Idemo kroz život zaustavnom trakom Pogledaj kako nam misli cirkulišu internetom Umesto koraka i zvižduka: pritisni enter!
Ovce bleje i planova nema, Živimo u zemlji stalnih protesta Gorivo, jaja i meso – Jednom smo ih sanjali po sniženoj ceni Sada ćutke gledamo skok po skok.
Živimo u zemlji satire gde apstraktno predviđaju pobedu tehnologije dok nas sadašnjica sabija uza zid.
Homofobi piju sa siledžijama Siromašni teraju mizogine da zavole naduvani feminizam.
Bitnici ovde ne bi preživeli Ovde su slomljeni oklopi, tužna detinjstva Niko ne bi pamtio njihove duge džez stihove i lepotu autostopa Ginzberg i Keruak – nepoznate propalice ispred dragstora.
Stavljeni smo u zagrade Keramički zidovi i staklene emocije sa nama igraju žmurke kada odbroje do deset: nigde nisu našli dobrotu.
***
HOBI USAMLJENIH
Za šankom upoznajem dobroćudnog Nemca Nismo spominjali Arijevce ni sličnost naših diktatora Pričali smo o detaljima i ljudima.
Pogledaj kako odsutno pere čaše, usmeravam pogled na konobaricu Namrštena je dok ih vešto okreće Kao da je niko ne čeka kada završi smenu.
Osećam kako se udubljuje. Narednih deset minuta posmatrao je i druge ljude Dobroćudni Nemac uskoro nije zaustavljao suze Ovo je hobi usamljenih, rekao je.
Nestajali smo u čašama, menjali pabove, pričali sve dok nije počelo da se okreće –
Posustao je pre nego što sam stigao da izgovorim: Fajront retko ko dočeka srećan! Primetiš to po spuštenim kapcima, Pred svitanje, svega im je dosta i onoj što pere čaše i onome što se trudi da održi balans do kreveta.
***
PLEASE ALLOW ME TO INTRUDUCE MYSELF I’M A MAN OF WEALTH AND TASTE
Neprofitna sam pojava Vešto ćeš me zapamtiti Rečima zakivam rđu gde se hvata od mržnje i Donosim zabavu praznih džepova Čistih iznutrica.
Smelo se saplićem na putu zrelosti Upoznao sam mračne konfuzije krvotoka i prihvatio sebe.
Svakog dana iznova koračam istim putem Privržen crvenim rogovima – Ljubav je odrana koža, ples kostiju grešnika i svetaca.
Čovek sam od raskoši i ukusa i dalje praznih džepova.
Doživi me kao pesmu koju ne možeš da izbaciš iz glave ili beži.
***
NIGDE I SVUDA
Sat zeva – 8:24 praznično jutro na autobuskoj stanici Promrzli badnjaci skuplji od kafe i rakije Tamo u staničnom bifeu naravno stoljnjaci nasmejano prljavi.
Ulazi čovek bez reči ostavlja papiriće Na slici je Bogorodica u pikselima Gluvonem sam od rođenja kao da ona progovara umesto njega Ostavljam sitniš dovoljan za kupovinu hrišćanskih osećanja ali nisam siguran da li ima za kiflu Kasnije će na trafici i sebi udeliti milostinju: tražiti vinjak ili vodku, i lažno saosećanje.
Moja divna siromašna zemlja uranja u dan Gluvonemi čovek se ponovo vraća po novu turu milostinje Na satu je sad 8:53 i autobus ulazi na peron
Čekam pravu pesmu da me vrati u detinjstvo Gledam bezazleno kroz umrljano staklo U ljude koji još čekaju na stanici Napolju je isto kao i unutra – nigde nema ljubavi.
***
SLOWLY LEARNING THAT LIFE IS OKAY
Sunčamo tela užegla od živosti Ujutru kafa sklapa razbacane kockice Smeh prijatelja produbljuje odlučnost za dalje, Urezujem nova sećanja u pomirenu psihu.
Ovde na zemlji sasvim sam dovoljan.
_______________________________
STEFAN KIRILOV rođen je 1996. u Vršcu, gde je i proveo najveći deo života. Objavio je zbirke poezije: Sve je baš lako (Presing izdavaštvo, 2017) Pion sa margine (Nova poetika, 2018), Raštimavanje (Nova poetika, 2019), Nekada smo živeli za subotu uveče (Nova poetika, 2021). Roman: Napuštajući Vetrograd (Nova poetika, 2020) i poemu: Ja, Sixto Rodriguez (Nova poetika, 2023). Pesme je objavljivao u časopisima insp, Blacksheep. rs, Outloud, Džabaletan, Vavilonska biblioteka, Oblakoder, Čovjek-časopis. Zastupljen je u zbornicima: Rukopisi 45–48, Vavilonska biblioteka. Pesme su mu prevedene na španski (magazin Revista Kametsa, Peru). Pohađao je radionicu kreativnog pisanja Jasmine Topić. Ovo mu je sedma knjiga. I dalje misli kako će saosećanje jednom spasiti svet.
