Tag: Tijana Sladoje

BLENDER

rekla sam lepo hoću da kuvam
da prokuvam sav ovaj bol
i zapečem ga u rerni
da izdinstam isečene delove
u grudima mi radi blender
i drobi i drobi.
hoću lepu kuhinju bez krvi.
moja ključa, bućka,
okreće se naopačke,
mućka me bol i
ne mogu više.
ne mogu više da ležim
dok mi u grudima melje
pobesneli blender
ne znam gde se gasi
ni ko ga je upalio.

***

VEŠANJE

prazna odeća visi
mi nismo u njoj ili jesmo
kažu ne valja kupovati
u seknd hendovima
odeća zadržava energiju
i kad se otkuva na 90 stepeni
odeća zadržava dodire
reči koje su oparale šavove
pokidale dugmad
mirisi se vuku za nama
poput rašivenog konca
varikina izbeljivač aće
prazna odeća visi
mi nismo u njoj
ili jesmo

***

U KOSTIMA

senke na zidu dišu sa mnom.
znam, budan si u drugom gradu.
udišem crni dim iz tvoje cigarete
čuvam ti glas u kostima
čak i kad u tvom grlu presahne.

***

ŽIG

znam, zaspao si u drugom gradu
nakon dugog napornog puta.
znam i kad si stigao, mada
se nisi javio.
javio se žig utisnut slučajno
one noći kad si ostario
a sva tvoja starost se kao
kofa leda sručila na mene.

znam, spavaš u drugom gradu,
u snu se blago trzaš,
žig slučajno utisnut u predelu srca
žiga.

***

RIBE

sve reči sam ostavila na
autobuskoj stanici da se
otrezne u ledenu zoru.
nikad nijedna neće stići kući.
misli sam ostavila pod tvojom
kapom, a u svojoj glavi
akvarijum po kom plivaju
nemušte ribe, njihove buljave
oči i mutava usta povremeno
sevnu kroz moje uho.
iza mojih očiju samo ustajala
voda iz akvarijuma i tužne, neme
ribe.

___________________________________________

TIJANA SLADOJE (Sarajevo, 1989.) završila je master studije iz engleske književnosti na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Objavljivala je poeziju i prevode sa engleskog jezika u domaćoj periodici. Objavila je zbirku pesama „Oderotine“ (ZAPROKUL, 2021) za koju je dobila nagrade „Novica Tadić“ (2021) i „Bajo Džaković“ (2022) i zbirku pesama „Artičoke padaju sa neba, narovi trule na zemlji“ u izdanju Udruženja književnika i književnih prevodilaca Pančeva (2023).

MIR

strašan je mir kad znaš
da se niko neće odazvati.
reči te više ne dave,
zaglavljene u grlu.
skliznule su u želudac
i nestale zajedno sa ručkom.
svakako je većina njih sranje.
strašan je mir u kom samo
kazaljka kuca, a sat je zapravo
stao.
rastvorilo se vreme jer nemaš
više čime da ga omeđiš.
koliko dugo već čekaš da se
neko javi.
čekanje je stalo i vreme se
kao more preliva po tebi,
neumorna, beskorisna kazaljka
kao ravnomerni bat valova
o hridi.
ali niko ih ne broji.
o kako je strašan mir,
o kako je mekana morska pena.
nikad te više niko neće
strpati u flašu.

***

MIR II

strašan je mir
dok te grli morska voda.
kad konačno prestaneš
da se koprcaš i plutaš mirno,
pa toneš polako.
srce kuca, ali nisi živa.
kazaljka kuca, ali sat je stao.
gledaš zbunjeno u svoje šake
pod vodom, pitaš se da li sanjaš,
morala bi već biti mrtva,
ili barem bez svesti.
ali balončići odnekud idu,
voda te miluje, a škrge rastu.
gledaš zbunjeno u svoje šake
koje postaju peraja,
i plivaš, živiš, ideš.
srce kuca, živa si.
samo više ne haješ za vreme,
već ga režeš perajima na
komade po svojoj meri.
vreme slano od suza,
iz tog mora iskačeš u sred
noći i plašiš one koji se
usude da se posle toliko čekanja
konačno jave.

