PRED VEČE
Sunce zalazi iza brega našeg malog sela.
Na bregu, žmirkaju konture velikog hrasta.
Zlatna ostrvca se tope i nestaju pred senkama
koje gmižući rastu po tlu.
Na kraju, odsjaja ima samo još na vrhu topole
i još više, na belim stomacima lasta.
Bez jasnih granica, sve se pretvara u nešto drugo:
dan se ne završava, samo isparava.
Pokušavam da ne osećam potrebu
da išta od viđenog premećem u reči,
kao da bih pokvario ove skliske promene.
Ne znam da pričam kao trava što raste ili sunce što zalazi.
Da skratim put, poželim da fotografišem,
ali senke kao da su se uvukle između sveta i mene.
Ništa neće obuhvatiti celinu koja me prevazilazi.
I to je dobro, kažem postiđeno,
To je dobro, ponavljam i predajem se polako
zastarelim početkom obraćanja:
daj mi, kažem
(i već se stidim i pomalo sumnjam
ali mi se dopada bezobalna tišina
na čijoj ivici pričam)
daj mi da budem sasvim prazan
kao telo nekog instrumenta,
tek oblik za prazninu,
kad ćutim da se ne razlikujem od tišine,
a svet neka sâm odzvanja
na granici susreta.
***
JEDAN SAN
Ričardu Pauersu
Gledam sa visine, iz potkrovlja.
San me postavio baš tu
odakle inače mogu da sagledam prostor
u kojem se odvijalo moje detinjstvo.
Mogu, kao na dlanu,
da razgledam slojeve zelenila
sve do horizontal
gde se šuštavo raspršuju.
Mogu da vidim nekoliko sebe,
u različitim uzrastima,
kako lak kao vetar
prolazim kroz treperenje krošnji
i nestajem u gustišu.
Baš tu me postavio san
da mogu lepo da sagledam
kako je sve to posečeno.
Sve do horizonta raste najsvetlija pustoš,
raste sve više i u mojim plućima
kao bele fleke bez vazduha.
Čkiljim očima od sunca
koje sve jače osvetljava san iznutra.
Nema nijedne senke
kao najblaže unutrašnjosti na svetu,
one su izvan mene i sna.
Ovde postoji samo spolja
koje se dalje otvara
i zaslepljuje.
Tu me postavio san
kao da hoće
iznutra da vidim
ono što ostane
iza posečenog drveta.
***
ŽMURKE
Budim se i otvaram oči
kao posle brojanja u žmurkama.
Kuća izgleda kako sam je i ostavio,
ali iza svega bi moglo da se krije nešto,
izgleda kao slika iz čije bi nevidljive pukotine
nešto moglo da iskoči.
Voda se u cevima skriva od zvuka isticanja,
moja devojka se skriva u uspavanom telu.
Svaki put kad trepnem
ono što se krije
kao da promeni mesto.
A možda su pravila drugačija:
otrkivati se tako sporo
da onaj koji traži
ništa ne primeti.
Struja utiče u aparate i održava im oblik,
plima svetlosti zaobljava ivice zgrada.
Ali, sve što dolazi nije ono što čekam.
***
BAŠTA NA KIŠI
Ne pomeram se dok sedim i posmatram baštu na kiši,
ali bašta se polako primiče ka meni.
Iz zemlje, iz zelenila i najviše iz stabala,
izlaze i primiču se tamnije boje,
dodirom kiše izmamljene na površinu.
Pod šumorenjem, čitava bašta nečujno izlazi
iz svoje suve košuljice,
za stepen dalja od providnosti,
za stepen tamnija i stvarnija.
Granice tela su razmekšane i
unutra je bliže spoljašnosti nego inače,
krenulo je vani kao rumenilo i druga blaga cvetanja.
U oblačnosti i senci kiše,
izgled stabala, lišća i trava ovlašno urastaju u mrak.
Svetlost je ta koja izaziva cvetanje pojedinačnosti.
Pred mogućnošću stvari da budu vlažne,
obuzima me sladak mir
što ti i ja nevoljno sledimo taj zakon
i jedno pred drugo prostiremo
vlagu kao dobrodošlicu,
slični svim drugim bićima
u celini bašte.
***
VUGA
Prvi put ove godine čulo se pevanje vuge.
Kako reaguje tišina kad ponovo čuje taj glas?
Tako obao, tako mastan i hranljiv
da bi u budućnosti mogao postati voće,
glatko kao dinja, ali dubljeg ukusa
poput kruške ili mušmule.
Pesma uklizava u tišinu kao ulje u bocu,
a onda se ponavlja, ponavlja
da natopi preostalo golo drveće.
Iz te će se pesme razviti poslednje krošnje
sa kojima telo vuge zajedno treperi,
gotovo uvek sa druge strane lista.
U nastavku godine,
nesumnjiva pesma vuge,
taj glas iz svetlog grla jutra,
uvek dolazi sa visine ili iz daleka,
silazi da nas dodirne toplim završecima.
Ne znam tako dugo pamćenje
koje bi moglo da odgovori:
je l se promenila pesma?
Ili postoji uvek ista,
a ptice uzimaju oblik vuge
da podupru i održe pesmu
kao što se šapatom između drveća
prenosi ukus voća,
kao što se osipaju ćelije tela,
a lik ostaje isti.
Ako slušam dovoljno dugo,
počinju da se bokore blede slike iz prošlosti:
ja još uvek rastem, nije vidljivo golim okom,
ali primičem se krošnjama gde pevaju nepoznate ptice,
ta ista pesma, jednim od svojih krajeva,
stiže do mog oca i ovog jutra
nadnesenog nad baštom,
pesma stiže do majke,
ublažena zidovima još uvek mračne kuće,
uliva im se u sluh mada oni to ne primećuju.
Veliki dan se još uvek otvara nad svakim od nas.
Na čemu se zasniva sećanje?
Možda je to jedna te ista pesma,
pevana tako visoko
da nadsvođuje različita doba,
da silazi kroz sve godove
nanizane oko početka.
Možda se vuge koje me okružuju,
natpevavaju sa prošlim vugama u meni.
Ili prvo ptice pevaju u detinjstvu,
a onda detinjstvo peva u pticama.
Slike se ljeskaju negde između pesme i sluha.
i ne dotiču unutrašnjost pesme
koja ostaje tako zatvorena
da bi u budućnosti mogla postati kamen,
ili neka druga stvar
o koju će se odbijati naši ljudski lik.
____________________________________
UROŠ STOJILJKOVIĆ (1997, Velika Plana) završio je osnovne i master studije slikarstva na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu. Radi kao menadžer komunikacija u Društvu za zaštitu i proučavanje ptica Srbije. Poeziju objavljivao u Poljima, Listu i na sajtu Čovjek-časopis. Jedan od osnivača nevladine organizacije Obrazovno-kreativni centar Restart, angažovan u radu sa decom i mladima kroz različite oblike neformalnog obrazovanja.
čovjek-časopis 