Tag: Vida Davidović

Kad sam čula kucanje na vratima, iznervirala sam se. Danas mi je samoća toliko prijala da nisam ni pomislila na to gde mi je muž, šta radi i s kim me potencijalno vara. Nije mi nedostajalo njegovo prisustvo. Ništa. Odlučila sam da iskoristim svoj novootkriveni talenat za jelke u izolavanom univerzumu svoje prodavnice.

Međutim, lupanje se nastavilo.

„Zatvoreno!“, viknula sam iziritirano. Brzo sam shvatila da se moj urlik ne čuje od imbecilne, sladunjave pop pesme koja se vrtela u pozadini.

Kako kucanje nije prestajalo, otišla sam da otvorim vrata sva ulepljena šljokicama i čokoladom. Onda mi je verovatno malo ispala vilica. Tu je stajao dečko za kog sam mislila da je mnogo lep, lep kao vila. Pored njega je stajala jedna žena, podjednako lepa, samo starija dvadesetak godina. Shvatila sam da mu je majka, jer su ubitačno, jezivo ličili. I nju sam, takođe, odnekud znala.

Gledala sam ih, u njega pa u nju. Imala sam taj problem sa nestvarnom lepotom. Nikada u nju ne bih mogla do kraja da poverujem, pa bih je netremice posmatrala očekujući da će svakog trena nestati kao priviđenje.

„Izvolite?“, rekla sam pomalo pogubljena, čisto da bih nešto rekla.

Bilo mi je neverovatno da se ovaj dečko vratio u moj lokal. Pitala sam se da li je i on želeo mene da vidi ponovo kao ja njega. Lice mu je bilo hladno i mermerno.

„Pa, Nađa“, rekla je beskrajno lepa žena pored njega, „reko’ da svratimo, da te pozdravimo. Nismo se nikad lijepo upoznali. Samo ono malo na svadbi. Ja sam Sašina strina.“

Nisam mogla da se setim momenta kad sam ih upoznala na svadbi, jer sam tog dana upoznala trista Sašinih rođaka iz cele Bosne. U takvim okolnostima ne bih zapamtila čak ni beskrajno lepe ljude.

„Milutine, sjećaš se kako je Nađi bila lijepa haljina?“, opet je izgovorila žena.

Dečko je bio jako mlad. Rekao mi je da se zove Milutin polumutiranim glasom. Pretpostavila sam da je srednjoškolac, što ga je činilo još nevinijom i slađom pojavom. Lepota je malo izgubila na značaju kad se materijalizovao u obliku polukreštavog klinca, ali to mi nije smetalo. Žena pored njega bila je njegova majka koja se zove Neda. Pokušala sam da pohvatam rodbinske odnose, ali shvatila sam samo toliko da je Milutin Sašin bratić. Tog dana je Milutin spomenuo Nedi da je bio kod mene i da mu se jako dopao moj nakit, te je ona poželela da ga vidi. Nasmešila sam se kada je to rekao. Godinama mi niko nije ni rekao da mu se dopada moj nakit, pa mi je vremenom to postalo i nebitno. Kompliment mi je neočekivano mnogo prijao iz naizgled banalnog razloga – osim što je bio jako mlad i lep, nosio je i super jaknu. Otkad sam se preselila nisam videla skoro nikog za koga bih rekla da se dobro obukao. Očigledno je bio drugačiji od ljudi koje sam do sada sretala. Malo bliži meni, možda, pomislila sam dok sam ga posmatrala sa nekom vrstom prepoznavanja.

Jakna mi je bila bitna. Prekorevala sam sebe zbog toga, ali bilo mi je važno da ljudi imaju dobar ukus. Za razliku od njega, majka je bila, ništa posebno obučena. Ono što mi se sviđalo kod nje, pored toga što je bila lepa kao vila, bilo je to što je odavala utisak spokojne i mirne osobe. Osećala sam se kako me mučnina prolazi dok sam gledala u lepe, izglancane, crne čizme.

Znam da smo nešto malo pričali o nakitu. Milutin, prelepi dečko, uočio je detalje koji su meni promakli. Jedna od korisnih primedaba bila je ta da je sajlica na kojoj sam nizala perlice bila zapravo previše tanka da izdrži teret. Moj nakit je, zaista, pucao, ali ja na to nisam preterano obraćala pažnju.

Trebala mi je ta vrsta postojanosti. Preletali smo mnoge teme i uletali jedno drugom u rečenice, klateći se i smejući se. Jedina razlika je što sam ja ljuljala noge, a on ih je uporno držao mirno, pa ih je u nekom momentu digao na sto.

