Primio sam totalnu poruku. Ja – usamljen kao noćni haustor na zlom glasu. Stigla mi je jedna apsolutna poruka. Zatekla me. Dok sam u šakama držao glavu, nudeći je s vrhova prstiju kao malo vode, gutljaj strahu, kao jedini odgovor.
***
U TUGU BUKNUO
Gori, gori, gori! Istanjen do providne domine od crne kosti. U tugu buknuo kao polen u ranu. Prosuo sam se do istine, do jedine, do – Oprosti, oprosti, oprosti.
Na unutra rascvetavam planine, kamenolome, soli. Kosmat mrakom, „setan kao onaj koji za majkom žali“. U širokim otkosima propuštan samoćom. Na leđima gori korbač juna,
podigni me korenjem i stablima da u vazduhu gori šuma.
***
*
Jun je trombovima prostrujao stanovništvom. Zabezeknut od snage tonuo je u starce. Oko šahta skupljeni kao nad crnim prištom meteorolozi su gatali u žumance.
***
BILIJAR
Niko od nas i nije umeo da igra. Oči su mi spuštene na crne osmice. Nisam se ranije u brojevima vrtložio. Beonjače su se presvukle suvom čojom. Kreda se prosipala niz tak, tak, tak posebno uzaludno. Kljunovi su tada pokapali po nama kao zvuk klepala. U igri smo saznali da smo satrveni, rupe su bile jedina svetlost. Željna reči popucala su ogledala u očima logopeda.
***
KIŠA I NIŠTA
Kiša. Tek da zacakli kamene šlemove svetla pod nogama.
Ništa bolje od proklizavanja i ne događa se na mestima toliko mrtvim da ne može ni da se očajava. Ovde ničega:
Nema.
Vetar otvora praznine. Dokazuje. Ugiba pleh na kliznim vratima u vazduhu. Iza mrak šupljim rukama zvoni: Ni ovde, neeemaa!
Skreneš u nešto posuto pužjim makadamom da i tu korakom satireš. Da krcka, da kliza i da nema.
***
POGLED
Pogledom kao zastavicom obeležavam mesta. Pogled – produžena noga za sve zatvarajuće oblike. Pajser-poluga za savladavanje krivina, za sva suženja iza kojih mi odlomi uvek nove daljine, nove slike. Lebdeći, vazduhom luta, ostavljam ga kao klicu, gde god da dođem, svemu je nužan, svemu nega. Moj pogled – nežna biljka i naježena alergija koju stresa sa listova na sve što prođe kroz njega.
__________________________________
VELIMIR KNEŽEVIĆ (1985), Beograd, Zemun. Do sada objavio zbirke pesama Mrazovnik (2008), Dunav stanica (2019), Slušni aparat (2021) i Lido (2024).
Prokurator da zabeleži u današnjem izveštaju: trenutno u provinciji gore kontejneri, i bulka cveta od nečije fantomske glavobolje u industrijskoj zoni, na polju. Pored puta dečaci slažu kartone – patišpanje, i otkuda ovde, gde nijednog drveta nema, pod nogama da krcka toliko lišće i granje? „Glavobolja rađa šumu”, dodatna napomena. Neka telo svoje elektronske pošte oblikuje i ovim, prokurator – jogi u transu, oduzeta sloboda je li bila sloboda uopšte ili oduvek manjak u konačnom bilansu.
***
PRED KIŠU
U oblaku pred kišu signalno zasvetluca. to je buduća rđa, rđa za dogodine.
Potom vidiš:
Parče belog hleba leži na trotoaru. Šiba te prinudna misao: Neka ga neko podigne, neka ga neko podigne!
Sve se da primi pljusak zgušnjava i spušta. Nebo ti tako bude tačno iznad glave da s prvim kapima opet odskoči u nepce svoda,
pa lije spontano i toplo kao pucanje arkade.
***
O PROKURATOROVOM PRETERANOM ZDRAVLJU
Niko nije znao, a i kako bi. U tišini naš prokurator neguje bizarnu naviku; Sklon je da ređa sopstvenu obuću, po brzini, a potom osluškuje korake u cipelarniku. Prokurator naš sakupljač je otisaka sopstvenih ruku, sapunom, kroz penu. Skoro da se čovek nad time sažali kao da je reč o umobolnom kretenu. Ipak, o njegovom preteranom zdravlju svedoči nešto nad čim nema zborenja; Pre nego što reč izusti, kao na semaforu, On pogleda levo i desno od trenutka govorenja.