1. Ja, Sixto Rodriguez U večitoj potrazi za šugarmenom Hodam temeljno i ljutito u pravcu vetra više nemam šta da ugrabim osim ovih 25 što mi po zasluzi sleduju Mladost je izgubljena zatrovana sistemom kao i sve mladosti pre moje Smešno je opirati se, prkositi i boriti mnogo brže kosa prelazi u boju snega živci ne trepere nema šta da rasplamsa krv Zato prihvatam stvarnost tražim šugarmena da mi malo oboji snove Odavno sam poslao Hulka na spavanje Brus Baner mi je provereno draži Dobro znam šta je poraz u njemu vidim lepotu življenja Poraz zadaje nove zadatke i podvige konstantni osećaj ludosti pomaže u rešavanju izazova Ovo su presudne godine moja generacija završava fakultet ponosno idu pred bankrotirane roditelje sa novim zahtevima i podignutim diplomama na Instagramu Stariji me pitaju što nisam nešto završio bitno je zvanje, položaj u društvu, niko te neće ceniti bez toga Završio sam ja mnogo toga, kažem to se ne ocenjuje, niti brani ispred profesora završio sam sa mrakom, lošim mislima, depresijom, anksioznošću Udahnuo sam novi život sam sebi dao veštačko disanje i reanimaciju Odlučio sam da se vratim na stranu džedaja mračnu galaksiju ostavljam sendvičarima otupelim, nepismenim, onima koji vladaju svetom Sve manje nailazim na čoveka krećući se među ljudima svakodnevna gužva donosi ubrzane poglede blagu erekciju kada prođe zanosna devojka poneko čukanje ramenom nadobudnih klinaca Više ne spuštam pogled uspravno hodanje je dovoljna pobeda nad prljavim gradom.
…
Aprila ’99. došao je i moj brat u jeku dima, bombi, ludila rodio se bez vazduha, plača i straha Lekari imaju svoje diplome, znaju da spasu život nekad ga spasu i previše, pa ga poremete višak kiseonika doveo je do kraha moje porodice Brat je mentalno zaostao mama je otkrila lekove i često udaranje glavom o zid tata pojačao alkohol i prekinuo hedonizam Detinjstvo sam proveo po bolnicama gledao kako im se životi gase Prerano sam saznao da nema Deda Mraza da su moja pisma i želje uzaludne uvek sam glavnu želju ostavljao za Bogojavljanje učili su me kako on od gore vidi sve svakog januara sam želeo samo jedno: da brat ozdravi. Sazreo sam pre samog polaska u školu video okrutnost i očajanje Moj brat nikada neće leći sa ženom kada je napunio 18 želeo sam da mu iznajmim kurvu, kao poklon ali te godine su nam drugi put isekli struju nije bilo proslave u sali duvao je svećice u kuhinji na plazma-torti Te večeri ili sledeće uzeo sam tablu lekova, poklon legalnih dilera maznuo ih mami koja je postajala zavisnik i krenuo u grad zalio ih litrom vinjaka leteo sam do spoznaje Boga da ga pitam zašto baš moj brat Umesto ispiranja probudio sam se na ulici bez odgovora. Moj brat nikada neće leći sa ženom kao mali pisao sam pisma izmišljenom Deda Mrazu kako bih voleo da se brat i ja zamenimo istog trena pa sam plakao i sklanjao pisma da ne bih naveo majku da overdozira.
Dragi Deda Mraze,
i dalje te molim isto.
…
9. Ja sam Sixto Rodriguez kotrljajući haos, pogodna katastrofa Dođu dani kada se ništa ne dešava greške me seku u višku slobodnog vremena zato neprestano hodam Ako bih ostao bez ikoga i dalje bih čuo glas: nemoj sada da staješ. Previše je lako nestati dezintegracija zvuči graciozno odgledao sam pregršt filmova u kojima ljudi ostaju na nogama Tako i shvatam život: krv po podu, teturanje onda neočekivani uzvraćeni udarci i konačna pobeda. Možda sam naivan, olako shvaćen ono što izgovaram služi za sprdnju i gaženje Ispod čela oči znaju šta vide dobro došli u stvaran svet nemam preveliki budžet nemam viziju šta sutra sledi lomile su me noći, spasavala me svitanja Tražim svakog dana nešto što će da me održi da me išamara do sledećeg jutra i kaže: Probaj danas opet, ali malo bolje Jedino što znam je da te nasmejem popijem koje piće i uverim te kako sam zanimljiv Ujutru oboje shvatamo da nema razloga za kafu nervozno oblačenje i dupla frustracija Nemam ništa osim prljave poezije lako je padati na reči i snažne snove kada dođe do dela jedino što znam je da krenem dalje ume tišina da se uvuče ispod jorgana, prodre do kostiju Još jedan put kojim neću krenuti naglo idem u prvu krivinu i više se ne osvrćem.