Videla sam par dlačica na njegovom članku od noge. Bile su i dalje prozračne i nežne.

Nastavili smo sa razgovorom dok je Milutinova majka nanosila slojeve crvenog karmina. Nije bila zainteresovana za našu priču.  

„Nije ona meni toliko loša“, rekla sam iskreno, „ne znam što je ljudi toliko ne gotive.“

To se odnosilo na tadašnju kreativnu direktorku Diora koju su svi besomučno pljuvali. Istina je da se ni meni nisu toliko dopadale njene kolekcije jer su zaista bile skoro pa nepismene, ali imala sam jeftin sentiment prema ljudima koje svi ponižavaju.

„Pljuju je zato što je užasna“, kaže Milutin.

Dobro, to je bilo tačno. Ipak mi je bilo žao.

Izgledalo mi je neverovatno da jedna žena može da bude toliko moćna da uništi čitav jedan deo modnog sveta za koji su svi do tada mislili da je nedodirljiv. Da je Dior zaista bio toliko savršen pre njenog dolaska, bio bi u stanju da je i preživi.

Sa druge strane, volela sam da mislim da nisam ja upropastila svoj lokal u Beogradu, nego da je postojala neka viša sila zbog koje se sve tako odigralo.

„Dior je bio u problemu već dugo“, kažem samouvereno.

„Nije bio“, odgovorio je Milutin.

Činilo mi se da malo zna o životu, a da sa druge strane preispituje moje predstave o svetu na način svojstven deci, negirajući bez argumenta. Da nisam prezirala tu rečenicu rekla bih mu: još si ti mlad.

Ovako sam mu rekla samo: „Visoka moda je generalno u problemu.“

Bila je. Ja joj prva nisam videla poentu, osim što sam čežnjivo i bolno, posvećeno volela lepotu.

„A što vas dvoje ne biste otišli na kafu?“, Neda nas je podsetila na svoje prisustvo.

„Milutine, sine“, rekla je, „Nađa ti može pomoći oko prijemnog za dizajn…“

Nasmešila sam se i pogledala ga nežno. Želela sam da ga pomilujem po kosi. Naravno da je želeo da upiše dizajn. Još nije shvatao koliko je tužno i beznadežno voleti lepe stvari. Bio je previše mlad.

„Ma bjež’, mama, pa…“, pokušavao je on nešto da odbrusi.

„Želiš da se baviš dizajnom?“, ispitivala sam teren.

Lepota se voli na dva načina i želela sam da utvrdim koji je bio Milutinov. Prvi je bio eskapistički, sporadičan i najčešće je predstavljao beg od dokolice. Nagli pad seratonina odvede te na Pinterest ili, ukoliko imaš prefinjeniji ukus, neku enciklopediju istorije umetnosti. Telo kreće da luči hormone i tebi je najednom bolje. To je efekat spokoja i blagostanja – nešto što mnogi ljudi nazivaju srećom u malim stvarima. Njega imaju devojke koje odlaze u šoping posle posla i hipsterke koje kače slike sa katamarana Jadrolinije na Instagramu. Spokojan je, lep i blag. Ne boli i ne ushićuje, samo je tu kad misliš da je propalo sve.

Drugi način je bio destruktivan, dopaminski, ludački i njemu se posvećivao život. Nadala sam se da to nije bio Milutinov. Njega imaju ljudi koji izbacuju glave kroz prozor na auto-putu i koji se zaljubljuju na prvi pogled. Od njega se dobijaju vrtoglavice i u jeku tog osećanja može doći do toga da se poželi smrt, istovremeno smatrajući da nikad ništa više u životu ne može biti lepo kao odjek tog momenta ekstaze. I, onda, zaista i dođe do te simboličke smrti, kad taj vrhunac spadne i čovek ostane sam – osuđen na prosek i život. Nisam želela da ovaj dečak osudi sebe na večnu nesreću, jer posle mnogo dopamina uvek sledi spuštanje.

Milutin je prevrnuo očima na moje pitanje.

„Ne, hoću da se bavim ekonomijom“, odbrusio mi je sarkastično.

Setila sam se, ne znam zašto, da Anja koja se doselila kod mene ide na master iz ekonomije. O njoj nisam znala mnogo, ali sam predosećala da Milutinu ne bi bilo ni lepše ni ružnije u životu ni da je kao ona, recimo, da studira ekonomiju i da se ne bavi lepotom.

Blago sam ga lupila po glavi i prošla mu prstima kroz kosu. Njegov sarkazam mi je bio smešan i simpatičan.