***
IMENA
Imena su tuneli. Nizbrdice bez brda. Otvarači za puteve u vazduhu.
Bogato rastinje. Agrarna reforma koja beskrajno započinje.
Naglo mleko koje postane najnežnije u svome oticanju.
Imena – majke uma skupljene oko skamenjene vatre koja puca u njihovim slovima.
Imena nikoga nisu ogrejala, da bi išla sa tobom, moraju da se nose.
***
NAMESNIK U PODZEMNOM PROLAZU
Sasvim sličan onom koga čuva predanje u formalinu sintagme Pravedni Jov jedan je uzrujao namesnika, golim čirom, na ulici, te nešto o mesu i crvenom crepu pomisli On, i još nešto o struganju rana i platnoj kartici. Potom kroz podzemni prolaz u seriji eskivaža mimoilazio je lako nadolazeća lica, koja su odozgo u uski tunel navirala, pokretana snažnim vuferom popodnevnog špica. Mislima već nag, pod jakim mlazom tuša, namesnik će prvo odložiti odeću na pranje, oteža i najmekša tkanina od tolikih pogleda što će svu noć bditi kroz njeno mašinsko tkanje.
***
ŽETVA
Izašavši brzo iz groba, ispravljaš se oprobanim ritualima. Dovoljno je da se očešljaš pa kao da nisi ni bio mrtav.
Opet te je rodila i povila ista koža dok si pokušavao da se sakriješ u orman, pod tepih, u kapu.
Svetlaci su zarivali eksere u lobanju jo-jo efektom i odmotavali svitak za sećanje po kojem teče film:
Sestra ispred zgrade igra smokvica, ema, skok, a ti bežiš od srpa, kosijera, noža. Svetlost napada testerama, po člancima.
Livada kaplje skakavcima i otvara se u špaliru ka oblaku žetvene prašine iz kojeg valjkastom gubicom nastupa kombajn: Sa glavnog puta pravo u njivu da te uhlebi u svoju gvožđuriju.
Trenutak zatišja… Sijaju iz mraka, livadski šampinjon, ošurena krmača, albino foka – na strn bačena tri puna džaka.
***
NAMESNIKOV SAN
Izvesno je, namesnik uskoro napušta našu zabit. Vrše se poslednje pripreme da preda akreditive. Žrtvovao je pešak-godinicu, igrajući gambit, i stekao prednost u centru, gde mu obrađuju papire. Užasnut malom pobedom prokurator je sanjao ono tipično za strah od uspeha: visina, padanje, krici i, nemajući oslonca, nemajući dna, noktima, bolno, napravi rez u vazduhu kao na Fontaninoj slici (čiju je reprodukciju video u jednoj ambasadi i jedva se oteo kompulziji da priđe i opipa platno). U snu se, kao u testu, mučio da rez rukama ogradi nameštajući šake isto kao da svira u travku. Konačno, prislonivši oko na čistu ranu u prostoru, on iza nije video svet paralelni, isti, samo bolji, niti tajnu, niti želju i utehu, čak ni delirijumske mrave, već ambulantnu svetlost nad beskrajnim poljima paleta i u savršenim skretanjima natovarene viljuškare.
______________________________________
VELIMIR KNEŽEVIĆ rođen je 15. oktobra 1985. u Beogradu. Diplomirao je na Grupi za srpski jezik i književnost sa opštom lingvistikom na filološkom fakultetu u Beogradu. Objavio je tri zbirke pesama: Mrazovnik (Srpska knjiga, Ruma, 2008), Dunav stanica (Povelja, Kraljevo, 2019), Slušni aparat (Zavod za proučavanje kulturnog razvitka, Beograd, 2021, Književna nagrada „Novica Tadić”). Živi i radi u Zemunu.
Utorak je beo. U podne utorka, u njegovoj utrobi, eksplodira cisterna poludisperzije a smrt zahvata ljude kao gotovu glet-masu.
