Tag: Thom Jones

– s engleskog preveo VUKAŠIN ŠTREKER –

Zaljubio sam se. Izblajhana plavuša, kurava. Nisam mogao da se oduprem. Tu nema pomoći. Nisam se odvajao od nje. Mogla je da se probudi, nabije pljugu u usta i ogrne ofucanim bade-mantilom i da opet izgleda sjajno, barem meni. Strašno sam se ložio na nju. Bio sam u stanju da je krešem na svakih pola sata. Pegi.

Visoka riba. Skoro kao ja. Dobre noge, mišićave. Zelene oči. Sladak nosić, mada si odmah mogao da primetiš kako je nekada bio slomljen. Ali, nekako, baš zato što je bio slomljen, izgledao je slatko, kapiraš? Prelepi beli zubi, uprkos tome što je pušila. I nikada nije smrdela na duvan. Imala je neku foru na koju je to skrivala. Dobro se oblačila. Otmeno. Na jedinoj fotki koju još uvek posedujem, Pegi nosi škotsku suknjicu, brodarice, belu pamučnu košulju, leptir mašnu i plavi sako, i smeje se sa glavom zabačenom unazad dok joj zubići i kosa svetlucaju na suncu – izgledala je tako sočno da bih je pojeo.

Čoveče! Kad samo pomislim na nju! Ja sam uslikao tu fotku, gledala je u mene kao da sam princ koji je ubio zmaja, kao da je spremna da živimo srećno do kraja života. Kako neko može da folira taj pogled? Možda se i nije folirala u to vreme. Ko će ga znati? Pet dana kasnije ispalila je četiri metka iz svog pištolja, kalibra trideset osam, u moj torzo, peti me je pogodio u koleno, šesti mi je otkinuo pola uva. Onda je izbacila prazne čaure i počela ponovo da ga puni.

‘Oćeš da znaš kakav je osećaj kad te neko upuca iz trideset osmice? Kao kada bi te četiri tipa držala razapetog uza zid, a profesionalni ragbista se iz zaleta, i sa šlemom, zakucao u tebe.

Zgrabio sam je za noge, oborio je, oteo pištolj, i pozvao Hitnu. Tim hirurga mi je izvadio slezinu, plućno krilo i pola creva, tokom operacije koja je trajala četrnaest sati. Rekli su mi da sam imao sreće. Još uvek imam metak blizu kičme. Nosim ga sa sobom kao ljubavno pismo.

Tri nedelje sam visio između života i smrti, a onda sam počeo da se oporavljam. Posle toga, počeli su da mi rade na kolenu. Skinuli su čašicu. Ostrugali izlomljene koščice. Ja dosta dobro podnosim bol, ali to me je slomilo – probio sam sve rekorde po količini morfijuma koja je data nekom pacijentu na Urgentnom.

‘Oćeš da znaš šta je bilo s njom, mojom otmenom princezom? Debela je ko prase, udala se za nekog duševnog bolesnika u Kaliforniji. Prestala je da se kurva. Obožava tog tipa. Ona zlatna kosa se pretvorila u seosku slamu, a kalifornijsko sunce i duvan su joj potpuno sparušili kožu.

Ne sećam se ko je to rekao – Karl Jung? – kada se čovek zaljubi, to znači da traga za svojom drugom polovinom. A to može biti i fatalna žena ili neka boginja, kao Miloška Venera. Šta god te pali. Kad sam boksovao, imao sam masu love, riba, ceo svet je bio moj. Imao sam ceo svet na dlanu, i znaš šta – nije da to nije ništa.

Boksu sam se vratio posle Vijetnama; čim sam se skinuo dobijem posao u pošti, zahvaljujući veteranskom statusu, počnem da cirkam, ugojim se, otpuste me, promenim gomilu poslova, svuda popijem otkaz, puknem sve pare, počnem da živim kod ćaleta. On mi kaže: “Koji je, bre, tebi kurac, jel nemaš nimalo samopoštovanja? Oćeš sad da plačeš ko pička zato što si proveo godinu dana na prvoj liniji fronta? Oćeš da završiš na mardelju?”