***

REVOLUCIJA

umorna sam
od plakanja
po gradskim autobusima,
vozovima, avionima, plažama,
koktel barovima i tuđim stubištima.
umorna sam od borbe za pravdu.
tuđu, moju, tvoju, našu pravdu,
po ulicama i trgovima,
instagram nalozima i fejsbuk stranicama.
ja, koja sam mislila
da se nikad neću umoriti.
u svom umoru samo želim kuhinju,
da na miru pravim veganske specijalitete.
kuhinju prostranu, prozračnu, svetlu –
ja, koja oduvek prezirem kuvanje.
evo, ja ću da čuvam kuhinju,
boriću se za pravdu u kuhinji,
zalagaću se za nenasilje u kuhinji.
da li sam izdala revoluciju?
da li je ona izdala mene?
nas dve se ne bismo složile.
imamo dosta zajedničkog.
obe su nas izdali i obe smo
nakon toga značajno promenile tok.

***

ZA UDOMLJAVANJE

više puta ostala bez doma
mešanka
srednje veličine
naučena na život u stanu
umiljata
ne linja se
nažalost mnogo laje
nikad ne ujeda
prva
bolje se slaže s psima
nego sa ljudima

iako besna
mašem repom
kao i svaka napuštena
kučka
u nadi da će neko
odabrati
baš mene.

***

KROZ PROZOR

deca se igraju u oblaku dima
nazire se umorno
nezainteresovano sunce.
posle nema dece, ringišpili trule
kao dečija pluća, žuta farba se spira
i sa usijane zvezde.
svetom vladaju oblaci dima,
visoki dimnjaci, zarđale ograde,
pusta igrališta.
nazad u budućnost, parna mašina,
industrijska revolucija,
progres ima granicu nakon koje
postaje regres na nulu, ništicu,
čađ i dim.

__________________________________

TIJANA SLADOJE (Sarajevo, 1989) završila je master studije iz engleske književnosti na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Objaviljivala je poeziju i prevode sa engleskog jezika u domaćoj periodici. Objavila je zbirku pesama „Oderotine“ (ZAPROKUL, 2021) za koju je dobila nagrade „Novica Tadić“ (2021) i „Bajo Džaković“ (2022) i zbirku pesama „Artičoke padaju sa neba, narovi trule na zemlji“ u izdanju Udruženja književnika i književnih prevodilaca Pančeva (2023).

VALJDA

uživam u toplim, mekim
poetskim slikama,
plavetnim stihovima
i pitam se zašto od
svake pesme napravim
raskopanu grobnicu,
seciranu žabu.
zašto sve moram da
rasporim da vidim
šta je unutra.
valjda se plašim da
se negde ne zavuče
gnoj, prljavština,
stalno čačkam i rovim.
(valjda se iscrpim od
tog unutrašnjeg pospremanja,
pa zato živim u haosu).
zašto uvek sve moram
da presolim.
valjda će jednom da se
skrase aždaje i dusi,
da utihne striga,
da zaspi vuk pod mojim
grlom.
valjda će tad ono meko,
penušavo more o kom sanjam
da zapljusne papir po kome
revem.
(ili: nasloniću glavu na vlati trave
dok mi lice miliju bulke
i ono ljubičasto cveće,
zbog kojih sanjam iran).
neko plavetno jutro u
koje izlazim na terasu
obasjanu suncem koja
miriše na maslinovo ulje
i začine, na koju je dovoljno
da izneseš hranu i ona već
postane dovoljno slana.
zrak mi mije lice, a
sve mračno i mučno
spava, spava…
valjda.

***

GLINA

nemam omiljene pesnike,
samo pesme.
one od kojih se struni drob,
koje te noću bude, od kojih
se suše usta.
pesme dugačke kao boa,
ili krpelji od šest stihova.
s nožem u zubima
s prozora posmatram trafiku,
gledam u zeleno sutra i
čekam pticu iz grla.
urlik iz vrele rerne me zapahne
i opet se vratim njima.
sve je pečenija ta glina
i sve je manje mesta
za nova glačanja.
samo pukotine.

***

NEPRIJATNO MI JE

neprijatno mi je da pišem.
neprijatno kao smrad iz pisoara.
neprijatno kao na ginekološkom stolu.
neprijatno kao kad vidim komšiju na terasi
dok gola šetam stanom.
neprijatno je, ali se mora.
pa da završimo s tim.