Majstori na molerskim merdevinama grebuckaju drvenim nožicama. U dubini horizonta čine se kao najezda insekata.
Papirni brodovi u rukama dečaka postaju molerske kape na prosedim glavama sredovečnih muškaraca. Utorkom kose postaju sede, utorkom je gore veliko spremanje, utvrđivanje beline. Valjak, jarac, skoči na teleskopski štap i posrće niz nebeske pukotine. Od toga utorkom kruni se plafon i padne sneg usred avgusta. Mart je u utorku zaleđena suza. Odozdo gledana gnezda liče na plafonjere, u njima sunce polaže ledena bela jaja.
Nebeska stvorenja sijaju od hladnoće, utorkom iz uglova neba raste nežna srebrna trava.
***
BANDERE U TRAVI
Skromnog, plitkog disanja, nežno napusti prostor grada. Ne kao turista, jer on je nitkov, i ko uopšte može da voli putovanja. Tamo gde je jaruga, suv potok, bojlerski kazan, (protok ljudi, robe i kapitala), pohodi samo krtičnjake sećanja. Dok ne izbiješ glavom u okamenjenu uspomenu – u visoku travu položenu betonsku banderu, ko zna kada, tamo u selu. Seti se guštera, rakova, reke i oluje, nekoliko vrsta disanja toga leta, (tamo i dalje nema struje, ni puta, ni one dve-tri babe). Slama je najbolja armatura, dragocena kao jednom nedeljno autobus. To nek ti putovanju bude hrana. Naoštri se, sklizni u tkivo sećanja, sabrano, kao u završetak romana.
***
RESTLOVI, PRED SAN
Ono što nisam pogledao, opisao, nehotice surov što sam mimoišao, tako je milosrdno, dobronamerno, okrepljuje me tajno, voli izdaleka. Restlovi isečenih slika i kadrova, skrajnuti plimom dnevnog svetla, bestrasnog i poštenog, u uglove očiju, pred san zaigraju, nakratko se odomaće na zenicama, uobliče, otisnu, odu u duboko, potom brzo razminu, uteknu na rubove kapaka, odustanu, velikodušno napuste oko.
***
VELIMIR KNEŽEVIĆ (1985) rođen je u Zemunu. Diplomirao je na grupi za srpski jezik i književnost sa opštom lingvistikom na Univerzitetu u Beogradu. Objavio je tri zbirke pesama: „Mrazovnik“ (2008), „Dunav stanica“ (2019) i „Slušni aparat“ (2021). Živi i radi u Zemunu.
Otac je, otprilike kada sam se ja rodio, postao nagluv. Kasnije, bio je skoro sasvim gluv na jedno uvo da bi u smrt otišao okomito glavom, okružen potpunom tišinom, ali sa muzikom na prstima, dok su njegove, sada već voštane, uši podsećale na dve, uz glavu prislonjene, iskonske ribe kojima je skliznuo u nemu dubinu.
Poslednjih godina on je bio gotovo gord na svoju gluvoću. Delovalo je da je brižljivo neguje, kao poseban talenat za filtriranje onoga što treba i što ne treba čuti. Šalio se da on nije gluv nego da mi nerazgovetno govorimo, a sa naročitim zadovoljstvom iz uha je vadio slušni aparat, koji je i onako nerado i sa negodovanjem nosio, pred televizorom i vestima koje su navirale kao bujica, čupajući ga iz uha, ostareli baštovan koji plevi korov iz svoje davno zasađene gradine.
Danas posmatram njegov slušni aparat kojem sam godinama menjao bateriju, stavljajući u njega, pod očevim nadzorom, malu alkalnu tabletu za svetsku gluvoću. Leži u metalnoj činiji ispod televizora, ugašen i neosetljiv za sve haotične vesti koje iznad njega tutnje.
Poslednja baterija koju sam u njega stavio, pretpostavljam, izlila se i spekla, iscurila poput uha u upali. Svejedno, pružam ruku prema spravici koja sada izgleda kao igračka, morski konjić, truba ili pužić iz već tuđeg detinjstva i, usred damara u sopstvenim ušima, pomeram polugicu za paljenje sa off na on.