…
Bitnu ulogu u odrastanju imala je baba nastavnik, pedagog i sociopata prenela je preterane vaspitne mere na oca i strica oni ne pričaju dugi niz godina stric dolazi jednom mesečno po harač javi se samo ako nas slučajno sretne u dvorištu Baba je kao mlađa bila ogledalo komunizma celivala Maršala i pratila pravila svuda osim kod kuće Čitav ciklus trauma prenosi se genetikom deda priča kako je bio šmeker svako Badnje veče kada pretera sa vinom baba je bila samo vikend devojka pa on ode iza zavese na igranci i obavi šta ima sa nekom drugom kaže kako je voleo tu drugu sada ne zna da li je još uvek među nama Pitam se gde su zapeli svi ti životi koliko osoba će doći i nestati pre nego što se sa nekim zaustavimo znajući da tako ne treba
Baba je primenila stroge mere i na unuke imao sam dva mača srebrni i jedan isti kao Frodo igrao sam se u dvorištu sa bratom Nisam slušao šta mi govori samo je prišla i polomila mač isto kao snove svojoj deci Na mom osmom rođendanu glumila je stražara na vratima masa dece se zaletela i srušila je tako to biva sa diktatorima masa razmišlja racionalno samo dok ima dečju snagu uma Učila me je slova i brojeve roditelji nisu mogli od svojih ludila zahvalan sam joj što sam pismen i staložen čuvao sam suze dok je tukla brata onda izbacivao hektolitre kada bi se sklonila naučio sam da ne ćutim i branim ono što je moje Kada sam imao 12 više nije pomišljala da ga udari kada sam imao 18 pozvala me je pre grada da svratim da mi nešto kaže: Da li znaš da zbog mene postojiš? Nastao si slučajno ja sam sredila svadbu pre nabubrelog stomaka Umesto para za grad dobio sam pesnice u glavu Sada doktori govore kako ima demenciju
Da li stvarno svako na kraju dobije ono što zaslužuje?
…
15. Ja, Sixto Rodriguez već dugo ne sanjam to nije ono što me plaši razara me pomisao da će doći jutro u kom više neću imati šta da kažem tog dana padaće kiša rasuće se melanholija ljudi će ostati kakvi su i bili nadrkani, pokisli i bedni tog dana će nam neko pojesti državu oteti indentitet i vekove genetike tako je to kada dozvoliš kraj. Ja sam Sixto Rodriguez mogu da zgasnem toliko puta dižu me krila rokenrola ja sam lepršavi feniks uzimam svoj pepeo i motam novu buksnu širi se unutrašnji požar poput slobode koja nam je potrebna može sve da ode dođavola moraš da pronađeš način da sakriješ poslednji ton sebe od njega sve ponovo kreće Mi smo predivna muzika ugnjetavana, povređena, zlostavljana sačuvaj taj poslednji ton kada krenu da te gaze zasviraj da uši prokrvare zasviraj da povratiš sjaj koji zaslužujemo.
…
Celokupan opstanak u rodnom gradu me je izrazito ljutio sve sam manje podnosio dane mrmota u pabu pasivan pristup životu odvojio me je od razuma dane sam provodio u opijanju, debljanju gubio želju za seksom, poljupcem, razgovorom stomak je toliko napredovao da više nisam mogao da vidim sopstveni kurac nisam čitao godinama, niti umeo da oteram glupost postao sam sve ono o čemu sam oduvek pričao sa gađenjem: mrzim ljude koji odustaju od sebe govorio bih u naletima, u ekstazi pijanih noći dok sam bio entuzijastično energičan. Ono što sledi je krajnje tužna scena sedeo bih mesecima u pabu nakon smene nalivao se različitim smrtima nije me zanimalo koliko imam godina ni koji je dan sutra postao sam glavni junak sopstvenog očaja Kada iz tuge zađeš u mrak, postaje nepopravljivo odatle se čovek retko kad vraća ja volim svoj mrak, tamo sam se upoznao preispitao prošlost, pustio unutrašnjost da sagori. Sada je stomak ravniji, ponovo vidim ono što treba ume dosada da sledi zidove pošalje usamljenost da me zavede U mraku možeš da zasijaš samo ako oprostiš sebi kada se sve ispreči, vešto razbije polupanost prelazi u ravnodušnost kada ti brutalna buđenja postaju laka alarmiraj se, pokreni zarđalu stvarnost imam savet: oslušni se, prihvati svoju žudnju za životom.
