Tag: Uroš Dimitrijević

Posle pet slomljenih dasaka, reklo bi se da se čovek navikne, ali zapravo nikada ne možeš skroz da oguglaš na to. Ako ste skejter, daska vam je, ako ne najznačajniji, onda barem jedan od najznačajnijih predmeta koje posedujete. Prvo mesecima štekate pare za nju, odvajate od užine i džeparca, koji vam daju babe, dede, uža i šira rodbina, a potom polako birate marku, model, širinu koja vam odgovara. Još ako, kao što je to slučaj u Nišu, nemate pravi skejt šop u gradu – imali ste, ali se zatvorio jer vas je toliko malo da nije mogao da opstane – onda je nabavka nove i dobre daske još teži poduhvat. Jedini ispravan način da vozite skejt je da ga ne štedite. Neminovno je da će daska kad-tad pući, a kad se to desi, prosto ne može da vas ne boli. Boli vas više nego kad vam umre kanarinac. Ma, više boli nego kad vam umre dalji rođak.

– Žao mi je za dasku – kaže Bojana.

Sedimo na ivici korita s lekovitom vodom u Niškoj Banji. Da li je lekovita ili zarazna, teško je ustanoviti, naročito ako sudimo po boji. Ali, kao s Vrežinskim bazenom, i u ovom slučaju nas je baš briga. Uostalom, trideset baba oko nas je već zagacalo u njega do kolena. Ako je njima svejedno, zašto bismo mi brinuli!

– A šta da se radi… Jebi ga, služila me je časno, haha – kažem.

– Aha, sad je s anđelima. Otišla je u velikom stilu.

– Jeste, bilo je grandiozno. Mada, više bih voleo da je stradala od moje ruke, a ne od mašine, znaš? Ako to već mora da se desi, biram da budem Kain.

– Da, ali i ti si završio s povredama. Bukvalno ste pali zajedno.

– Aha, Band of brothers.

Brčkamo noge u zelenoj vodi. Iako je vrućina, ova topla voda na neki čudan način prija. U njoj sam i isprao rane. Još uvek nisu magično zacelile, tako da i nije neko lekovito dejstvo, ako mene pitate.

– Uzećeš već novu i proći će – kaže Bojana i lupa me po ramenu poput fudbalskog trenera.

Ovo je maksimum nežnosti koji sam doživeo od nje, a dvaput sam bio na ivici smrti u prethodna dva dana.

– Ma da, ali nisam nešto dobar s kintom sad. Ne znam da l’ si upoznala onog našeg drugara Dimketa. Nisi? Nebitno, njega boli uvo kad slomi dasku, jer ima još tri rezervne kod kuće.

– Da, znam dosta takvih likova. Ali oni, po pravilu, nikad ne voze nešto specijalno.

– To je tačno – kažem i muljam nogom neku mahovinu u vodi.

Naredna dva sata provodimo u Tramvaj-naselju, snimajući kratki film, čiji smo scenario osmislili za dvadeset minuta, dok smo brčkali noge. Mitar glumi zlog naučnika koji otima Kaću, vezuje je za tramvajske šine i zlokobno urla od smeha, dok ona moli za milost. Izabrali smo jednu tramvaj-kuću, koja je delovala napušteno, improvizovali set i počeli da snimamo. Trenutak pre nego što je Bojana uletela i slomila skejt o Mitrovu glavu – zamahnula bi svojim skejtom, a zatim bih ja snimio svoj polomljeni, tik pored onesvešćenog Mitra, pa bih to spojio u montaži – neki ludak je izašao iz tramvaja i oterao nas sa svog poseda, urlajući.

***

Record.

Ja sam Vuk Vojvodić, imam 17 godina, a danas je 20. avgust. Znam da sam juče rekao da mi je bio najgori dan u životu, ali zapravo je danas najgori dan u mom životu. Ne znam šta je u pitanju, kao da se održava neko takmičenje najgorih dana. Ko zna šta me očekuje sutra. Uglavnom, imao sam smrtni slučaj u porodici. Ostao sam bez daske i… neće biti lako naći drugu. Bukvalno neće biti lako, jer nemam para, tako da moram da smislim nešto. Razbio sam se kao pička, na frontu Bojane nema nikakvog napretka i… ne znam. Ako ništa drugo, ovo je dokaz da putovanje kroz vreme ne postoji. Jer da postoji, dosad je trebalo da se pojavi neka verzija mene iz budućnosti i upozori me da ne radim određene stvari jer će posledice biti katastrofalne.

Stop recording.