„Ja u tvojim godinama nisam baš znala čime ću da se bavim“, rekla sam mu da bih pokazala svoje razumevanje, ali to je bila velika laž.

Čitav život sam znala da želim da budem dizajnerka, samo nikada nisam imala velike ambicije.

„Pa zašto si upisala dizajn?“, upitao me je on.

„Prvo sam studirala psihologiju godinu dana.“

To je bilo tačno. Nisam položila prijemni prve godine kad sam izlazila. Radila sam nešto da mi prođe vreme. Tada je trebalo da znam da ljubav prema lepoti, razorna i fatalna, nije dovoljna da se neko nazove talentovanim umetnikom. Mislila sam da sam netalentovana, ali me to nije pokolebalo. Želela sam svim srcem da posvetim život lepoti.

„Misliš da svima treba terapija?“, pitao je Milutin odmeravajući me.

„Hipotetički, da“, rekla sam mu kroz smešak.

I opet sam slagala. Setila sam se kad je Kiša krenula na psihoterapiju. Šest meseci je svima dosađivala pričama o partnerskim odnosima i o tome u kakve odnose treba da ulazimo, a onda se udala za Ivana – verovatno najgoreg muškarca u Beogradu. Tada sam prvi put pomislila da psihoterapija nema nikakvog efekta.

Dok smo razgovarali primetila sam da nas je Neda gledala začuđeno. Postalo mi je neprijatno kad sam shvatila da smo je potpuno izbacili iz razgovora, kao i da sam došla negde gde se na terapiju još uvek gledalo kao na tabu temu, nešto namenjeno ekstremnim slučajevima, a ne običnim ljudima. Nešto o čemu se ne razgovara tek tako, usput i otvoreno. Mlađi ljudi su živeli svoje dane ispunjene šoping centrima i odlascima u Zagreb sa Džibonijem pojačanim u kolima, ne zamarajući se mislima o mentalnom zdravlju. Njihovi roditelji su, pak, druga priča. To su bili svi ti rođaci na svadbi koji su pevali ratne pesme, neki od njih njišući svoja iskasapljena tela, sa sećanjima utopljenim u rakiji i beskonačnim slikama strave koje su pretvarali u anegdotske priče uz dodatak čuvenog „bosanskog humora“.

Pitala sam se da li uopšte postoji terapija na svetu koja može da sedatira takvu vrstu bola.

______________________________________________

VIDA DAVIDOVIĆ (1998) dramska je spisateljica i scenaristkinja rođena u Istočnom Sarajevu. Odrasla je u Banjaluci. Autorka je komada Bruklin i mačke u kontejnerima (FIST, 2021.režija Andreja Kargačin), Proslave (Gradsko pozorište Jazavac, Banjaluka, 2021., režija Nikola Bundalo) i Crna ovca (Kraljevačko pozorište, Kraljevo, 2022.,režija Snežana Trišič) i scenaristkinja filmova Matura, Rebra, Bele rade i Srce u režiji Gvozdena Ilića i filma U ramenima u režiji Tare Gajović. Laureatkinja je konkursa Sterijinog pozorja za originalni domaći dramski tekst za 2021/22. godinu sa komadom Mali ratovi i kabine Zare. Njene drame se izvode u Srbiji i Bosni i Hercegovini. Autorka je romana “Mučnina: o neodrastanju” (Kontrast izdavaštvo). Pretežno je interesuju teme odnosa žene prema telesnosti, odrastanju i traumi.

“Dve devojke menjaju mesta i počinju da žive u za njih novom okruženju. Motiv zamene mesta u tradicionalnoj književnosti uvek podrazumeva komediografske elemente, ali junakinje Vide Davidović ovaj svet gledaju dvostrukim pogledom: očima globalnih milenijalki za koje je svet postao veoma komplikovano mesto i očima generacije lokalno obeležene rođenjem tokom traumatičnih 90-tih. Mučnina: o neodrastanju kao da sledi tragove Normalnih ljudi Sali Runi, gde se ljubavi i prijateljstva gase i pale kao novogodišnje svećice i poput Novogodišnjeg bala pod maskama, ispod privida normalnosti, pulsira čitav spektar skrivenih osećanja i trauma sa kojima će junakinje morati da se izbore da bi se do kraja odmotao proces odrastanja. Da li će ono za njih uopšte biti moguće?” – Kontrast

Roman Mučnina: o neodrastanju uvršten je u širi izbor beogradskog nedeljnika NIN za “Nagradu za najbolji roman godine” za 2022.