…
19. Ja sam Sixto Rodriguez zimska tortura nastavlja da dobija na frontu još 13 dana i imaću četvrtinu veka umem da izgledam mlađe to se vidi kada sam odmoran, očešljan i obrijan duša je odavno osedela sedi na tremu i ljulja svoje kosti gledajući zalazak. Ljudi moje generacije već napredno ćelave neguju nove bore, pogrbljenost polako gube nadu da neko postoji za njih brak će doći kasno, deca će doći kasno srećemo se i vadimo glavno oružje – small talk ta uigranost, osakaćeni oklop imaš samo nekoliko sekundi za najbolju laž kada sagovornik ode branimo se ispred užurbanog sveta ne puštamo suzu to se godinama kasnije projektuje na potomstvo Toliko je stvari koje povređuju u toku dana neprimetno bodu, prave površinske rane neki bi rekli nema nam spasa. Ja sam Sixto Rodriguez čuvam to sunce na zalasku, iznutra nikada ne dolazi do mraka priključi mi se na tremu, otvori pivo sutra je novi dan na planeti užasa u prelepoj zemlji tvrdoglavih.
…
Prve znakove još jedne izgubljene generacije video sam na kraju osmog razreda roditelji su sedeli u istoj klupi sa decom zbunjeno ih gledali, toliko iznenađenosti, nemira, besa na tim licima Roditelji nikada nisu znali svoju decu morali su da grebu i grizu za minimalac kupuju novu obuću, odeću, telefone i rančeve nije se imalo kada pričati o promenama na telu mutiranju, menstruaciji i zaštiti Sećam se: nekoliko devojčica je imalo seks na početku osmog razreda patrijarhalno, ljubomorno društvo to doživljava kao propast.
Samouvereno sam zaokružio gimnaziju kao izbor ispred mene u klupi otac je preglasno napušavao dete gušio mu razum, stvarao traume grubim nepismenim glasom Dete je poslušalo oca sada mu visi na grbači radeći porodični biznis nasledio je ograničenost palanke dobija pivski stomak, iste izlaske svakog vikenda gde preskupo plaća malo pivo i više se ne pita šta je ostalo od snova.
…
Te godine sam punio 18 bilo je toplo, kiša je padala danima u mom rodnom gradu teče potok jednog dana odlučio je da postane reka voda se izlila po ulicama širila svoju uobraženost Skupio se komšiluk najzad prilika da se pokaže sloga bahati komšija doneo je radnička kolica i alavo trpao vreće sa peskom njegova kuća je na početku ulice na krovu ima utemeljene šiljke od staklenih flaša time skraćuje život pticama ’oladi, čoveče, ostavi i drugima malo, rekao sam gledao me je uz podsmeh nadmeno, imućno i besno Niko se nije mešao osim mene pustili su ga da izgradi dvorac od peska. Poplave su prošle brzo potok je shvatio da je preuveličao svoje mogućnosti sada živi mirnim životom.
Komšija je umro ove godine ni potomci izgleda ne mare za ptice.
…
25. Ja, Sixto Rodriguez postajem umorna spodoba u supermarketima toliko ličim na odustale trpam sve što mogu u ceger i nestajem Živim u zemlji heroja, zločinaca, heroja-zločinaca Gotham city je premali i lažan nemamo burad za vatru, ulične bluzere imamo grafite, bes, ljutnju nasilje, bejzbolke, potkupljene navijače nemamo pamet, pismenost, svest imamo sulude seksualne fantazije krajnje neostvarive silovanja, vređanja i dokrajčenost Živim u zemlji bede samoubistvo postaje mejnstrim nesigurnost jedina ispravna stvar. Ja sam Sixto Rodriguez najzad sam uhvatio svojih 25 sve je više svećica sve manje prijatelja nemam razloga da se ikome svidim imam još četiri prsta viskija, paklu cigara dovoljno za slavlje Ponoć prolazi, čekam osvetljenost displeja srećnu vibraciju dolaze poruke, ali nikad ona koja treba ona koja glasi – Biće sve u redu Imam još 12 hiljada do kraja meseca nemam na koga da mislim niti mnogo ko misli na mene točim novo piće – ovo je za dušu. Sve stvari sam uradio polovično samo sam živeo do kraja.
Ja sam Sixto Rodriguez drago mi je da konačno znaš šta krijem iza osmeha.
…
Ja, Sixto Rodriguez više ne tragam za šugarmenom vreme je da prihvatiš: ostaću svoj obojiću stvarnost sam spreman sam za nove nevolje mahaću sa druge strane zbijenima u gomili slobodan odlučan i ponosan ako bi da ostvaruješ snove stani iza mene ovog puta idem prvi.
