Tag: Stefan Tićmi

NOVE PJESME STEFANA MITIĆA TIĆMIJA

poezija
Hajde, zini već jednom AAAAAAAA
 
„Hajde, zini već jednom.“
Viče zubar, viču novinari.
A meni se oduvek samo ćutalo.
Ćutalo o svemu.
Tu i tamo imao sam neke ceduljice.
One sada obilaze svet.
Odavde do Japana i nazad, po obodu.
One će me nadživeti.
Ja se voštim i krošnjam: dan po dan.
U cipelama mi sitan šljunak sa Morave.
A dom tamo gde otvorim notes.
Imam brkove od jogurta
i šešir od novinske hartije.
Deci iz komšiluka već odavno sam bajat:
oslovljavaju me sa „Čiiiiko“.
 
„Hajde, zini već jednom.“
Viče rodbina, viču ovi, viču oni.
A meni se oduvek samo ćutalo.
Ćutalo o svemu.
Tu i tamo imao sam neka nadanja.
Katkad uspevao da ponesem kornjaču na leđima.
I često poooojma nisam imao.
Odrastao u štali prepunoj slame,
modrih kupina i zvezdane prašine.
Kroz prozorče za ptice posmatrao svet.
Sanjao da sam krilat.
Sad sanjam kako sa daske padam u okean.
Kako mi iz očiju vade zelene alge,
iz ušiju zvukove sirtakija,
a iz dlanova srč polomljenih tanjira.
Sanjam da sam tamo gde su me nekada zvali Odi.
 
„Hajde, zini već jednom.“
A ja ne smem.
Između zuba nosim jedno žumance.
Liči na sunce, skuvala ga nana, davno.
 
***
 
OTOM POTOP
 
Budala koja snagu pronalazi u krhkosti.
Eto, to je on, Oto.
Nije potrebno da poseti
Muzej iluzija u Nušićevoj,
dovoljno je da ujutru otvori oči:
kapak po kapak.
 
Njegova država je Privid.
Nalazi se tamo
dokle mu pogled doseže.
Tu, na okohvat i metar preko.
 
Budala koja temelj gradi od pamuka.
I očekuje sigurnost kad dođe do krova.
Eto, to je on, Oto.
 
Živi u beskonačnom nizu asocijacija.
Povezuje ih u milisekundi: hop, hop, hop.
One se lepe jedna na drugu
te mu tako ometaju Stvarnost.
Doživljaj se lepi za doživljaj
i više ni u šta nije siguran,
sve je mulj.
 
Taj Oto ne živi, proživljava.
 
Ljudi sanjare da dožive stotu,
On se
na svih svojih trideset osam
sapleo.
Glup iznova.
 
Nehotice se uvek dočekao na nadu.
 
***
 
MOJ SIN, TIH KAO TAMIŠ
 
„Moj sin bio je tih kao Tamiš.“ Rekla je majka. „Nije bilo potrebe da se škilji, sasvim jasno videla sam ribe koje su plovile i mrestile se u njemu. Toliko je bio čist, dobar i bistar. Čitao je stripove kraj reke i skupljao kamenčiće. Te ovaj, te onaj. Imao je čitavu kolekciju. Čuvao ih je u starom koferu svoga oca. Oca sa kojim nije govorio. Probadalo ga je sve to.“ Rekla je uplakana. Oči su joj bile modre, kao grožđe. „Kad su ga izvukli mrtvog iz reke, u džepu jakne našli su oproštajno pisamce sa rečima od mulja. Pisamce teže od čitavog Pančeva i kamenje… I kamenje, da, ono kamenje…“
 
___________________________________________________________
 
STEFAN MITIĆ TIĆMI (1992, Leskovac, Srbija)
Dela: “U’vatile me lutke” (ARTE, 2015), “Ja sam Akiko” (LAGUNA, 2018), ‘’Kaput od mahovine’’ (LAGUNA, 2020), ‘’Tu, nadohvat muke’’ (POVELJA, 2020) i “Džem na oblak” (kratki poetski film, 2021).
 

