87) Majka te danas nije zvala, iako se čujete gotovo svakog dana. Ovih dana je zabrinuta oko situacije u svetu, ali nije htela to da pokaže. Ti si posebno osetljiv na njene promene raspoloženja. Znaš kad nešto nije u redu, a često nije u redu. Ipak, samo ponekad otkriješ šta je pravi razlog brige. Ono što mislimo da su prava objašnjenja uglavnom uopšte ne odgovara istini. Tumačenja su pokrivači za dublje nesređenosti. Anksioznost izazvana globalnim problemima gotovo je uvek izraz unutrašnjih rascepkanosti i nelagoda. Dok te muče ove misli, u koje nisi siguran, kao što postaješ sve manje siguran u ono što ti je inače blisko i drago, razmišljaš da li da podgreješ ručak u mirkotalasnoj ili da isečeš artičoku.
88) Kako se seče artičoka? Prvo, potreban je nož. Loš početak. Potrebna je artičoka. I oštar, vrlo oštar nož. Tako. Onda, potrebna je opreznost i spretnost. Kako si došao do noža nije bitno. Nije bitno ni kakav je put artičoke do tvoje kuhinje, ali ukoliko je povezano sa održivim uzgojem, sjajno! Još bolje je ako ti je stric nabrao nešto iz svoje bašte. Ne zaboravi i makaze! Da, to sam zaboravio da kažem, ali bile bi vrlo korisne. Artičoku stavi na dasku za sečenje. Neka bude drvena, volim drvo. Prvo se iseče peteljka. Tako. Onda prelaziš na gornji deo. Najvažnije je da oslobodiš sredinu. Trunčice koje se skupljaju u sredini mogu da te uguše. Pa da, treba ti i kašika! Nije važno koja. Dobro, kad isečeš gornji deo, prelaziš na čišćenje kašikom. Tu ima dosta posla. Ukoliko ti je tako zgodnije, one zaštitne listove sa strane možeš iseći makazama, a onda prepoloviti plod. Još je bolje prepoloviti i polovine. Onda možeš sve lepo da očistiš. Malo spolja, makazama, malo iznutra, kašikom, sve dok ne dođeš do sredine koja je sjajna. Možeš da je zapečeš, možeš da je staviš u marinadu, maslinovo ulje, a možeš, ako si baš nestrpljiv, da je pojedeš sa komadićem parmezana. Možeš i da ih ispržiš, ali tu je postupak nešto drugačiji, a ne mogu sad i to da ti pričam. Mada prženje, pravo da ti kažem, ubije ukus. To je više igra teksture nego ukusa. Kao kod pohovanog sladoleda. Ono što je duboko zamrznuto u dodiru sa vrelinom pokušava da se održi, ali to tek delimično uspeva i ceo taj put mora da prođe da bi se završilo na nečijem nepcu i kasnije svi znamo gde.
89) Pošto se i dalje nisam setio šta bi moja druga drugarica mogla da kaže, da je u prilici da nešto izjavi, verovatno bi rekla kako je ovo sve skučeno i pomalo zagušljivo. Ne dajem dovoljno prostora da se razvije simpatija, da se neko zaista upozna. Pripovedanje je šarmiranje, ili ga nema. Ona me je davno zamolila da pohađamo radionicu krativnog pisanja, ali, kako to inače znam da radim, nakon radosnog prihvatanja ideje, samo sam se povukao i ništa nisam po tom pitanju uradio. Ali vrlo je to jednostavno: ako misliš da treba da pišeš, piši. Ako ti se ne piše, nemoj. Piši za sebe, ali nikad samo za sebe, jer nikad nećeš naučiti kako se seče artičoka.
90) Ili jede pohovani sladoled. Ili koštana srž. Suši. Ili nešto sasvim drugo.
91) Dok si sekao artičoku, povredio si prst i, umesto da opsuješ, urliknuo si: sikofant!
92) Tad ti sigurno nisam bio na umu. Bol je spas od progona sećanja. Ali da sam, kojim slučajem, bio tu i da sam te pitao kako ti je, a ti mi odgovorio istim pitanjem, rekao bih ti da sam pre koji dan otišao u jedno dozlaboga zadimljeno mesto, koje, maltene pa duhovito, nazivaju pušnicom, i da mi je na putu do tamo stradao đon.
93) To me nije sprečilo da nastavim sa tumaranjem. Samo je korak dobio sinkopu. Kao da mi se otkačila potkovica koja ne donosi sreću.
94) Ispolivali su me pivom. Nisam te večeri popio ništa. Samo sam hteo da slušam muziku. Možda ni to, već samo da negde prozujim. Došao sam i otišao sâm.
