UMESTO HIMNE
o mestu u kom sam se rodila
imam da kažem toliko
mesto u kom sam se rodila
ako se obrušim o nju
biću samo još jedna u nizu
sa zviždaljkom oko vrata
kartom u jednom smeru
mada nije da ne volim ovaj grad
mostove na kojima ljudi dobijaju krila
auspuhe i redove na protestima
sve si mi tešnji, mili
stežeš me oko stomaka
grebeš po vratu
znam da ćeš mi na aerodromu
nonšalantno mahnuti i otkinuti rep
domovina se brani
lepotom
domovina se brani
(ćutanjem)
pred sudom
pričom u brojevima
svako da ima
samo tri prsta
orao svaki dve glave
kilo žita 75 dinara
skaču cene
skaču cene
skaču
skače Ivana Španović
što ja ne bih imao državnu penziju
kad ceo život skačem
sam od sebe
Blagodarna Srbijo
puna si ljubavi
prema svome pastiru
koji ti svakog dana
pošalje ružu u inboks
izvadi bič tek kad odu gosti
putuje bez pasoša
izdvojen iz mase odabranih
rađa se
mali
nepatvoreni
jurodivi
srbin
i dalje vešto prećutkuju
da je patriotizam nametnuti
drug iz školske klupe
da rodoljublje i domoljublje
kriju u sebi rod i dom
da je to ono što treba voleti
i što možeš da stvoriš
gde god da pustiš korenje
i obučeš maminu rolku
uskliknimo s ljubavlju
i ostanimo ovde
ko može bolje od nas vrteti ovaj Danteov krug
ima li izdržljivijih od zlatnog roda
plodnijeg tla
očiju dubljih ima li gde?
***
MIKROAUTOMATIKA
minimumom napora
proniknem u tebe
saspem ti
obilje
lepotu
nežnost
nežnost
nežnost u salvama
teturam se po oblacima
preskačem jednu po jednu munju
konačno postajem pepeo
možda opljačkam
kladionicu
novac ostavim domu
za nezbrinutu decu
ali
stalno žurim
tražim mikrotaktike
buduća ja ne ume da kaže ne
i ja ne mogu da je spasem
nigde ne stižu
moja prerasla stopala
žuljaju me mikropatike
jadna buduća ja,
zabava nikad ne dođe na red
***
2024
trpam u šaku energiju za dolazeće dane
oko mene se odigrava završni čin
vreme je krenuti ispočetka
naratori zaludno lome jezike
scenaristi su besramno izostavili
to činjenično opet
delujem sebi isto i ovaj put
ne osvrćem se na to šta je bilo
još manje planiram šta će biti
živim u danu bez referentnih tačaka
ustajem i ležem
kalendar se pomera
nemam više šta da kažem
osim onoga što sam rekao
a i to što sam rekao, nema mnogo smisla
bez onoga što tek treba da kažem
ako još i dodam da ne mogu da se setim
šta sam do sada pričao
da li bih osvežio pamćenje
ukoliko se odlučim na još jedan govor
kad najmanje očekuješ
sopstvena predviđanja
zgrabiće te za noge
načiniti od tebe
Obešenog čoveka
Nećeš moći da se makneš
dok ti se sve
novogodišnje rezolucije
ne sjure u glavu
predskazati
predvideti
precrtati
precrtati ljude
oteti poeziju keksu
vratiti je ustima
ustati iz kreveta
ustati
skočiti
zapaliti kuću
promeniti zemlju
otpustiti traumu
rešiti rešenje rešiti
odvesti poeziju na more
nova godina je hodnik
ka novim vratima
obećaj sebi da ćeš disati
umnogome
ujednom
obećaj sebi da ćeš saznati
da neznanje nije ništa do
datost
i da je zatvorenost
osnovno svojstvo vrata
jebeš princezu i ale
prava aždaja je prošlost
pravi toranj budućnost
sve želje utkane u zelene bodlje
pitanje je
da li zažmuriti i galopom probiti ponoć
ili skinuti oklop nečujno
presvući se u pidžamu
i sanjati novi prvi minut
***
ODA
Pusti me Pesoa
ti i tvoja usložena ličnost
previše su za mene
malog osrednjeg pesnika
zamišljam te visokog
večito zabavljenog sobom
verski posvećenog rečima
(grudva snega sa
slomljenim naočarima)
zamišljam kovčeg gde mirno
odlažeš novog sebe
želim da sam ti strofa
koju si ujutru odbacio
šmrčem prašinu sa tvog
svetog sanduka
kradem ti reči i slike
zavlačim se u rever
kupujem pljuge na trafici
perem ti uveče noge
odustanem od svega
vratim se svojoj ženi
sir i poezija
sir i pesoa
vino
mali svet
ajde još jedan sir
još jedna pesma
istrajnost da budeš Ti
usamljenost, a opet,
kao da nikad nisi potpuno sam.
mogla sam da se divim
što si sebi dozvolio
da budeš ono što jesi
(makar danas bio Pesoa
sutra Alvaro de Kampuš)
ali ne
ti si se igrao, ti si izmišljao
džabe ja peglam svoje pesme
dok nisu besprekorne
kao bele košulje sa reklame
kad će one ostati samo to
klasične, uredne, pristojne
nikome omiljeni odevni predmet
pesme su zgužvana, posivela majica
sa đačkog maturskog plesa
(malo zrno pripadnosti
u futroli fiktivnog uspeha)
ti si toliko toga imao da daš
jedna ličnost nije bila dovoljna
jednoj meni dao si dozvolu
da prospe kečap na svoju belu košulju
Fernando, mili moj
voleo bih da baneš u Meduzu
voleo bih da se zbuniš činjenicom
da ti je mikrofon potpuno nepoznat predmet
da si imao rok grupu
tvoji bi posteri
osvetljavali zidove po noći
ovako si bio
pesnik koji je predvodio svoju trupu
posvećeno i doživotno
pesnik koji nije bio samo pesnik
(već grupa pesnika)
Fernando
iznad čijeg imena
krije se stih
iznad stiha oblak
a iznad oblaka
ko to jebeno zna
________________________________________________
VANJA BUNC je heteronim grupe sedam pesnika čije pesme nastaju njihovim pojedinačnim automatskim pisanjem, zatim montažom segmenata.
Ovu grupu sačinjavaju takozvani buncači koje možete upoznati na ‘Buncanju’ u beogradskim kafićima, klubovima ali i ulicama, parkovima i trgovima.
‘Buncanja’ su večeri poezije koje na mesečnom nivou organizuju pesnici i pesnikinje – gerilci i gerilke okupljeni oko ideje deljenja poezije sa svima koji su prisutni, donošenja poezije u prostore u kojima je pod tim nazivom nije bilo ili u kojima obitava retko i stanja potpune participativnosti duha i izraza.
čovjek-časopis 