KRPENJAČA
„Balabane, izađi napolje!“, viknu starac srdito.
„Mrzi me, deda“, odgovori dečak suvo i dublje zabi nos u mobilni telefon.
„Dođi da vidiš šta sam u štali pronašao!“, ustraja starac.
„Baš me briga“, promrmlja dečak sebi u bradu i, lupivši besno po hologramskoj tastaturi, izgubi život u igrici. Zakoluta iznervirano očima i baci telefon na sto. Vatra u smederevcu veselo je pucketala. Klinac zevnu od dosade, protegnu noge tanke poput dva pruta i stade da razmišlja. Kad je već život izgubio, mogao bi i da izađe napolje, da udovolji dedi…
„Dobro, evo me“, reče dečak suvo i začkilji na sunce, koje je bilo visoko na nebu. Zar je već podne, pomisli Balaban. Muva mu prozuja pored glave i dečak poskoči uplašeno na drvenom tremu. Starac se osmehnu.
„Šta si pronašao?“, upita nezainteresovano. Starac je držao nešto pod stopalom, nešto okruglo i prljavo.
„Krpenjaču“, odgovori stari, dok mu se brk zadovoljno osmehivao. Najzad je izmamio unuka napolje. Tri dana sunca nije ugledao, prošetao, a kamoli potrčao po dvorištu! Prokleti mobilni telefon, i kad su mu ga roditelji kupili!
„Šta je to?“, upita dete i pređe, uz škripu, preko dva-tri drvena stepenika.
„To je lopta“, odgovori starac strpljivo i pomeri je lagano. Krpenjača se zakotrlja po travi i stade.
„I čemu služi?“, nastavi dete.
„Igri“, objasni stari. „Za njom smo jurili kao ludi, kad smo bili deca. Nismo znali za telefone tada. Imalo smo samo klikere i krpenjače.“
Unuk je posmatrao starca i čudio se njegovoj priči. Mora da je bio lud, kad je bio mali. Ču, da potrči. Svašta. Pa da istegne mišić ili ugane nogu ili nešto još gore. I ta lopta. Gotovo da se raspada. Ne svetli, ne zvoni – čemu onda služi?
„Želiš li da probaš?“, upita starac.
„Da se igram?!“, upita Balaban zapanjeno. „Ne pada mi na pamet! Lopta je tako dosadna!“ Viknu gotovo ljutito.
„Dosadna?“, zapanji se starac. „Dosadna?! Daću ja tebi dosadna!“, viknu srdito i šutnu loptu svom snagom.
Krpenjača polete preko dvorišta, prelete visoke krošnje stoletnih stabala, koje je još dedin otac posadio, i odlete skroz niz dvorište, daleko, do same drvene ograde. Balaban je stajao u čudu. Otkud dedi tolika snaga? Zar ga ne bole noge, zar mu ne klecaju kolena? Kakvo je sad to čudo? Kako je tako lako šutnuo loptu? Kako je tako visoko poletela? Još nikad nije video da nešto leti tako visoko! Kakvo je to čudo? Šta je pokreće?
Ta i mnoga druga pitanja zujala su dečakovom glavom, kad se desi neko čudo i on, kao omađijan, potrča za loptom. Otišla je, sakrila se, trebalo ju je pronaći, vratiti je dedi, naterati ga da je šutne još jedanput, da vidi kako to čudo leti, koliko najviše može da poleti.
Najednom se sva priroda oko Balabana uskomeša. Sve se probudi, vetar zahuja, ptice zacvrkutaše visoko u granama drveća, probuđene njegovom nesvesnom vikom, pas zalaja ispod trema, privučen iznenadnim pokretom i grajom.
Balaban se dade u trk, u početku lagan i nesiguran, krivudav, potom sve sigurniji i brži, da bi na kraju jurio preko dvorišta, prav kao strela, sav zadihan i zajapuren, pluća punih vazduha. Dan je bio nekako mekan, kao stvoren za jurnjavu po dvorištu.
Balaban ugleda krpenjaču, dotrča do nje, stade na loptu nogom i, izgubivši iznenada ravnotežu, pade u nisku travu. Pas u tom trenutku dotrča do njega i poče da ga liže po licu. Miris sveže pokošene trave uvukao mu se u nozdrve, plodna zemlja prijatno ga je hladila, dok su mu ptice letele visoko iznad glave, a sunce mu nežno milovalo lice.
Balaban se glasno nasmeja. Pomazi psa iza uha, zagnjuri glavu u njegovo gusto krzno i upi sve mirise koje je ovaj sobom nosio, a nosio je sve – od skorelog blata sa reke, preko krtičnjaka ispod stoletnog hrasta, do mirisa sena i trebljenog kukuruza. Dečak se osovi radosno na noge, udari bojažljivo krpenjaču i kad vide gde se poslušno pokrenula, viknu iz sveg glasa preko dvorišta:
„Deko!“, veselo će. „Dekoo!“, ponovi poziv nestrpljivo. „Dođi da se igramoo!“
Starac radosno požuri dvorištem.
_________________________________________________________________________
TAMARA LUJAK (1976, Beograd), piše kratke priče, aforizme, epigrame, haiku, književne prikaze i dr. Bavi se prevođenjem. Književnik, novinar, saradnik i urednik mnogih časopisa. Objavljivana u časopisima i zbornicima. Prevođena na engleski, poljski, mađarski, nemački, francuski i burmanski.
čovjek-časopis 