_____________________________________________________

UROŠ DIMITRIJEVIĆ (1991, Niš) autor je romana Siroti mali ratovi (2020) i Daske (2023). Njegov prvi roman se našao u užem izboru za Ninovu nagradu. U Beogradu je radio kao novinar portala Vice Srbija i BBC News na srpskom jeziku. Kao novinar-saradnik piše za BBC i Oblakoder iz Pariza, gde trenutno živi i radi u strip industriji.

*

„Mogu da kažem da je ovo Američki grafiti, samo sa skejtovima, ali ne sasvim. Mogu da kažem da je Skot Pilgrim bez fantastike, ali ne sasvim. Mogu da kažem da je savršena posveta tinejdžerskim filmovima osamdesetih smeštena u Niš 2004. i ni onda neću uspeti da dočaram do kraja. Ili mogu samo da kažem da je sasvim svoja stvar, pitka i zabavna, duhovita a melanholična, skromna a samouverena, sjajan omladinski roman upravo kad nam je najpotrebniji. (…) Generacijski, tinejdžerski, adrenalinski, melanholični, duhoviti roman. Klizi kao skejt.“ – Oto Oltvanji

Ne mogu da se složim sa svim životnim stavovima koje zastupa i sprovodi moj otac. Neki bi naše nesuglasice nazvali normalnim, pa čak i opravdanim, s obzirom na generacijsku distancu. Ali, da mogu, ipak bih ih izbegao jer se najčešće završe omanjim građanskim ratom. Ne radi se samo o stvarima koje me nerviraju, neprestanom zvocanju ili insistiranju na jedinoj verziji istine koja podrazumeva njega u ulozi vrhovnog boga. Prosto, moj otac je u nekim stvarima dobar, u drugim je podbacio, verovatno nenamerno, dok je u određenim postupcima jednostavno loš.
Ako mu nešto ide dobro, onda su to spiskovi. Hiljade spiskova. Moj ćale ima spisak za kupovinu, spisak rezervnih baterija, spisak istrošenih baterija koje se šalju na reciklažu, spisak televizijskih kanala, spisak auto-perionica koje rade nedeljom, parkova bez golubova, dežurnih apoteka, lovačkih udruženja. I spisak neprijatelja, verovatno najduži, sa podspiskom ljudi koje smatra neprijateljima samo zato što misle da su njegovi spiskovi budalaština. Na tom spisku je i moje ime, upisano običnom olovkom, pa se poslednjih desetak godina stalno briše i ponovo upisuje.
Ali u kriznim životnim trenucima, okretao bih se očevim navikama i metodama suočavanja sa stvarnošću. A ovo je bilo to – krizni životni trenutak i hitno je zahtevao jedan spisak.
Evo spiska stvari iz stana koje sam polomio u prethodne dve nedelje:
*Uz sada neupotrebljive artikle su dodate i nabavne cene.
• Porcelanska vaza (90 dinara – jeftina izrada iz prodavnice Sve za jedan evro, pa cena zavisi od aktuelnog kursa, ali recimo da je tad bila toliko)
• Uramljeni poster Vriska Edvarda Munka (3.000 dinara, staklorezac me odrao za ram, jebi ga)
• Drveni stočić (Ikea, 1.200 dinara)
• Lampa (4.000 dinara)
• Figurica Džefa Bridžisa iz ograničene serije Big Lebowski (5.000 dinara – poklon, ali sam morao da proverim cenu čim sam ga dobio)
• Dve vešalice (200 dinara – plastika)
• Šolja za kafu (0 dinara – promo, dobijala se uz kafu)
• Magnet iz Rima (360 dinara u dinarskoj protivvrednosti)
Ukupni bilans štete: 13.850 dinara.
Zaokružiću na 14.000, pošto sam izbrojao samo stvari koje su se našle u relativno širem vidnom polju. Verovatno se usput nešto zagubilo.
Prošla su dva meseca otkako je Nina otišla. Rekla je da je ona ta koja treba da nađe novu gajbu, što se savršeno nadovezalo na njenu raniju izjavu da ne može ni sekund više da provede u ovom stanu. Tako me je poštedela traženja stana i selidbe, ali me je ostavila sa svim uspomenama. Sirov ali pametan potez, priznajem.
Šta god ona sad da kaže, mislim da smo imali sjajnu vezu. Vezu iz HBO serije, jer je to sada sinonim za dugovečnost, a mi smo našu ljubav razvukli na pet sezona.