Ja sam Sixto Rodriguez tamo gde koračam tamo je poezija.
STEFAN KIRILOV rođen je 1996. u Vršcu, gde je i proveo najveći deo svog života. Objavio je zbirke poezije: Sve je baš lako (Presing izdavaštvo 2017), Pion sa margine (Nova poetika 2018), Raštimavanje (Nova poetika 2019), Nekada smo živeli za subotu uveče (Nova poetika 2021) i roman Napuštajući Vetrograd (Nova poetika 2020). Pesme je objavljivao u časopisima Blacksheep.rs, insp, Outloud, Džabaletan, Vavilonska biblioteka, čovjek-časopis, Oblakoder. Zastupljen je u zbornicima : Rukopisi 45, Rukopisi 46, Vavilonska biblioteka. Pesme su mu prevedene na španski (magazin Revista Kametsa, Peru) Trenutno živi i radi u Beogradu. I dalje misli kako će saosećanje jednom spasiti svet.
*
“Poezija Stefana Kirilova je izjava. Jasna i odvažna. Ona je goruća unutar sebe, ona je žiška spremna da pokrene požar oko sebe. Beskompromisno iskrena, jetka usled straha od patetičnosti i sentamentalizma, raskrinkavajuća – ne birajući predmet svog obelodanjenja, zapitana, na mahove malodušna, a onda opet samoohrabrujuća, samorađajuća. Gola je, a nije vulgarna, drska je, a ne vređa, svoja je, a može biti priča bilo koga od nas. Zamišljena kao celina dva poetska plana, sa naizgled dva lirska bića, poema Ja, Sixto Rodriguez otvara vrata duboko intimnog sveta u kojem je pogled izoštren, poimanja lišena zabluda, gde je sve podložno kritičkom osvrtu, od unutarnjeg sveta, preko ljubavi i porodice do društva i vremena u kojem živimo. U realnosti u kojoj je glava uvek na panju zbog tuđih ideala, kako pesnik kaže, pojedincu ostaje samo borba, unutarnje putovanje. Nekada je ono bliže brodolomima kakve prouzrokuju bure spoljašnjeg sveta, nekada je tajno, zapitano, vođeno najpreciznijom busolom poezije i muzike. Jer poezija i muzika su zasebno biće u poeziji Stefana Kirilova. One su pratilac, saborac, branitelj, vodič. I onda kada se lirsko ja plaši svoje ranjivosti, i kada ukazuje na uprkos svemu svoju sačuvanu dobrotu, i kada poziva na ljubav, i kada otkriva šta se krije iza osmeha – poezija je uvek tu.
… sve dok umem da stvorim plamen nešto što gori iznutra znaću da sam bezbedan…
Ta iskra, ta snaga da se preigra dan i da se preživi noć, ta vatra koja stvara – to je poezija. To nije samo pesma – to je eksplozija. Tamo gde je korak, tu je i reč. Ona se ne piše – živi se. I biće tako do trenutka dok poezija konačno ne pobedi.” – Tamara Đuran, iz recenzije knjige
Sneg pravi pogodnu glazuru Najlakše je skliznuti u pasivnost Pokušaj da budeš stamen Korake pretvori u olovo Kada ti nešto smeta, urlaj Godine su donele umor Razočaran si i odsutan Misliš : snovi staju posle nekog vremena Treba biti odrastao, ozbiljan, situiran Sve se manje šališ Bore su jače i brada oštra To samo zima zadaje loš privid Stvarnost je nešto drugo budi svestan, a ipak distanciran Ne želim da govorim kliše stvari : Stvori svoj svet Ne, budi ovde u ovom, drugi nemamo Osetićeš najhladnija jutra Još uvek se nije razdanilo Na stanicima ljudi blenu u telefone Promrzlim prstima puše Pokušavam da im uhvatim pogled Razmenim energiju i vidim život Retko dolazi do toga Promeni celokupnu postavku Okruženje, posao i navike Videćeš : ima još lepote i smisla Samo nemoj da odustaješ od onoga što pokreće Vidi mene, ne ide loše, zar ne?
***
DOK TRAJE ŽIVOT, JA IDEM PO OSEĆAJU
Sneg zabija oštrice u stakla autobusa Džef Bakli kida Koena na komade Ispred mene nema ništa osim mašte i crvenih naznaka farova Dok traje pesma ja sam srećan Nasmejan, zadovoljan i lud Upravo smišljam lek protiv svega što razara čovečanstvo Ponovo se grlimo, reči i pluća ne bole Nežnost provejava kroz noć Zavoli život kada ti ništa drugo ne preostaje Dok traje pesma porodica je na okupu Smeh pobeđuje prošlost i velike nepravde Sve je u redu, vidim rep koji se raduje Mir dolazi iznutra, kada ga otkriješ – proširi dalje Bakli pojačava glas nakon dramske pauze Dok traje pesma ja sam odlučan Preći ću reku, zagaziću ulice koje ne poznajem Zategnuću šal do kraja, ispraviti leđa Neka sneg bude blag Srešćemo se Bakli i Koen stoje uz mene, daju potrebnu hrabrost Dok traje život, ja idem po osećaju Da li si za pivo?