Ništa. Čovek i pred mašinom, kao i pred bićem, oseti kada mu ne odgovori, slično izmaknutoj stolici. Ipak duvam skupljenih usta, kao riba, u malu gumenu trubu sličnu nekom rekvizitu, instrumentu kakvog tragikomičnog orkestra iz nemih filmova. Najednom, oštar i prodoran pisak. Aparat radi! Ali smrt je mom ocu svakako vratila sluh i otkada je otišao, čuje me i kada mu se obraćam šapatom.
***
HEROJSTVU TOLIKIH U DOMOVIMA GRADSKIM
Srdačan, iskren, napukao od vedrine – osmeh. Pozdrav širok, rukom nevidljivu tablu u vazduhu brišem. Glas stvarni, pogled pogledski – herojstvu tolikih u domovima gradskim, što su bez reči i tako solidno svikli, da je to dostojno sivljenja, na život u kome nema života, na život u kome se događa i ne događa ništa.
Pristati tako snažno i sa tako upornom verom na laž slavnog imenovanja! Nikada ne biti pred dilemom – da li su naše ruševine jalovih dana. Ali njihov je osmeh kojim krštavaju to otkriće, i taj osmeh ozbiljna voda, šaljivdžija vazduh i prevrtljiva zemlja pozdraviće.
***
DVADESET OSMI NOVEMBAR
Spustili smo se meko kroz planinsku floru, kao nož kroz tortu. Za nekoliko minuta sa vrha planine, od pojasa četinarskog, kroz bukvu i hrast, do jabuka i približili moru. Moja žena i ja, slučajni kao trag u snežnoj pustinji, poludivlja dva bivša anahoreta, manita braća, za godinu dana, jednu sezonu, spustili smo se sa vrha života, u život novi, koji nam stostruko životom novim vraća. Kao kristalni alkohol, kao gužva u prevozu, kao anksioznost, kao najlepše golicanje u kostima, plućima. Skotrljali smo se sa vrha ne znam čega do novog početka, počupali kablove, betone, tamnice, lišće i druge nežne žilice, spustili smo se u predeo bez snega, u stalno proleće, u san naše Milice.
***
KOVITLACI OČIJU UPREDENI U PRIZOR PRED KOJIM SE PROGOVARA
Ljudi koračaju tvrđi od svojih imena, što oko njih u vazduhu vise, menjaju mesta i mrse se, kao izlišni ukrasi. Pojavi se senka, tanka kao nežan dodir, a ipak oprlji druga lica. Čeznem solidnost zanatlije. Miris drveta, kamena i metala u obradi. Miris ruku koje stvari spuštaju na svoje, baš svoje mesto. Dok te gledam, osećam ribe u velikim zajedničkim pokretima pod vodom, debelom i hranljivom poput kože kitova. Vode, kojoj su naftne mrlje tek, tek, tek – musavo lice deteta. Ja se umnožavam gledajući te. Primam poslušanje bezbrojnih navika koje su tanki konac oko nogu. Pratim svaki pokret, dete, i sve me više ima. Najednom, deluju plemenito sve te horde Velimira. Neki ustima lovi kišu, što uvek zaobilazi oči, a daje se tek toliko da utoli. Neki je geografska karta koja se tumači fonetikom. Jedan je nemi rečnik. Ima ih i koji su slikovnica. Najviše me je sakriveno u laticama visokog cveća oko tvojih očiju. Ima i onih što su u izbeglištvu po pustinjama i nepoznatim gradovima, gradovima koji znaju da su bili pustopoljine, a pustopoljina je sve van tvojih dlanova na kojima se odmaraju vode. Moja preporođena kožo, toliko si svoja da sam načisto – uvek sam bezdomni falsifikat, lažni dokument koji pečatiraš jednim spuštanjem kapaka, kad trepneš. Mogu kroz zid tvoje sobe da iscurim na drugu stranu, da otkapam niz prozore i fasade i da, kada od tvog buđenja svane, isparim na listu sa prvim zrakom.