Poslao me čovek na rehabilitaciju i tamo pročitam biografiju Džon L. Salivena, prve sportske superzvezde u Americi. Pre nego što je stekao svoj legendarni status, Džon L. Saliven je jednom pio tri meseca bez prestanka, malo nije umro – doveli mu već popa, da mu čita Oče Naš, ali, normalno, Džon L. Saliven ima neverovatnu telesnu građu. Oporavi se, i bez dinara u džepu, u dvadeset devetoj godini, na štakama, potpiše ugovor o meču sa Džejk Kilrejnom. Umesto da počne da trenira, baci se ponovo na piće, ortaci ga zavežu i odnesu na farmu Vilijema Malduna, svetskog šampiona u rvanju, u teškoj kategoriji, čoveka koji je, u to vreme, znao više o fizičkoj kulturi, od bilo koga. Pošto mu je jasno da je Saliven alkos, upregne ga da radi na njivi. I polako, počne da ga uvodi u trening. Saliven se jedne noći iskrade i oleši se od alkohola – šezdeset šest čašica džina za redom. Maldun ga posle toga još jače pritegne. Pokuša da mu objasni šta ga čeka ako izgubi titulu. Održi mu lepu bukvicu. Salo počne da se topi, i Saliven prestane da pije. Odjednom, živi za trenutak da se uvuče pod ćebe i položi glavu na jastuk. Padne sa sto dvadeset kila na devedeset pet. Pretrči sto metara za deset sekundi. Odneo je sjajnu pobedu nad Kilrejnom u poslednjem meču za titulu prvaka sveta u teškoj kategoriji koji je održan bez rukavica, sedamdeset pet rundi, dva sata i šesnaest minuta pod vrelim, julskim suncem Misisipija. Očevici su se zaklinjali da se zvuk udaraca Salivenovih pesnica o Kilrejnova rebra jasno čuo sa razdaljine od sedamdeset pet metara. Meč se završio tako što je sudija rekao Kilrejnovim ljudima – “Ako nastavite da ga šaljete u ring, umreće.”

Izašao sam sa rehabilitacije. Počeo da čistim podove. Imao sam mamuruk koji je trajao šest meseci. Salivenova priča me je inspirisala, pa sam odlučio da povratim zdravlje. Tad sam još uvek bio mlad. Malo po malo, vratim se u boks klub. Nikada nisam razmišljao o tome da postanem profesionalac, ali mi je dobro išlo, i ustalio sam se na šezdeset sedam kilograma.

Izgubio sam par niskobudžetnih mečeva i skapirao da i nisam baš u nekoj formi.

Počeo sam da treniram još žešće. Voleo sam treninge. Za mene, to je bilo prosvetljujuće iskustvo. Život svakog boksera se svodi na dva treninga dnevno, jutarnje trčanje i večernje sparingovanje. Bio sam malo mator da odem u profesionalce, ali sam imao zavidno amatersko iskustvo, i činilo mi se da bih sve dao boksu, u čemu je i ležalo moje spasenje. Ništa drugo me nije zanimalo. Nije me više zanimao ni Vijetnam, ni sve ono što sam tamo video i uradio. Možeš da izbaciš mnogo besa na džaku ili sparing partneru, dovoljno da odeš kući punog srca – barem na neko vreme.

Očas posla, padnem ti ja na šezdeset kilograma, a žderem kilo i po bifteka dnevno. Metabolizam mi se zalaufao. Jeo sam ko životinja. Trener mi je doneo litru vruće bivolje krvi iz mesare, da pijem, za snagu, ali sam ja i dalje gubio na kilaži.