***
UVEK U PONOĆ
Treba imati više dobrih dana iznenadnih, izvanrednih Lutamo po gradu sjedinjeni energijom Mnogo smo sluđeni, izmučeni, opterećeni Treba imati više dobrih dana Onih, tvojih Nemoj se plašiti i lako zablistaj Neka buđenje počne kao da je ništa Čak i kada te sve boli od prekomernog unosa Nasmej se na proživljenu noć Kreni na posao, izdrži smenu Dokaži da si čovek Zatim ponovi prelepe detalje Nazdravi svemu što sledi I ako znaš da si zbog toga živ Onda to radi do kraja.
Treba imati više dobrih dana grabim ih snažno, staloženo, uporno Sve dok ne ostane samo pepeo Od nas.
***
LJUDI ROBOTI
Gugl me iznova zapitkuje da li sam robot još uvek osećam kako hladnoća igra kroz prste ispod rebra nešto steže, ponekad se smeje roboti ne pobeđuju jutarnje alarme ne blenu u zalazak sa užitkom, dok Gilmor vodi ka svetlosti hodaju par metara iza dece, skroluju život gledajući u pod žice im ubrzano sede, upadaju u tehnološki klimaks budućnost predviđaju kroz vesti dana, vremensku prognozu i horoskop roboti nemaju smisao prvog dima nakon naporne smene ne pojme popodnevnu kafu i dobru knjigu kada im pogledaš u oči, plašiš se da ne vidiš sebe roboti se robotski vesele uz trubače i kuvano vino pomahnitalo prave fotke ispod svetlucajućeg grada plastičan, robotski kez krasi novu zimu ravnodušni su prema bljuzgavici, morkim cipelama i hladnim stanovima nije im ništa toplije ni u duši robote ne uveseljava humor jurcaju da pokupe poslednje ostatke poklona, samo da završe sa tim kada otkuca najbitnija ponoć pokušaće da se sete kakvi su nekada bili, doći će do pada sistema svakog dana prolazim kroz njih osetim ispod kaputa : nešto urla dok kuca da li još uvek misliš da sam robot?
***
STEFAN KIRILOV rođen je 1996. u Vršcu, gde je i proveo najveći deo svog života. Objavio je zbirke poezije: Sve je baš lako (Presing izdavaštvo 2017), Pion sa margine (Nova poetika 2018), Raštimavanje (Nova poetika 2019), Nekada smo živeli za subotu uveče (Nova poetika 2022) i roman Napuštajući Vetrograd (Nova poetika 2020). Pesme je objavljivao u časopisima Blacksheep.rs, insp, Outloud, Džabaletan, Vavilonska biblioteka, čovjek-časopis. Zastupljen je u zborniku Vavilonska biblioteka. Pesme su mu prevedene na španski (magazin Revista Kametsa, Peru) Trenutno živi i radi u Beogradu. I dalje misli kako će saosećanje jednom spasiti svet.
Ja sam poslednji podignuti upaljač na koncertu Zarazni rif iz sedamdesetih Old skul projekat poslat iz prošlosti nešto sam debelo zajebao služim svoju kaznu u modernom ludilu U pokušaju nečega što sada zovemo život.
Bitno je da samo krene neka dobra pesma i više me nema Zanemarujem sadašnjost, nestajem u srž ulice Koraci nadolaze u ritmu disanja Tražim pogodan grafit kao potrebnu misao za početak dana.
Ja sam long play ploča, očuvana i polovna Niz levi krvotok curi rokenrol, niz desni bluz. Ja sam amaterski napravljena gitara Na brzinu i sa mnogo grešaka Ali su magneti vremenom ipak postali vredni Pa činim svoju svrhu : Nekad su reči najlepši tonovi.
Ja sam konačno prihvatio unutrašnju muziku I pevam iz srca Kada je teško plačem kada je lepo smejem se i mirno spavam.
Ja sam poslednji podignuti upaljač na koncertu Sada kada svi pale bliceve.
***
LUST FOR LIFE
Jedna žena je stajala ispred nacionalne kuhinje I još dugo blenula u zaključani spas Na licu razočarenje i današnja slika ove zemlje Prerano je za optimizam, prekasno za promenu Poklonio sam par sekundi empatije I pojačao muziku da ikako zaboravim Nemam gde da pobegnem, pa bežim u život Nestajem do krajnjih granica To nazivam uživanjem Ponekad se umirim, pomislim na zrelost I sve što sam nekontrolisano sjebao Sledećeg trenutka me ništa ne zanima Samo tražim način kako da sludim mozak.
