Tag: Srđan V. Tešin

VEPAR

„Dođi, Jonase”, kaže farmer. Oseća se ljutina u njegovom glasu. U gomili se začuje komešanje. Na osvetljeni prostor, pred okupljene radnike, izlazi postariji visoki čovek blagog lica. I bez naređenja, radnici prilaze bliže da bolje čuju razgovor između farmera i Jonasa. „Ove godine, Jonase, pucaćeš na svakoga koga vidiš”, kaže farmer, pokazujući na pušku 0.33 oslonjenu na stolicu. „Razumem, gazda”, kaže pomirljivo Jonas. „Pucaćeš na sve jelene, babune i divlje svinje. Pucaćeš na svaki šum. Ako se desi da je to svinja u ljudskom obliku, tim gore. Moja imanja nisu mesto za svinje bilo koje vrste”, gunđa farmer mračnog i namrštenog lica. Jonas uzima nevoljno pušku. Farmer to primeti, ali ne govori ništa. Toliko toga su preturili preko glave taj dobroćudni matorac i on. Jonas radi na farmi od rođenja, seje i žanje useve, izvlači vodu za baštu, kosi travu, štavi kože, a za vreme kišne sezone, noći provodi čuvajući polja od životinja koje napadaju useve. Gori od jelena, babuna i divljih svinja samo su kradljivci koji beru još nedozrele klipove, praveći štetu i lomeći stabljike. Jonas nikada nije uhvatio nijednog lopova. Po svitanju bi zaticao u prašini otiske bosih stopala koji su vodili do kupastih koliba smeštenih uz rub farmerovog imanja. Kako Jonas nikada ne pruža valjana objašnjenja za štete na usevima, farmer je počeo već da gubi strpljenje. Ali, pitao se Jonas, zašto bih bilo šta objašnjavao, kad svi znaju da će polja biti pokradena i da će useva svakako biti manje nego što se očekuje? „Možeš da ideš”, reče farmer. Jonas ne reče ništa. Okreće se ka gomili bosonogih radnika i podigne pušku uvis. Želi da ga se plaše. Ali to je samo blef. Svih tih godina otkako čuva polja, nikada nikoga nije upucao. Klipovi će nestajati i to ne može da spreči ništa pa ni njegova puška. Ima on prečih briga od krađa prosa i kukuruza. Jonas ima dve žene, stariju, koja mu je izrodila buljuk dece i mlađu, koja mu zadaje mnogo nevolja. Kada noću odlazi da čuva polja, u njegovu postelju, kraj njegove lepe žene, leže mladi muškarac napaljen kao vepar. I noćas će, sva je prilika, biti tako. Jonas, osvetljavajući stazu lampom, s puškom o ramenu, gubi se u šipražju. U daljini vidi zgusnute kolibe i siluete radnika, koji se spremaju da u tišini večeraju kraj vatri. Zna da ga iza leđa nazivaju rogonjom. Zastane i zagleda se u svoje dve kolibe. U većoj žive njegova deca i stara žena koja ga ismeva, a u manjoj živi njegova mlada žena koja mu nabija rogove i izvrgava ga ruglu svojim neverstvom. Večeras je u očima svoje mlade žene, koja mu je pripremila hranu za dugo bdenje u čeki, video da je zadovoljna što on odlazi. Iako ga hladni bol ljubomore izjeda, Jonas pomisli: „Ona je još dete.” Istinabog, ne želi da ide u polja, niti da tumara po mraku. Teška srca stiže do platforme za osmatranje divljači. Naslonjen o drvo, priseća se vragolastog ženinog pogleda. Priseća se i mladića kog je viđao da krišom ulazi u njenu kolibu. Zamišljao je scene koje se odigravaju između to dvoje preljubnika. Iznenada, dok je zamišljao bludničenje koje se odvijalo u mračnoj kolibi, sasvim druga slika mu se uvuče u mozak. Video je ubijenog mladića, kog je ustrelio jednim preciznim hicem, kako leži u prašini sa isplaženim jezikom. Metak mu je napravio ogromu rupu u glavi iz koje je tekla crna krv. Um mu se od tih zlih misli namah razbistri. Potom, kao pogođen munjom, ugleda kako iz kolibe, iz koje su do malopre dopirali smeh i uzdasi, radosno izlazi njegov rival. Jonas podiže pušku, zadržava dah i uzima na nišan mladog čoveka obasjanog mesečinom. Prati plećatog muškarca koji pravi buku nemarno se krećući kroz proso puno sokova. Jonas čeka i ne trepće. Onda, u pravom trenutku, opipa krivinu oroza i pritisne. Zvuk pucnja naruši mirnu noć. Jonas gleda u dugu puščanu cev kako se puši i presijava. Drhteći, spusti oružje na pod čeke. Nedugo potom čuje kako stazom po rasutom kamenju neko trči. Farmer protutnji pored umornog Jonasa. Zatim staje, počne da širi ruke, glasno dahće i mrmlja. Baulja po mraku u neverici, zaviruje u redove useva, opipava tlo i besno ponavlja: „Gde je? Gde je?” Jonas čeka da se farmer smiri, a onda promuca: „Oterao sam ga, gazda, nikog drugog do alavog mladog vepra.” Farmer iznenada oseti odvratnost prema ovom čoveku mekog srca.