Tokom prve smo kidali. Morali smo, a i hteli smo tako. Putovanja, pokloni, izlasci, seks na neverovatnim mestima, neprestani odlasci u bioskop, knjižare, kupovine, pojedina porodična okupljanja, dve sahrane (sa svačije strane po jedna), čak smo jedno vreme radili u istom kraju.
U drugoj nas je još uvek držao duh sveže ljubavi iz prve sezone. Prešli smo na bolje poslove, ustanovili neka osnovna pravila, proredili prijatelje, uključili samo najužu rodbinu i zarađivali dovoljno da često putujemo. Bila je to odlična sezona. Da postoji IMDB za ljubavne veze, verovatno bismo dobili jaku osmicu, uz pohvale kritičara da smo kao likovi sazreli i da nam je odnos sada dublji.
U trećoj smo već krenuli da se ponavljamo. Nismo radili puno toga zanimljivog, a u udarnim terminima, u vreme rezervisano za božićne specijale, ostajali bismo kod kuće i buljili svako u svoj ekran. Nina je izgledala odlično, ali meni je prvi put krenuo da se pravi stomak. Bio sam kao Metju Peri negde na sredini emitovanja Prijatelja, ali ni približno duhovit i ipak pribran. EMI nagrade smo osvojili na račun stare slave.
Četvrta sezona je donela prve nevolje. Učestalije svađe, pauze u viđanjima, ljubomoru na internetu praćenu gašenjem profila, pominjanjem i pojavljivanjem bivših ljubavi. Ko je pa sad jebeni Stevan? Možda to u seriji deluje dinamično ili komično, ali u stvarnom životu je sranje. Pred kraj sezone nismo ni znali šta će biti sa nama i Nina je rešila da ode od kuće na nekoliko nedelja i prvi put je pomenula raskid. Poludeo sam, pa smo ga pretvorili u pauzu, uz stalne telefonske razgovore.
Rešili smo da probamo ponovo u petoj sezoni. Ja sam insistirao na tome, a imao sam i podršku producenata – naših prijatelja i roditelja. Ali svađa je bilo sve više, lepih detalja sve manje, a seksa gotovo nimalo.
Nakon još jedne, ako se ne varam, trosatne svađe i pokušaja da ispravimo nastali haos, Nina je otišla ponevši samo garderobu i osnovne stvari. Rekla je da će Igor, njen brat, uskoro doći da pokupi ostalo.
Igor je vojno lice, tako da se nacrtao odmah narednog dana i to u sedam ujutru jer u jebenoj kasarni svi ustaju u šest. Očekivao sam da mi umesto pozdrava ostavi nekoliko naprslih rebara ili bar poziv za regrutaciju, ali je samo u tišini skupljao Ninine stvari.
Kako bih razbio neprijatnu tišinu, pitao sam ga o osnovnoj vojnoj obuci.
– Što? Da nećeš možda da se prijaviš? – upitao me je.
– Me ne bre, samo ćaskamo. Da li svakodnevno ispaljujete rečenice iz Ramba?
– Ne.
– Apokalipse danas?
– Ni to.
– Bitke na Neretvi?
– Bukvalno nikoga nikad nisam čuo da izgovara bilo šta iz tog filma.
– Vojska je dosadna.
– Možda i mogu da se složim.
– Naučiš da pucaš i bacaš ručne bombe, ali kako provodiš ostalo vreme?
– Uglavnom na prijavnici, dežurajući.
– Na prijavnici? Kako se to razlikuje od civilnog služenja?
– U civilnoj nisi u uniformi.
– Kako se nosiš s tim? Stalno u uniformi, frizura Vuka Kostića i to.
– Ne moraš stalno da nosiš uniformu kad izlaziš negde, to te niko ne napinje. A u kasarni su svi isti, boli te dupe šta nosiš. Iz nekog razloga mi je zabranjeno da plivam u rekama i jezerima. To je smaranje.
– A kada ne dežuraš, šta radiš? Je l’ barem učite neke borilačke veštine? Ono, prsa u prsa, da možeš da ubiješ čoveka nožem ili granom.
– Marširamo svakog dana.
– Znači, ako nas neko napadne, a ne možete da uzvratite vatru, barem ćete do jaja odmarširati sa bojnog polja.
Njegovo sleganje ramenima mi je bilo dovoljno da stvorim zaključak kakvo je stanje naše vojske.
Nina se, očekivano, nikada više nije javila. Ako bi to uradila, pogazila bi sopstvene principe. Naša veza se temeljila na principima, verovatno je zbog toga i propala.
Zato je naterala Sofiju da me obavesti da je više ne zovem. Nikada – izričito. To je bio Sofijin izraz, da ga je Nina koristila verovatno ne bismo ni bili zajedno. Uglavnom, njeno angažovanje sekundarnih stranki u ovom raskidu je još jedan odvratan ali pametan potez.
