NI O TRN NI O GRM
Dejanu Vukićeviću na drugoj obali
Gle, gle, kakav čaroban grad! Ahhh, kakva neobično bajna zemlja!
I mada se ljuljuškam još, jašući stada sivobelih oblaka, pogled mi se već polako prizemljuje, lepi se za trepteći lajt-šou i grozdove balona, za sjakteće prozore domova i okićene jelke u njima. Kako samo bogougodno i lako bele pahulje sleću na vrtove i leje, na kupole crkava i krunisane glave spomenika, prava najezda s neba! Koliko slatkih kvartira cvetnim motivima ukrašenih, koliko samo srećnih porodica iza svih tih vrata, i ustreptalih srdaca u njima što praznike dočekuju. Koliko razdragane dečice što razjapljenih ustašca i razrogačenih očiju nestrpljvo iščekuju svoje poklončiće, kule i gradove, na federe đavolčiće…
Badnje je veče i svako, naravno, očekuje svoga Božić-batu. A ja sam se, pustolovka, čvrsto zajahavši moje vratilo, iz daleka zaputila ne bih li svim ovim otkucavajućim srcima novo sukno sašila. Možda suro i jednoobrazno, možda grubo, ali trajno i nepromočivo.
Najednom, kratak blesak. Raspršena je koprena vremena, i ono buduće stoji čisto i jasno preda mnom. Ukaže mi se šljašteća metropola sva u mraku i studeni, dok detonacije na horizontu neumoljivo odjekuju. Gle, gle, koji je to mesec, koje leto Gospodnje? ima li još uvek kakvog časovnika, kalendara? postoji li još neko gore i neko dole? ne osećamo li za vratom dah bezdana?
No bolje da ne jurim pred rudu, no da se vratim u moju badnju idilu. Ni o drvo ni o kamen, ni o kladu ni o panj, ni o trn ni o grm – no pravo na gologuzim anđelčićima inkrustriranu, secesionističku zgradu Vlade, na Savet ministara. Jezdim već njenim sveže okrečenim foajeom, depresivno dugim žutim koridorima, ogromnim salonima urešenim monumentalnim mozaicima. I mada zdanje deluje avetinjski pusto, znam da su u centralnoj Odaji svetlozarnosti svi već na svojim mestima. Ustali od okruglog mermernog astala, svi servilno nacereni kao za fotografisanje, čekaju na mene ovi kliberčići u kariranim kravatama, sa njihovim resorima, utajama i proneverama, diskrecionim pravima i ovlašćenjima.
Čekaju jer znaju, večeras im u velikom kotlu kuvam đakonije koje još probali nisu: pseći jezik, gujin žalac, krila slepog miša, oko žabe krastače… anekse i amandmane, i prefikse i preambule… rep guštera, deku ljudskog sala, kap-dve od detinje krvi… i klauzule i koncesije, diskrecije i fecesije… demokratske procese, inkluzije i integracije, civilna neljudska prava, pristupnice i razdružnice… Sve to lepo kuvati, mešati i začiniti, sladiti i biberiti, dekorisati jarkim frazama. U red ih sve poređati kao školarce kad kljukaju ribljim uljem. Dati im da kusaju dok je još vrelo, kutlačom iz velikog kotla, taaa-ko. I jede, toliko jede Savet ministara da štucnu, zagrcnu se i podrignu najzad od prežderavanja, da pusti glasne vetrove i tiho zaprede – a sve u znak euforičnog odobravanja i zahvalnosti. I tako prežderanim i pretovarenim, dajem im da potpišu i parafiraju sve što su iz mog kotla pokusali; najzad, i da ga overe krvcom sa svoga rasečenog palca. Jer bez toga ugovora nema. I dok ih posmatram kako zadovoljno hrču, prostrti po skupocenim sagovima, namireni kao pravi tovari, sedam već na moje krilato vratilo i uzlećeeem.
Prelećem ravno 666 gora i mora, reka i rečica, jezera i dolina, seoca i milionskih nekropola. Na mome Guvnu večnoga mira dočekuje me legion pohotnih demona. Ah, te kurate reponje! željne samo moje ploti, kao da se nikad parili nismo, kao da besane noći nismo u najgnusnijim orgijama provodili na ovom Guvnu pred likom Raspetog…
A sada, ubeđujem ih, kucnuo je čas da grešimo, da bludničimo još grđe – na hartiji, prema agendi i brevijaru, u ovaploćenim rečima. I oduševljeno zapovedam: ajn, cvaj, draj! I teretne kompozicije prepune mesinganih i olovnih darova jure već u pravcu srećnog grada, povijenog još pod teretima fanfara, ukrasa i božićnih pahulja. Trucka se u vagonima petsto hiljada ampula sa čeličnim košuljicama i rasprskavajućim punjenjem. Dočekaće ih na stanici, čim svari i rasani se, dočekaće ih svečano Savet ministara i njihovih nacerenih klonića tapšućih ručicama, klimajućih glavicama, klanjajućih trbuščićima.