***
POŠAST STRPLJENJA
Zaluta li naše nestrpljenje preko predgrađa u šumu, drvo će jedno samo sebe da isteše u gluvi instrument. Ko poštuje vreme, obožava čekanje, od njega se uz vazduh prijanja, uz skelet prostora. Na njemu nemarno vise dronjci suvišne kore, kože, mesa. Nevidljivi ofingeri plove, love naša tela kao sudbine, za dvokrilne ormane – gačce, što u koloniji, ipak, samuju, i blešte na šturoj krošnji kao u mraku garderobera golotinja. Zemlja pravi rupe u vodi, reči svrdlaju u vazduhu u koji upadaš glavom, nepodnošljiv. Trava – moćna utešiteljka, trava – pošast strpljenja, razuzdana mirnoća na malim komunalnim površinama primorava me sijanjem da sednem, da učim voleti čekanje.
***
VELIMIR KNEŽEVIĆ (1985) rođen je u Zemunu. Diplomirao je na grupi za srpski jezik i književnost sa opštom lingvistikom na Univerzitetu u Beogradu. Objavio je dve zbirke pesama: „Mrazovnik“ (2008) i „Dunav stanica“ (2019). Živi i radi u Zemunu.
Na mestu gde se odigrava gordost Napuniš pogled prizorima koji te kasnije truju. Dobre namere i čisto srce Postanu podlost kada odleže u ustajalim idiomima. Da li se menja klima pod svodom tvoje glavurde? Šta ti to sa pameti na jezik padne Da ti usmrdi dah. Treba kroz sluh provetravati strah Koji ti ne da da usnama mičeš. Nehotice i budeš pesnik. Načelniče, opšteg mesta, Skotrljaj se niz sopstvenu kožu U mrak cipela. Sa đonova ostrugaćemo ti pesmu
***
HEROJSTVU TOLIKIH U DOMOVIMA GRADSKIM
Srdačan, iskren, napukao od vedrine, osmeh, pozdrav širok kao da rukom nevidljivu tablu u vazduhu brišem. Glas glaski, pogled pogledski herojstvu tolikih u domovima gradskim što su bez reči i tako solidno svikli da je to dostojno divljenja na život u kome nema života na život u kome se događa i ne događa ništa.
Pristati tako snažno i sa tako upornom verom na laž slavnog imenovanja i ni na trenutak ne biti pred dilemom: „Da li ruševine jalovih dana (od kojih su jalovije samo noći), naše su?“, ali njihov je osmeh kojim krštavaju to otkriće, i taj osmeh ozbiljna voda, šaljivdžija vazduh i prevrtljiva zemlja pozdraviće.
***
U RAZGOVORU PRIKLONJENIH GLAVA
Bez dodira jedino bezazleni, Pogledi tek poniru na površini Lica, odela. Razmak koji nas čini Sagovornicima, rečenična je pista, Uzletište dronova tolikih Kojima me bombarduješ i snimaš.
Sazvežđa meteoroloških balona Puštaš da kruže svodom Našeg privatnog neba, pod kojim smo U razgovoru priklonjenih glava. Tad sopstvenu temperaturu meriš mojom Predviđaš tropske talase, trajanje ledenih dana.
***
SVETO STRPLJENJE (povest jedne kapi)
Iz grotla što visi naopačke Nad umanjenom slikom krovova Beznadežno malih, nesrazmernih, Gledano iz perspektive ptica i dronova. Kapljica kane na oštru maiju Pa se skotrlja preko grančice Nemarno nanete farbe, katrana, Šrafa u zarđalom stisku matice. U slalomu stupa na mokre crepove, Survavajući se sa visine, Izmeću malih ostrva trave (I neznano kako na krovu stasale) Kroz gustiš nebeske mahovine. U mali humus limene cevi, Što presečena zjapi naviše, U meko od perja, zemlje, čepova, Papira, lišća, opušaka U slobodnom propadanju do prvog kolena Kroz cilindar prema kanalu ispusta Sa kapljom ispred skoro u paru Liznuvši limeni jezičak oluka, Blistajući klizne u baru.
VELIMIR KNEŽEVIĆ rođen je u Beogradu 1985 godine. Diplomirao srpski jezik i književnost sa opštom lingvistikom na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Piše poeziju i prozu. Objavio je zbirke pjesama “Mrazovnik” (2008.) i “Dunav stanica” (2019.)
čovjek-časopis 