Pobedio sam nekoliko mečeva, napalio se, trenirao još žešće, i spustio se u pedeset sedam kilograma – pero laka. Visok sam sto osamdeset pet santimetara.

Imao sam dugačke ruke i velike šake. Velike šake su najvažnije za boksera. Velike šake su teže od malih. Kada te neko udari malom šakom, bez obzira koliko je krupan i jak, fizika udarca je takva da je veliki ekser uvek tvrđi od malog čekića. U tom smislu, ja sam imao sreće.

Većina pero lakih boksera je visoka oko sto šezdeset pet santimetara. Ja nisam imao obiman arsenal udaraca, ali mi nije ni trebao. Gledao sam prosečne pero lake borce sa visine, kao Goliat.

Kada bih ih opalio levom, i osetio da su uzdrmani, napao bih desnom i tu je obično bio kraj. Bilo mi ih je žao. Nije delovalo fer. Dvadeset sedam nokauta za redom, i otputovao sam za Melburn, Australiju, da se šibam sa Devinom “Tasmanijskim Đavolom” Mekenzijem, apsolutnim prvakom sveta u perolakoj kategoriji i jednim od najboljih boksera na svetu, bez obzira na kilažu.

Devin me je pljuvao na sva usta. Govorio je da sam krakato čudovište. Da sam ranjiv u telo. Da sam mator. Da nisam pobedio nikoga vrednog pomena. Devin je tvrdio da sprema posebnu taktiku za mene, citirajući Ničea u lokalnim novinama – “Imati svrhu zbog koje si spreman na sve, osim da izdaš prijatelja, to je ključni sastojak uzvišenosti, poslednji recept za Nadčoveka.”

Nokautirao sam Devina Mekenzija u prvoj rundi i postao apsolutni prvak sveta u pero-lakoj kategoriji.

Uživao sam u tom zvanju, bez obzira na to što nisam bio jako popularan. Prvak sveta u nižim kategorijama je poznat otprilike koliko i deseti šahista na svetu. Ljubitelji šaha znaju ko je taj tip, ali ne i prosečan baja na ulici. Pa ipak, napravio sam dobru lovu. Napravio sam i više nego većina malih boksera jer sam bio nokauter. Bio je to težak posao, ali bolji od tegljenja poštanskih torbi. Bolji od fabrika u Ilinoisu ili obaranja stabala u Vašingtonu, bolji od branja pomorandži u Kaliforniji.

Ali najbolji deo je bio taj što sam našao određeno prosvetljenje u svom asketizmu. Mogao sam da čitam svete knjige tokom priprema u tim šampionskim danima i OSETIM da sam na ovom svetu, ali ne i od njega. Zvuči kao kliše, ali je istina. Raj postoji, samo moraš da nađeš pukotinu u svakodnevnici, i ako se provučeš kroz nju, tvoj je.

Pegi je bila negativna energija. Ona je bila moj Pad. Kapitulacija Đavolu. Više nisam mogao da se spustim u pedeset sedam kilograma. Ne pored nje. Samo su me žurke zanimale – cigare, kokain, šampanjac, brza hrana, i jebanje. Ponajviše jebanje. Stideo sam se samog sebe.

Propustio da napravim sto soma dolara i morao da predam šampionski pojas, jer sam bio pretežak na merenju pred meč. Tri dana sam visio u sauni. Budio se noću, plačući od žeđi. Kako se zvao onaj bogataš u Bibliji koji je molio za kap vode, dole u Paklu? Kap vode. A glas odgovara: “Žao mi je…”

Kao što sam rekao, imao sam ceo svet na dlanu, i nije da to nije ništa, ali bio sam u tom Raju sve dok se ona nije pojavila sa tom negativnom energijom.

Počeo sam da gubim mečeve. I pare. Postao sam klasična priča: klinac iz geta, željan svega, daš mu malo sjaja i fanfara, i možeš da ga otpišeš. Puko sam sve, do poslednje pare. Kad postaneš prvak sveta, stekneš ekstravagantne navike.