književna premijera: ROMAN STEFANA TIĆMIJA “KAPUT OD MAHOVINE”, Laguna, 3/2020, ulomak

proza

Da li sam čovek ili stablo?
Da nisam možda tinja ili neko močvarno tle?
Ko sam, šta sam, pitao sam se stalno, ja, Najdan, gorštak, prvi zapitkivač ove šume. Naprosto: gola krošnja koja je rasla iz mojih leđa nametala mi je to pitanje.
Nisam rastao, ne. Ja sam se granao. Ka plavetnilu i još više.
Granu po granu.

Naposletku, prostorija ovog napuštenog, majušnog i zaboravljenog zamka nije imala krov, krov se odavno urušio, imala je samo zidine kao štit, kao bunker. Prvi bedem – hrastova stabla, drugi bedem – kamen, treći bedem –životinje, četvrti bedem – sva moja nadanja, a u sredini – ja, Najdan, tek tačkica. I nebo – nebo kao tavanica, plafon.
Vrlo prosto.
Plafon je često menjao boju: časkom duga, časkom jato, časkom siv.
Plafon je često menjao boju: čas sneg, čas pamuk, čas pljusak.
Katkad bih osetio miris baruta, a tamo negde u daljini pojavile bi se iskrice vatrometa u svim mogućim bojama. Znao bih tada: Nova je godina. Stoga, tamo dole, ako se proviri kroz prozorska okna, meštani sede nedaleko od ognjišta, ispijaju čaj sa rumom dok gore mirišljave sveće, a skromni pokloni omotani ukrasnim papirom i trakama čekaju strpljivo pod jelkama prepunim svetlucavih ukrasa.
Plafon je često menjao boju, ali bilo je noći kada sam prestajao da budem Najdan, a otpočinjao da budem Najnoć. Tada je vladao potpuni mrak, nigde boja na vidiku, ni munja, ni mrlja, ni meseca, ni aviona, ničeg.
Samo jedno beskrajno Ništa.

To su trenuci kada bih se pitao da li uopšte postojim. Ja, Najnoć. Opipavao bih se kao da sam sam rub posteljine, a ne čovek, kao da sam rub haljine, a ne drvo.
Te noćne zastrašujuće halucinacije rosna zora bi oterala kao mušice.

Dugo nisam znao u mladosti da li pripadam toplom domu ili šumi.
Kolebao sam se da li mi je mesto uz baka Anetu i topli sutlijaš kraj peći ili mi je mesto u dubokoj šumi uz nekakav stari hrast, u divljini, kao sad.
Nisam znao da li treba da se privikavam na drvenu izraslinu na leđima ili na ljudske poglede kojima sam bio izložen.
Dugo nisam znao, ja, Najdan, ali ostali, svi ostali koji nisu Najdan znali su vrlo dobro:
„Ti si gorštak, Tobo.“ Govorili su. „Gubi se iz varoši.“
I ja sam se gubio, u svakom smislu.
I tamo i ovamo.
Svuda sam bio, sem pri sebi.
Jednostavno je tako.

________________________________________________________________________

STEFAN MITIĆ TIĆMI (1992, Leskovac). Pisac za decu i odrasle.
Dela: “U’vatile me lutke” (ARTE, 2015), “Ja sam Akiko” (LAGUNA, 2018), ‘’Kaput od mahovine’’ (LAGUNA, 2020) ‘’Tu, nadohvat muke’’ (POVELJA, 2020).
Roman “Ja sam Akiko” nagrađen je plaketom “Dječja knjiga godine” na Međunarodnom festivalu Trg od knjige u Herceg Novom, nagradom “Politkinog zabavnika” za najbolju dečju knjigu namenjenu mladima u 2018. godini i našla među 200 najboljih dečjih knjiga na svetu u izboru časopisa White Raven Međunarodne omladinske biblioteke (Internationale Jugenbibliothek) u Minhenu. U izradi je kratkometražni crtani film “Ja sam Akiko”.