95) Setio sam se kako smo zajedno bili na jednoj proslavi. Kućna žurka na jedanaestom spratu. Niko te nije poznavao, ali si se lepo uklopio. Domaćini i gosti bili su pijani i srdačni. Ko nam se svidi, odmah mu to stavimo do znanja. Pošto si fin, uvek fin, nisi hteo da primetim koliko ti je bilo čudno kako ljudi ispred stanova ostavljaju istrošeni nameštaj ili kako se duvan toleriše. Grozio si se klima uređaja koji su bez problema mogli da se nađu na gotovo svakoj fasadi. Nisu ti se svidele ni terase koje služe kao pomoćna ostava. Sve je bilo i bučnije nego što treba, iznenadilo te da neko već nije bio zvao komunalnu policiju. A što se mog đuskanja tiče, više te je, srećom, zabavilo, nego zgranulo. Uprkos trapavosti, uspeo sam da ništa ne slomim niti da nekoga ritnem laktom. Za to vreme, ti si se umorno, ali zadovoljno šetkao od sobe do sobe, gde si uspeo da prozboriš koju rečenicu sa većinom i ostaviš, priznajem, vrlo lep utisak. U jednom momentu primetio sam kako neko šuška kesom, drobeći kupovni led, što se uparilo sa raštimovanom gitarom, koja ionako nije bila glavni izvor zvuka. Neko je u predsoblju izvrnuo ogledalo, a opušci su, u nedostatku pepeljare, smeštani u plastične čaše. U praskozorje je bilo smoga, kroz prozor se videlo sa jedne strane groblje, sa druge tržni centar. Izašli smo zajedno i bacili punu kesu flaša i plastičnih čaša. Bilo je smrdljivo, vlažno i lepo.
96) Došao si ovde u baš nezgodan trenutak. Ali ko je mogao da zna kakvo će vreme biti. Moj grad se izvlači na šarm, što je ovog puta, ne samo zbog provale oblaka, bilo znatno otežano. Ono što je delovalo sumorno i neuredno, nije ni imalo priliku da bude bolje, jer nisi imao s čime da ga uporediš. Meni ta okolnost prvog utiska uglavnom ne smeta, ali ipak želim da se pokažem u što boljem svetlu jer, kad god sam u kontaktu sa nekim sa strane, moje ja postaje malo više mi. Mi je reakcija na moguću ugroženost ja. I znam da se ne možemo pohvaliti onim što vi imate, ali imamo i mi šta da ponudimo i stalo mi je do toga. Ponešto sam ti i pokazao, a ti si uspeo da me ubediš da ti je bilo zanimljivo.
97) Da nisam ovde rođen, na svoj prostor gledao bih kao na čistu egzotiku! Skriveni dragulj koji posećuju samo oni koji ne beže od avanture. Biser aktivnog odmora! Zato ćemo sad zameniti pozicije, umesto da me neka turistička agencija ubeđuje da moram da sam negde gde sad nisam, ja ću se uspostaviti kao permanentni domaći turista, čiji je glavni prevoz mirovanje.
98) I još nešto čega se često setim. Kod nas jede svako kad hoće. Nemamo nedeljni ručak. Nemamo utvrđeno vreme obroka. Kako se ko snađe i šta ko ima. To te nervira. Da sam zaista negde drugde, ne bi me dotukla nostalgija, već praktične stvari i atavistička inercija.
99) Nemamo ni izlaz na more, kažeš.
100) No dobro, tu baš ništa ne mogu, osim da primetim da mi deluje da je ono najgore prošlo, a da najbolje ne dolazi, ali da je makar mirnije. Blaženi su svi žitelji dosadnih društava.
_____________________________________
UROŠ ĐURKOVIĆ је rođen 1995. u Beogradu. Osnovne studije srpske književnosti i jezika sa komparatistikom i master studije srpske književnosti završio je na Filološkom fakultetu u Beogradu. Trenutno radi na doktorskoj disertaciji o ekokritičkom čitanju književnog dela Rastka Petrovića, pod mentorstvom prof. dr Mine Đurić. Zaposlen je na Institutu za srpsku kulturu Priština – Leposavić kao istraživač saradnik. Dobitnik je nagrade „Dositejevo zlatno peroˮ za 2024. godinu i nagrade za najbolju književnu kritiku na festivalu „Bookstanˮ u Sarajevu 2025. godine. Uz podršku Poljskog instituta u Beogradu organizator je i utemeljivač Škole ekopoetike u Kulturnom centru Beograda i lista List. Zajedno sa Jovanom Suvajdžić rukovodilac je Kluba za savremenu teoriju na Filološkom fakultetu u Beogradu. Učestvovao je na više konferencija u zemlji i inostranstvu. Vodi blog Tekstura.
čovjek-časopis 