***

MUKA MI JE

muka mi je od umetničkih dušica
koje ti tutnu svoje pesme da čitaš,
a ni ne poznaju te.
da im se diviš, valjda, ili pohvališ.
(ne mislim na one drtave ruke
koje ti daju poluzgužvan papir
i pobegnu u drugu sobu dok ti čitaš,
to je nešto drugo.)
muka mi je od pesničke karijere,
od samopromocije i samodivljenja.
muka mi je od mene same
jer mi je sve sranje,
jer sam ja, naravno, iznad svega toga,
i šta ja ima da se promovišem
kad će, pobogu, neko već i sam
primetiti to što pišem.
ja sam u stvari kratkovida,
skinite mi ove naočare,
izvadite ova sočiva.
kratak vid i dugačka jezičina,
kažu neću daleko dogurati.
evo, pročitajte, pa mi javite
kako vam se sviđa.

***

TIJANA SLADOJE (Sarajevo, 1989) završila je master studije iz engleske književnosti na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Objavljivala je poeziju i prevode sa engleskog jezika u domaćoj periodici. Živi u Beogradu, Novom Sadu i Sarajevu.

DEKORPORACIJA

molim vas, žena mi je trudna, imamo već dvoje dece…
zaista nam je žao, ali njegove potrebe su na prvom mestu.
molim vas, imam kredit, banka mi visi za vratom…
zaista nam je žao, ali njegove potrebe su na prvom mestu.
dete mi je bolesno, molim vas, nisam očekivao…
žao nam je, ali njegove potrebe su na prvom mestu.

obrni kolo ispočetka.

potrebe biznisa su na prvom mestu.
potrebe biznisa su najvažnije i
možete svi da pocrkate što se njega tiče
ako je to za njegovo dobro.

ponavljajte ovo kao pesmicu
dok jedete kancelarijsko voće.
pazite da se ne zagrcnete,
tu je negde i otrovna jabuka.
veseli petak je najtužniji dan,
ali bar se uz pivo lakše smeješ
šefovim šalama.
dali su ti propusnicu za teretanu,
da se izduvaš, da ne bi nekom
razbio nos.

mi smo topovsko meso koje
samo sebe melje udarajući
glavom od okna svojih staklenih
kaveza.

***

BEZ ŠMINKE

mama kaže da je dobro to što pišem.
a njeno mišljenje je ipak merodavno jer i ona piše.
dobro.
(u njegovu odbranu, otac nije oduševljen, ali stoički podnosi
čitavu tu rabotu).
nikad nisam htela da budem pesnik.
(ako ikad za sebe kažem da sam pesnik,
molim te, šutni me u glavu)
pisala sam jer moram
i nije me bilo briga
da li neko to čita
i šta o tome misli.
sad me odjednom muči
ko je ta radmila i čime
se bave njeni roditelji.
ko je ta maša i otkud njoj
to sve.
podmetnuto mi je.
u amanet mi poturili – pticu.
da je progutam kao u priči
samante šveblin, ne mogu,
odavno ne jedem meso.
zato je stalno iznova povraćam,
bolje i to nego da mi iskljuje
grkljan.

mama kaže da su mi dobre pesme.
mama kaže i da sam lepa.
ako ništa, bar smem da izađem bez šminke.

***

AO BETE

radnik u trafici je vaš duhovni vodič.
devojka koja vam peva na svadbi je na pragu prosvetljenja.
ima više boga u očima
cigančeta koje pevajući
kopa po kontejneru
nego u svim hramovima ovog sveta.
i nema više onog:
“njihove oči su gledale boga”,
već – bog vas gleda kroz njihove oči.
miluje po kosi listom što opada.
ti si taj koji skreće pogled.
okreće glavu.
peče, boli.
stid, krivica.
oni uvek dolaze samo od nas,
jer laserski snopovi ispod
božanskih veđa
uvek nose ljubav, i samo ljubav.
i svakom vazda iste reči:
“hodi, dete.”

______________________________________________________________

TIJANA SLADOJE (Sarajevo, 1989) završila je master studije iz engleske književnosti na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Poliglota u pokušaju, bavi se prevođenjem, pisanjem, putovanjima i hotelijerstvom. Objavljivala je prevode i poeziju u domaćoj periodici. Obožava životinje i u slobodno vreme šeta azilske pse. Živi u Beogradu, Novom Sadu i Sarajevu.