Tag: Vladan Krečković

NOĆI BEZ POZIVA

Znam da je bilo proleće,
pamtim stražu polena,
sećanja su štektala

u odvojenim slikama.
Zvuk nalik tipkanju po tastaturi.
U takvim noćima
tumbali su se padeži
kao loto-loptice i odjednom,
postalo mi je jasno, jezik je program,
želeo sam minut ćutanja

za neispunjene vokative,
pauziranje grada, da zastanu ljudi,
stanu trolejbusi

i sve konačno ne stigne nikud.
Postojao sam jedino

dok sam se poredio sa drugima.
Uzaludni su bili stihovi bramana,
razotkrio sam laž njihovog mantranja,
to nije to, to nije to, to nije to,
a grad je, eto, bio baš to,
neonsko svetlo,
još nespaljeni konji pred skupštinom,
temelji korporacija
bez postavljenog dinamita,
table na kojima proklizavaju brojevi
autobuskih stanica.
Misliti na tebe značilo je čekati,
video sam umorna lica
nepoznatih ljudi u noćnom prevozu,
blesak grada u zenicama,

doba pre glagola,

ogledalo je dosadno radilo

jednu te istu stvar, shvati me,
bilo je kasno, a niko me nije pozvao,
nikoga da izgovori moje ime,

da konačno stanem i okrenem se.

***

SVE ŠTO JE REKAO RAMIREZ

Zamisli silu koja pokrene
podzemne vode u blizini rašlji.
Između obrva oseti magnetnu iglu.
Jezik više nije od pomoći.
Neophodno je pratiti sintaksu zenice.
Kroz tačku ući u samog sebe.
Videćeš obrise tuđih života,
noć kada su presekli telefonske linije.
U brdima neće biti bleska baterijske lampe.
Ne plaši se ako budeš ličio
na avet pored druma,
ničiji suvozač.
Čekaj svitanja i oseti
isparavanje glagola
sa usana, oslušni,
čućeš glas koji ponavlja:
Frost je pisao stihove
o mrazovima i šumama,
drveća su roditelji šibica,
uslediće požar na rubu
Manastirske šume,
konji koji nestaju u dubini smetova.
Dole, dole je jedini smer,
gde pašnjaci tužno ćute zimi
i panjevi liče na kutnjake.
Tu će te položiti na kolena.
Saznaćeš ko te je voleo
kada ti prislone
cev pištolja na slepoočnicu.
Izgovori moje ime
i gledaj strah na njihovim licima.
Gledaj dobro,
jer to su tvoja lica.

Tiho im reci: Ramirez

***

PRED IZLAZAK PETKOM UVEČE

U julu se noć
navlači preko neba
kao iznošena majica
i zvezde će uskoro
pokazati zube.

Još jedan rikošet detinjstva
neće te naučiti ničemu.
Pogled na prazan prostor
budi potrebu za odlaskom.

Prekasno ćeš saznati
da je Sunce velika nula,
a sijalica njegova
binarna simulacija.

Izdrži ponavljanje
odraza u ogledalu.
Nikad se ne pitaj
zašto Bog uz strahove
nije ostavio uputstva.

__________________________________________________________________________

VLADAN KREČKOVIĆ rođen je 1988. godine u Beogradu. Diplomirao je novinarstvo i komunikologiju na Fakultetu političkih nauka. Objavio roman „Aleksa ili kroz snegove i sirene” (2018). Iste godine je objavio kratku priču „Nestali” u „Rukopisima 41”. Pesme su mu objavljivane na portalima astronaut.ba i Afirmator, kao i u književnim časopisima „Koraci” i „Buktinja”. PPM Enklava je ove godine objavila njegovu prvu zbirku pesama „Pariz, Teksas”.

fotografija autora: John Smith

SUMRAK, OSMI DAN KARANTINA

Policijski čas nije vreme,
već mreža ulica, krvotok
koji konačno odmara.
Kazaljke sužavaju krišku.
Zidovi sobe su četiri strane
jednog te istog sveta,
u sumrak, jednačinom
tišine potvrđuju moje
solipsističke sumnje,
opet sam sâm = sam²
Opsesivno pranje ruku,
zadržavanje daha,
snimci iz bolnica uživo
i odjednom moj smešak,
kada ugledam Typing…
na dnu naše prepiske.

***

PARIZ, TEKSAS

Telo mi je umorno skladište,
prostor u koji ne mogu
da stanu sećanja,
kamp prikolica
i zvonce za krave
vezano oko članka tvoje noge,
dok si iznova u snovima
gola bežala drumom.

Postoji Pariz u pustinji.
Njegova površina je
četiri godine hoda.
Vreme neophodno
da kičma postane
napuštena pruga,
i sećanja stanu
na osam milimetara trake,
zbog čega te pamtim
samo kao zrnca peska,
ožiljak na emulziji kasete
ugurane u usta
video-rekordera.

Kada smo mu dali ime Hanter
nisam znao da ću te loviti
po brojevima bankovnog računa.
Danas mi je ispričao
istoriju celog svemira.
Postoje ljubavi
nalik na veliki prasak.

Njihov epilog
stane u jeftin telefonski poziv,
crne rupe slušalice.
Takvi monolozi su različiti,
ali uvek počinju rečima

Znao sam te ljude,
to dvoje ljudi.

***

VOZOVI I OPET VOZOVI

Tragom službenih putovanja
čekao sam vozove u mestima
za koja nisam ni znao da postoje.
Dugo sam posmatrao mape.
Pruge su precizni ožiljci.
Zvuk poništavanja karata,
upozorenje Puniš trideset godina.
klik-klik i Bon Voyage.

Pamtim sebične zidove
jedne stanice u Italiji
koji nisu odašiljali vaj-faj signal.
Polja nadomak Genta,
narandžasti déjà vu,
sećanje na sliku iz udžbenika
Žitna polja nadomak Arla.

U snenom prostoru,
nakon predgrađa Budimpešte,
proklizavale su livade,
figure na šahovskoj tabli
nepomične krave, dalekovodi.

Sećam se lica jedne Rumunke
dok je izlazila
na stanici pre Brašova,
povratak nikome, nigde,
vozovi i opet vozovi,

škripa je bila jedini saundtrek,
uz koji sam posmatrao
Morzeove signale gradova.
Ponekada sam se uspavljivao
listanjem imenika u mobilnom.

Pre nego što bih napustio
zamračene hotelske sobe,
opipavao sam unutrašnji džep jakne.
Pasoš, karta, Satori Srđana Srdića.
Zvuk zatvaranja kofera
bio je znak za polazak.

Uvek bih zastao na vratima
i poslednji put osmotrio sobu.
Jedva sam se suzdržavao
da vrhom ključa ne urežem
ime u skriveni deo nameštaja.

_________________________________________________________________________

VLADAN KREČKOVIĆ rođen je 1988. godine u Beogradu, gde je na Fakultetu političkih nauka diplomirao novinarstvo i komunikologiju. Autor je romana “Aleksa ili kroz snegove i sirene”. Priprema svoju prvu zbirku pesama.