Koristim poslednje trzaje leta Da pokažem sebi : mogu da budem sjajan Noći su predložile primirje Dozvoljavaju mi siguran put do kuće Uvek se nekim čudom probudim u krevetu Pa me jutro stegne za jaja uzvraćam još jače I tako vrištimo na sav glas : živi smo.
***
SVE ME BACA U ANDERGRAUND
Lepo ponašanje, hardcore večeri Leto obazrivo nudi sve što ima Uhvatim sebe kako se smejem Dok su kafanske čaše pune Sve je to kao ljubav Kiselo, slatko i hladno Pijemo do iznemoglosti Verujući da sa druge strane čeka smisao Bili smo deca željna oslobođenosti klinačkih trauma, roditeljskih svađa i besparice Dovoljno godina kasnije smestili smo breme u lepe košulje i tople izlaske Na ovom putu više nema prepreka Kada vidim oči tih ljudi koje volim Želim sve da ih spasim. Sve me baca u andergraund I tako razbijeni lelujamo po mladosti Još uvek pokušavam da shvatim kakva je to istina u vinu Meni nudi samo zamagljenu stvarnost i često pišanje Poneku nijansu boljeg humora i blistave oči.
Kaže Sandman da će jednom naći lek za bol Ja ga znam već sada : Nikad nemoj da dozvoliš da te pobedi.
***
STEFAN KIRILOV rođen je 1996. u Vršcu, gde je i proveo najveći deo svog života. Objavio je zbirke poezije: Sve je baš lako (Presing izdavaštvo 2017), Pion sa margine (Nova poetika 2018), Raštimavanje (Nova poetika 2019) i roman Napuštajući Vetrograd (Nova poetika 2020). Nova zbirka “Nekada smo živeli samo za subotu uveče” je u pripremi. Pesme je objavljivao u časopisima Blacksheep.rs, insp, Outloud, Džabaletan, Vavilonska biblioteka, čovjek-časopis. Trenutno živi i radi u Beogradu. I dalje misli kako će saosećanje jednom spasiti svet.
Vrlo sam nezgodan Ne ponosim se koliko mogu da popijem Uvredim i povredim Sve moram da saznam na teži način Preko trnja do zvezda, izlizana stara fora Ne pale latinske mudrosti u modernom svetu Ovde se baš i ne snalazim.
Ali ponekad ume život da se poigra sa mnom Složi sve što je naumio, pruži radost I budem najbolji Osetim kako najzad kreće onako kako meni odgovara Iznenada svrate nežni dani.
Tad se isključim i dišem osmehom Dok opet ne krene spontana borba Pa vratim ratničke boje i napadam prvi Možda sam sam nabacio teret prošlih dana I kriv što postaje teži Ali jedino tako mogu da izguram ovo do kraja.
Za nekoga ko se desio slučajno Živim najbolje što znam.
***
NA PUTU DO KUĆE
Odlučio sam : šetaću više Možda tako smirim vrištanje iznutra Ima dana kada klizi onako kako valja Tada hodam samouvereno Gutam sunce, širim svetlost Smejem se i lovim poglede Nekad se sve vrati ne dižem roletne danima Teško je kada ne dolaze reči Potrebnije su od vode Teško je kada muzika ne deluje i nemaš gde iz kaveza, Onda hodaš.
Prelazim most Idem strahovima u susret Osmehuju mi se, podižem srednji prst Nastavljam dalje, uvek nastavljam dalje.
Na putu do kuće mogu da napišem roman Jeftin, truo i prelep : Jedna devojka se smešila na poruku Deluje kao dejt i rešavanje seksualne frustracije Nova deca uče bol školskog dvorišta nakon nezgodnog doskoka najvažnije je na vreme znati – potrajaće. Na putu do kuće umem da se izgubim Pronađem ulicu u kojoj nikada nisam bio i lutam Sveo sam se na jednostavnost Imam nepromišljene dečije odluke Popriličan niz loših izbora Kada naiđem na rešenje, zaboravljam šta sam zabrljao I uživam u trenutku.
Zaista je smešno čime sve popunjavamo usamljenost Jednom kada umirim strahove, reći će mi : Nastavi da improvizuješ, dobro ti ide.
