PLAVI MEDVEDIĆ I TVOJI PSI
Psi sa kojima si odrastao uginuli su
da i ne primetiš
Udarila ih kola, otrovali ih ili već šta
(da se desilo)
Nad njihovim malim humkama
iskreno se plakalo.
Napuštanje i mi čekamo
Trenutak neopreznosti, ponovo
Vest o nesreći –
da i ne primetiš
O tome nam priča plavi medvedić
veličine srca –
Školski prijatelj tvog oca umire
Desiće se već sutra –
od bolesti, tuge, starosti
da i ne primetiš
Po grobovima prosipaju
jeftino vino i plišane laži
Celi svet plače,
a samo on se raduje
Ljudi pretrčavaju ulicu
i neki drugi psi
okupljaju se pored puta
O tome nam priča zgrčeni starac
veličine spomenika –
O rastanku, ponovo
Dok neko nov ne ode
da i ne primetiš.
***
POMRAČENJE AVGUSTA
Avgust je samom sebi istopio srce
Njegov miris zaleće se u skrivenu baštu
Okružen ružama, vidim:
Pod posebnim uglom padaju senke
i tako ih hrane skorom tamom
Zar ne?
Nismo ni mi ništa drugačiji,
dok hodamo zaneseni mirisom toplote
Sklapamo nasilne brakove sa sopstvenim mozgom
I ne prođe ni dan da me muž ne upita:
Padaju li senke pod posebnim uglom –
kada će i nas da nahrane tamom
***
KASA BR. 3
Ušuškan u proleće, naginjem se
kao pijani pogled u ogledalo
koji prelazi u samoizvinjenje –
godinama na pogrešnoj adresi.
Razmišljam o Bogu mamuran
dok čekam u redu u supermarketu.
Redovi rafova postaju Golgota,
kondomi na štandu ili užarena rulja.
Na dnu korpe s tuđim računima,
baš ispod kafe i paklice cigareta,
krije se krivica jer samo (po)stojiš.
Oproštaj ti je u drugoj ruci.
Kasa broj tri je zatvorena.
Molimo vas da više ne stavljate robu
na traku kase.
Hvala.
***
PRELUDIJUM
Predletnji proleteri
čekaju me
Uvek širom
otvorenih krošnji,
Usta punih
analgetika i antiseptika,
razasutog polena
procvetalih ambrozija
I svi u glas govore
kako neću umreti
od lajmske bolesti,
a ni od ljubavi.
***
MOJE
Oči, kao rupe u asfaltu,
Posle kiše, udobne kolevke za bare
i odraz uličnih svetiljki.
Koža, umesto kraljevskog tepiha,
Sitno vezenog, vešto, plavim koncem –
Pomodrela purpurna latica.
Dah, kroz usta zavija,
tihim strujanjem ambisa
dok proždire svemir.
Sazvežđa blede ispod jezika,
i skuplja se u mene to
Što mi pripada, ili odjekuje –
Sve moje, osim mene samoga.
______________________________________________
UROŠ ĐOROVIĆ rođen je 2001. godine u Beogradu, ali je punokrvni Pančevac. U Pančevu završava osnovnu školu i gimnaziju. U srednjoj školi, u sklopu radionice kreativnog pisanja, počinje da piše i da se ozbiljnije bavi poezijom. Kasnije započinje studiranje na Filološkom fakultetu na katedri za Opštu književnost i teoriju književnosti. Njegove pesme objavljivane su u zborniku „Rukopisi“ pet godina za redom i 2017. godine je dobio nagradu „Milana Janićijević“ za kratku formu. URIEL je njegova prva zbirka poezije.
čovjek-časopis 