda na zadnji zid oronule zgrade,
Naučio sam kako da satima osluškujem
Razgovore okeanskih riba, uprkos motorima i zvonima tramvaja.
Moja poetska istina najbolji je prijatelj
Crnog čaja sa kapljicom mleka nedaleko od ponoći.
Zatvorim oči i dišem, uživam u iščekivanju.
Ona nadolazi, pojačavam joj napon,
Ulazim u vrtlog stvoren budućim ritmovima.
Štikle devojaka na stepenicama školjka su na uhu,
Blesak koraka niz bulevar za nerve je suton na pučini.
U sećanjima, pronalazim koncert za flautu i obou
Tamo gde svakodnevni jezik ne dopire dalje od mahovine na škurama.
Duša se prepušta ovom izboru kao žena kada se daje isključivo srcem.
Odjednom, znam sve o onome o čemu se ćuti.
Onaj koga su u isto vreme volele dve sestre
Namiguje mi iz obližnje konobe što radi mimo svih ograničenja.
Mastilo manijački osvaja belinu. Ruka drhti,
Ali nema te mrlje koja može sakriti ono što je iza reči.
I onda puštam, u dubokoj tami, krv da mi se vraća kroz melodije.
Od uglačanog stakla sa dna pravim nakit za grudi sa predalekih obala.
Brod u boci kog sam grozničavo sastavio spreman je sa celokupnim tovarom.
Iako posmatrana s kraja, ova plovidba se, bespočetna, ne završava.
Ne pitam se zato, nakon čitanja,
Otkud galebovi u magli izduvnih gasova
Niti kakva je to svetlost nad opušcima, nad stajalištima,
Nad zvukom prvih jutarnjih autobusa.
***
PESMA O ZABORAVU
Let je već nad spojem okeana,
A ovo je pesma o zaboravu
I prsti su mekani dok je sviram.
Ne vreme,
Samo predstava o njemu usmerava kretanje
I eto mog korenja dok pušta sokove u novom proleću.
Govorili smo o toj predivnoj zemlji toliko puta,
A sudbina je da tamo stižem sam
I ne osećam zbog toga ni najmanju krivicu.
Odlazak je konac svake mudrosti i neću se tome opirati.
Srce je iza horizonta i žurim da ga vratim
Tamo gde je nakon košmara ostala rupa.
Ono što najviše želiš najbolje je izgubiti dvaput,
Teško da ćeš u životu dobiti bolji dar.
Tu je bila krv, sada je samo tišina
I pupoljak leti sa dlana pravo u vetar
Na strani sveta koja je odavno predaleko.
Naše reči nisu više naše
I to što se sve završava gde je i počelo ogromna je milost.
Crveno je i plavo, novine na stolu, kiša i sunce,
Zaspati i probuditi se, biti opčinjen nečim iza ugla.
Pitanja više nema. Opet je harmonija.
***
VLADICA RADOJEVIĆ rođen je 1978. godine u Kruševcu.
Završio Filološki fakultet u Beogradu (grupa za srpsku književnost i jezik). Od 2007. godine objavljuje novinske članke, reportaže, poeziju, prozu, eseje i rok i književnu kritiku u novinama, periodici i na internet portalima. Objavio je kratku studiju “Slika sveta u Romanu o Londonu Miloša Crnjanskog” (Istorijski arhiv, Kruševac, 2017) i zbirku pesama „Ona se krije u treperenju šume“ (KOV, Vršac, 2020).
čovjek-časopis 