***
SVE VIŠE POLOVAN, SVE MANJE BUNTOVAN
Ranije sam lovio noći kao ove verovao da pružaju odgovore mislio sam : postaću najbolja verzija sebe dok sam imao svetlije podočnjake i vedrije snove sada koračam za zdravlje porodice i obnovu iskrenih prijateljstva malo je stvari koje nas drže u sadašnjosti malo je stvari koje nas drže ranije sam energičnije postupao i bilo me je svuda retki udarci u pleksus, gubljenje vazduha i ponovno ustajanje sve više polovan, sve manje buntovan zacelim, pa krvarim i sve ukrug jeftine zabave i velike reči, velike zabave bez reči ljudi koji volim dele sa mnom ludilo i dajemo sve od sebe krajnja ekstaza ne krije ništa osim raspadnutog buđenja tada stvari izlaze na videlo pa sve ponovo, pa sve ponovo imamo ovaj život da ga uništavamo onako kako mislimo da treba ako sam tu još kratko, budite sa mnom i biće nam dobro ako ipak ostarimo, budite tu da pričamo izmišljenoj deci šta nikako da ne rade i ‘toga u moje vreme nije bilo’ ja ništa nisam birao, niti je išta biralo mene samo neka ide muzika i budite tu ono što mi treba nalazi se u pivu, rokenrolu i vama ja živim ovaj život sve više polovan, sve manje buntovan ne tražim odgovore ali znam : idemo do kraja, pa kako nam bude.
***
STEFAN KIRILOV rođen je 1996. u Vršcu, gde je i proveo najveći deo svog života. Objavio je zbirke poezije: Sve je baš lako (Presing izdavaštvo 2017), Pion sa margine (Nova poetika 2018), Raštimavanje (Nova poetika 2019) i roman Napuštajući Vetrograd (Nova poetika 2020). Nova zbirka “Nekada smo živeli samo za subotu uveče” je u pripremi. Pesme je objavljivao u časopisima Blacksheep.rs, insp, Outloud, Džabaletan, Vavilonska biblioteka, čovjek-časopis. Trenutno živi i radi u Beogradu.
I dalje misli kako će saosećanje jednom spasiti svet.
Još samo devedeset pet dana i Imaću dvadeset četiri Učim da se prilagodim Više ništa nije toliko burno Impulsivnost je umorna i nezadovoljna pored mene Kaže napušta me uskoro Ne može više da me podnese. Stižu neki čudni dani sve je pod uticajem manjka energije Ptice bezvoljno mašu krilima Pozdravljaju sunce i veruju da su srećne Dobro je da postoji muzika Da napravi balans Da isključi tegobu Pruža mogućnost odlaska na mirna mesta Vredna restarta. Subota je i grad je živ A ja sam ostao kod kuće Dovoljno je da shvatim da stvari polako počinju da se menjaju Nekada smo živeli samo za subotu uveče Da poteku reke piva Pravimo gluposti i smejemo se na svaku prokletu stvar Humor se sveo na jednostavnost A vikend je sve redje opcija. Još samo devedeset pet dana i Imaću dvadeset četiri Prvi put sam zaplakao decembra 96-te u 12:51 Posle toga sam prestao da brojim.
***
AUTOAGRESIJA
Neko vreme bude mirno Onda opet krene tumbanje po glavi Večiti bubanj ne prestaje da lupa Misli protiču brže i seku stvarnost Uvek se desi u pogrešnom trenutku Baš onda kada je veče predviđeno za sreću. Subota više ne ume da me voli Prevario sam je po ko zna koji put Stalno joj predlažem trojku Ona ipak ceni monogamiju Pa se do jutra volimo samo autoagresija i ja. Bilo bi lepo da je život nasmejan Kao na slikama.
***
NE OPTEREĆUJ SE, VUDI
Voz za ništavilo Čekaju dvoje Starija gospođa pravi dva koraka Tamo ovamo Ne misli o kiši napolju Lik ima zamišljenu liniju Hoda do kraja hodnika i nazad Ćute, tako divno ćute Pojavljujem se i kvarim ugođaj Spuštam se pokretnim stepenicama U ritmu bluza Tom Vejts ide pogrešnom stranom puta A saksofon peva prave note.
Sve mi liči na amaterski prikaz Prolaznosti života.
Uloge su odavno podeljene Ovde nema Vudija Alena Da nam kaže: Usamljenost je to što nas muči Znamo to i sami.
STEFAN KIRILOV rođen je 1996. u Vršcu 1996, gde je i proveo najveći deo svog života. Objavio je zbirke poezije Sve je baš lako (Presing izdavastvo 2017), Pion sa margine (Nova poetika 2018), Raštimavanje (Nova poetika 2019) i roman Napuštajući Vetrograd (Nova poetika 2020). Pesme je objavljivao u časopisima Blacksheep.rs, insp, Outloud, Džabaletan. Trenutno živi i radi u Beogradu. I dalje misli kako će saosećanje jednom spasiti svet.
čovjek-časopis 