Milujem petsto hiljada larvi nesreće u petsto hiljada mesinganih ampula – i vidim petsto hiljada glavica iz krvave majčine izvučenih i propištalih. Glavica rumenih i bledih, jajastih i zdepastih, ćelavih i kuštravih, ćosavih i rutavih, tužnih, radosnih i zbunjenih, priglupih i bistrih, zabrinutih… I dok bezbrižno plove u snu dišući na škrge u svojim školama i kasarnama, rovovima i zemunicama, udarim jednog po jednog šipkom posred leve sise. Tako ga udarim, te mu se prsa na čas otvore, dok mu ne izvadim srce, lako i nečujno. Veštije od lasera u vakuumu narkoze, čaram tako da mu rana odmah zaceli. A kad se probudi, vikaće i smejaće se, pucaće i plakaće, a da neće ni pomisliti kako mu na levoj strani grudnog koša zjapi praznina veličine pesnice…
Gle, gle? zar je ovo ona bleštava prestonica širokih avenija i raspevanih fontana, onaj božićni poklon crvenom mašnicom protiv uroka uvezan?! Krstarim sada njome uzduž i popreko, i više volim da gazim i skakućem njenim zgarištima no da lebdim surim oblacima. Tamo gde su bile okićene ulice i sunašca toplih domova, sada su tuneli ruševina. Puni srče, šuta, cigle i maltera, razbacanih predmeta, odeće i ličnih stvari – svi oni grade čudnovati jedan lavirint. Gegam se po njemu oslanjajući se o moju zmijoliku tojagu. Ja, uboga starica; ja, žaba-princeza. Ja, konstruktorka lavirinta ovog po kojem hiljade posrću i zanose se, i skapavaju.
Evo me, stojim nad improvizovanim skloništem u suterenu prepolovljene železne nemani što su je od milja zvali Tržni centar. Projektili su našli prolaz i pukotinu, čak ovde pod zemljom, i svi koji su verovali da su nesreći umakli i da su na sigurnom, sada su zatrpani, nepokretni, ne osećajući više svoja tela iščekuju sigurnu smrt. Zastanem na tren, oslušnem njihov daleki romor, obezglavljene glasove što bruje dozivajući pomoć, milost, Bogorodicu, svoje roditelje, dobre ljude, vatrogasce, Svevišnjeg, smrt. I meni se u magnovenju oko zamagli, zagolica me u grlu i suze mi se skotrljaju niz obraze. Jer i ja sam bila žena, i čovek, i neka me je žena donela na svetlo dana. I jutro mi je bilo radost, i čovek mi je bio radost… Ali prošlost je prošla, a posao se mora oposliti do kraja. Zastajem tek da pripalim lulu, i grabim dalje; uz nesebičnu pomoć mojih uzoholjenih demona i ovu sam bajku uspela da natopim krvlju.
Ulazim u ruševine stare bogomolje. Umesto odvaljene kupole, na vrhu je poderotina neba po kojem plutaju oblaci dima i gareži. Hramajući, prilazim oltaru: iza krhotina ikonostasa skrila se, izbezumljena, šačica ljudskih duša. Posmatram ih očajne, na ivici rastrojstva, između molitvi, psovki i izdajničkog zadaha telesnih izlučevina. Ajn, cvaj, draj! – i svi su već pretvoreni u stado ovaca i čopor šakala i vukova tu, pod izrešetanim posrnulim mozaikom Pantokratora. Zure sada u mene kao da čekaju znak koji ću im dati. Tojagom pretvorenom u palicu zasečem studeni zrak, i stanem da dirigujem horu poživotinjenih. Izvija se u mahnitom troglasju urlikanje, zavijanje i meketanje ka liku Tvorca; pojačavam ga i ubrzavam, dajem mu ritam u isprekidanim i skokovitim prelazima. Tek jedan tren, tanji od dlake što mi iz nosa raste i uvija se, deli nas od časa kad će skočiti jedni na druge i poklati se.
Ali taj tren nije još stigao. Čuči i čeka u kažiprstu i palcu moje desne ruke, i vlasnik njihovog preostalog vremena ne može biti niko drugi sem mene. I vi koji čitate ove reči – o, ne uljuljkujte se više u bajkama i ne mislite da sam daleko. Pred vašim sam kapijama i čekam da mi otvorite. Da zubljom bezgranične slobode najzad obasjam vaš mrak!
______________________________________________________
SRĐAN VUČINIĆ (Beograd, 1970) je esejista i pripovedač. Diplomirao je na Grupi za svetsku književnost Filološkog fakulteta u Beogradu. Objavio je veliki broj tekstova o filmu i književnosti, kao i nekoliko knjiga eseja. Objavio je i knjige fikcije Nezajaz, drame i druge priče (2013) i Muzej Havaji: priče (2015). Na Radio-Beogradu izvedene su mu drame o Dragutinu Iliću, Milošu Crnjanskom i princu Đorđu Karađorđeviću. Dobitnik je Stipendije „Borislav Pekić” (2009), Nagrade „Nebojša Popović” (2020, za promovisanje filmske umetnosti i kulture) i Nagrade „Biljana Jovanović” (2024, za zbirku priča Srećni dani). Od 2012. godine je umetnički direkor Festivala autorskog filma.
čovjek-časopis 