Nisam bio tako loš ni u lakoj kategoriji, ali više nisam dobijao nokautom. A publiku ne zanimaju bokseri koji pobeđuju na poene. I više nisam hteo da se žrtvujem. Nije mi se treniralo. Ugojio sam se. Kao velteraš više nisam imao ni prednost dugačkih ruku. Nisam bio u kondiciji. Boksovao sam očajno. Popio sam nekoliko nokauta i, vrlo brzo, svi su zaboravili moje ime. Kučka me je ostavila.

Počnem da radim za fabričkom prešom u Ilinoisu. Pustim da mi mašina otkine polovinu tog malja od levice, da bih pokupio lovu od osiguranja. Dobio sam četvrt miliona dolara. Pegi čuje za lovu i vrati mi se. Nije potrajalo ni tog puta.

Razuman čovek bi stavio bar nešto od te love sa strane, ali ne. Ljudi koji razmišljaju tako razumno, obično nisu uspešni bokseri.

Ne znam kako sam preživeo tu pucnjavu. Doktori nisu mogli da veruju. Pošto su mi izvadili pola creva, osušio sam se. Izgledao sam kao logoraš iz Aušvica. Kao ulični džukac.

Stari ortak iz bokserskih dana, koji sad drži građevinsku firmu, pokupio me je iz bolnice. Rekao mi je da pijem pivo. Rekao mi je da ću to moći da podnesem.

I bio je u pravu. Sad imam devedeset kila. Radim u železari. Aurora, Ilinois. Ti radnici iz železare, njihov mentalitet… Zajebani su. Negativna energija. Pivo i tuče, pljuge i prostakluci… seks sa gaborima.

Ono što me najviše mori je to što će neki novinar iz Ring Magazina da napiše priču o meni kada umrem – znaš, kao, završio je kao Bo Džek, čisteći cipele, ili skončao je kao Prgavi Siki, ubijen u Harlemu. Kao Čokoladni Klinac. Kao Lion Spinks.

“Bio je kao životinja: nije imao pojma o životu. Nije znao za bolje.” I onda će im i moji obožavaoci poverovati. Takvo poniženje ne mogu da podnesem. Ja bih voleo da znaju kako sam pošao tragom mitskih heroja, posekao Tasmanijskog Đavola, i osvojio zlatokosu princezu iz bajke. Samo, u Ring Magazinu o tome neće biti ni reči.

Nije imao pojma o životu. Nije znao za bolje.

Znao sam ja za bolje. Znao sam sebe. Iskusio sam prosvetljenje. Samo mi je posle izmaklo, i više se nikada neće vratiti.

“Bože, ‘ej, jel može samo jedna mala kap vode? Sine, mnogo je vruće ovde dole.”

– naslov originala: My Heroic, Mythic Journey (Sonny Liston Was a Friend of Mine, 1999.) –

tekst Sama Robertsa o Thomu Jonesu (1945 – 2016): https://www.nytimes.com/2016/10/19/books/thom-jones-dead.html

***

BILJEŠKA O PREVODITELJU:

VUKAŠIN ŠTREKER rođen je 1978. u Beogradu. Odrastao je u Pančevu, gde je završio osnovnu školu i gimnaziju. Od 2003. živi u Njujorku. Objavio je dve zbirke poezije: „Govori glasno i vodi psa sa sobom!“ (Stari prostor, Novi Sad, 2008) i „Koliko je sati u Njujorku?“ (LOM, Beograd, 2013). Njegov samoizdati roman „Paklena šljiva“ našao se u najužem izboru na konkursu VBZ-a za najbolji neobjavljeni roman u regionu 2011. Roman „Zabrana upotrebe vatre i vode“ objavio je 2014, „Srčanost“ 2016, a zbirku kratkih priča “Daleko od Menhetna” 2019.