Takođe me je izbrisala sa svih društvenih mreža i zaključala profile. Zapravo, to je prva stvar koju je uradila, verovatno dok je još silazila liftom.
Slomio sam samo stvari koje sam sâm kupio ili dobio od drugih ljudi. Nisam ni slomio niti bacio nijedan Ninin poklon, čak ni one koji su mi se peli na kurac dok smo bili zajedno.
Izlomljene parčiće sam izdvojio u ugao sobe i obećao sebi da ću ih uskoro baciti. Ali i mimo toga, stan liči na svinjac. Na svinjac u kome su svinje umrle usled iznenadnog povratka virusa H1N1, a onda su počeli da ih jedu lešinari, pa su i oni pocrkavali, a ubrzo je došla i veterinarska inspekcija i zapečatila prostor, ali je jedan od veterinara ukrao lampu.
Sudopera je prepuna prljavih tanjira, kao i korpa za vеš, a kutije za picu i slična pakovanja brze hrane formiraju piramidu koja se polako približava plafonu. Diskovi i ploče su razbacani na podu, kao i gomila starih časopisa u kojima sam tražio pisma čitalaca sa ljubavnim problemima, zaključujući kako su mizerni u poređenju sa mojim.
Šutnula te riba nakon šest meseci samo zato što si kolima uleteo u njeno dvorište, uništio verandu, sadnice muškatli i ubio kera, a ti pitaš kako da je pridobiješ nazad? Pa, evo ti jedan savet – za početak treba da izađeš iz zatvora.
Uzeo sam neplaćeni odmor na neodređeno vreme – najneefikasniji oblik odsustva sa posla ukoliko kuburite sa novcem. Srećom, lova nije predstavljala problem jer smo Nina i ja proteklih sedam meseci štedeli za putovanje, iako nam je veza bila krš. Ostala mi je polovina te ušteđevine.
Prve dve nedelje sam izlazio. Išao sam u kratke šetnje do supermarketa ispred zgrade. Ubrzo sam shvatio da bi bilo mnogo jednostavnije prebaciti se na dostavu hrane, komunikaciju svesti na pisane poruke – zahtevao sam da mi se ljudi obraćaju isključivo preko poruka, što nije nikakav garant da ću na njih odgovoriti. Račune sam već plaćao preko neta i eto – dobrovoljni kućni pritvor.
Ljudi poput mene već ima u Japanu. Zovu ih hikikomori. Hikikomori su najčešće mladi muškarci koji ne napuštaju stanove nekoliko godina. Japan se smatra jednom od najnaprednijih država i preporučljivo je usvajati navike tamošnjih stanovnika. Preskočili smo Mišimu, ali ovo ne treba da propustimo.
Prvi hikikomori Srbin – glasio bi naslov na Bazfidu, kako domaći mediji isprva ne bi imali sluha za ovakav fenomen. Popularnost bi mi vremenom porasla, kao i broj pratilaca, pa bih nakon pregovora konačno pustio novinare RTS-a da naprave prilog o meni.
– Kada ste poslednji put izašli iz kuće? – pitala bi novinarka.
– Kada je najavljena izgradnja metro linije od Mirijeva do Makiškog polja.
– To je bilo baš odavno…
– Pretpostavljam. Znate, kada jednom prihvatite hikikomori filozofiju, vreme i prostor se spoje, kao u Hokingovoj knjizi, onoj u kojoj je napisao da se sa Kipom Tornom opkladio u četvorogodišnju pretplatu na Penthaus magazin zbog neke teorije o crnim rupama.
– Vidi se da imate dosta slobodnog vremena. Niste izašli ni na glasanje?
– Nažalost, na izbornoj listi nisam naišao na kandidata koji je kao rešenje problema Kosova predložio da niko od stanovnika više nikada ne izađe iz kuće.

____________________________________________________________________________

UROŠ DIMITRIJEVIĆ ima 29 godina i radi kao novinar srpskog servisa BBC-a. Pre dolaska u BBC, radio je za portal VICE Srbija. Autor je tekstova poput “Hranio sam se nedelju dana kao Novak Đoković”, “Držao sam okićenu jelku duže od Beograda” i “Deset pitanja koje novinar treba da postavi na otvaranju septičke jame”.
“Siroti mali ratovi” je njegov prvi roman.

fotografija autora: Dunja Subašić