RITUALI
svake noći te ćuteći prizivam u ogledalu kupatila, baba
nakon što varikinom isperem dan i neposlušnim žiletom urežem sećanja u čelo
tvoje mutne oči vrebaju sa svake reflektivne površine
tvoja čvrsto upletena kosa gnezdi se oko moga grla
tvoji obrazi preslikani su u otiske mojih prstiju
jedne noći starim voštanim bojama od kojih su ostale samo crna i bela
mažem kremu i molim te
da potraje još malo ovo moje lice kojim si ukrasila pozlaćene ramove
ovo plavetnilo mora unutar mojih vena
ovaj sjaj kože uporediv sa krljuštima tek uhvaćenih riba
ova radost u mojim nogama koju poznaju samo reke
kad im iste ribe vrate nasmejani pecaroši nakon što ih poljube u usta
ovaj sjaj u slomljenim vlasima kose koje poštari vremena preskaču iz ljubaznosti prema tebi
nek potraje bar dok ne slomim poslednje jaje koje je snela tvoja kuća
sa po jednom nogom za svaku moju sestru
i jednom za mene
na kraju ću svojom voljom poslušati sva tvoja proročanstva
ispijam ih kad god prislonim usne na čašu
postoji u meni tiha nevoljna mudrost
koju su mi prenela poput virusa jednom uspavankom
dok sam sanjala na sveže opranoj jastučnici
nasleđenoj zajedno sa spavaćicom moje majke
još uvek miriše na sedu kosu i procvetali različak
***
NA NOVOM GROBLJU
jedem opale smokve i pričam sa leševima
jezikom kojim me je zmija priučila
kamen znači kamen, ali objašnjava nebo
cvet znači suza, ali vodi računa da uvek imenuješ onoga ko plače
jezik znači glina, ali samo ona od koje smo izvajani
glina može biti voda ili čaša, ali samo ako si silinu vode ukrotio istom rukom kojom si čašu izdeljao
smeh to je treptaj, ali samo onaj koji ne primetiš
vreme je vreme, ali samo kad pričaš o mirisu zumbula
dah to je psovka koja obuhvata sve
seme je titula, dodaješ je nakon imena kada pričaš o zvezdama ili deci
maslina je sunce, ali samo ako ga gledaš kroz oči životinja
san znači svet, ali mnogo veći i stvarniji od ovog
mir znači lomača, ali ona koja gori nad rekama
ja ne postoji
ako hoćeš da kažeš mi kažeš pesma
pričam sa mrtvima
o lastama koje su prerušene u lišće koje opada
na perju možeš da napišeš poruke
do zime stižu u njihove krajeve
***
BUJICA
nasip koji razdvaja reku od jezera ima oblik moga lakta
a vode uzaludno gmižu uz trošnu obalu
u želji da opet budu jedno
sećam se ponoći koju sam dočekao na vrhu tvoje dvanestospratnice
bila je osvetljenija od ovog sumraka u čijoj tami nema mesta da se sakrijem
čujem gnev vode, vibriraju mi đonovi šapatom šljunka
to je nota koju sam zagubio
adventivni organ prošlosti
njome sada
raskopčavam brane i dozivam kiše
kada se rastvorim i postanem jedno sa kreketom žaba
nagrnuće ovo jezero
i naneće me talasi
preko polja, preko aerodroma, preko autoputeva do tebe
usijanu stenu tvoje zgrade potopiću
i moraćeš da zaplivaš
više te neće štititi bandere i zvučni stubovi
kada budemo stajali u blatu
sveta koji je odnela bujica prizvana iz džepa tvoje nepromočive jakne
videćemo ko je viši tada
čekaću te na kraju civilizacije
_______________________________________________________________________________
STEFAN SIMIĆ rođen je 1988. godine u Prištini, a od 1999. godine živi u Beogradu. Studirao je molekularnu biologiju preko dana, pisao je noću. „Algoritam za merenje kapaciteta javnog prostora“ (2018.) prva mu je zbirka poezije.
čovjek-časopis 