(Doris Lesing)*

* Zbirka Žan Grenije, navodni vukodlak u potpunosti je sačinjena od obrada kraćih proznih dela ili odlomaka iz dužih fikcionalnih i nefikcionalnih tekstova autora čija sam imena naveo u zagradi ispod svake priče.

***

“Priče iz knjige Žan Grenije, navodni vukodlak nastale su umetničkim preoblikovanjem prozne fikcije i nefikcionalne proze različitim tehnikama (Fanfiction, Mash-up, Crossover, Karaoke, Cut and Paste, Patchwork, Recycling i Rewriting).

• Zbirka je u potpunosti sačinjena od obrada kraćih proznih dela ili odlomaka iz dužih fikcionalnih i nefikcionalnih tekstova autora, među kojima su: Aćin, Bunjin, Atvud, Šajtinac, Bernhard, Sonders, Čehov, Keret, Andrić, Singer, Šalgo, Despotov, Mišo, Žari, Muzil, Kasares, Erkenj, Kovač, Herbert, Zagajevski, Lesing, Tišma i drugi.

• Tešinova objava broja 49.

49 priča o 49 priča.

Od lepog porodičnog života do „majke njihovih strahova“, od novih priloga za biografije do savršene formule za mršavljenje, od trudne žene kojoj se obistinjuju snovi njenog ploda do smrti popularnog dečjeg pisca, od priče o biciklistima do priče o Kazuko, od tajne istorije Minotaura do tajnog života mrtvaca, od mokrinskih priča do priča iz celog sveta.

Gde je i kada sve to i još mnogo čega drugog moglo da se desi?

U neuhvatljivoj, raznovrsnoj i uskomešanoj knjizi priča jednog od vodećih savremenih srpskih pripovedača i dobitnika Andrićeve nagrade.” – Arhipelag

_____________________________

SRĐAN V. TEŠIN (Mokrin, 1971), pripovedač i romanopisac. Studirao je filozofiju i komunikologiju u Beogradu. Diplomirao je na poetici kratke priče. Priređivač je sedam tematskih antologija, panorama i izbora kratkih priča i autor četrnaest knjiga: Sjajan naslov za pantomimu, Antologija najboljih naslova, Kazimir i drugi naslovi, Kroz pustinju i prašinu, Kuvarove kletve i druge gadosti, Alternativni vodič kroz Vavilon, Ispod crte, Priče s Marsa, Gori gori gori, Moje, Luka kaže, Mokrinske hronike, Crna Anđelija i Žan Grenije, navodni vukodlak. Dobitnik je nagradne stipendije iz Fonda „Borislav Pekić”, Medalje kulture Zavoda za kulturu Vojvodine, Nagrade Društva književnika Vojvodine za knjigu godine, Nagrade grada Niša za knjigu godine za decu i mlade „Maleni cvet” i Andrićeve nagrade. Proza mu je prevođena na desetak evropskih jezika. Zastupljen je u domaćim i inostranim antologijama i izborima iz srpske savremene književnosti. Član je srpskog PEN centra. Živi u Kikindi.

TOMI

Moja stanodavka je naprasno umrla dva dana nakon što je hospitalizovana. Obdukcijom je ustanovljena masivna tromboembolija plućne arterije. Tetka Nada je, otkako se penzionisala, od jutra do večeri sedela ispred televizora u fotelji prekrivenoj zelenom jambolijom i naizmenično pila pivo i lozovaču. Tri paklice najjeftinijih cigareta bilo je njeno dnevno „sledovanje“. Zaspala bi mrtva-pijana, ali bi po buđenju uvek bila, što se kaže, čila i vesela. Kiriju je odavno prestala da mi naplaćuje, ali zato sam morao da obavljam najrazličitije kućne poslove za nju. Nije mi teško padalo kuvanje, spremanje stana ili plaćanje komunalija u pošti. Jedino mi je bilo važno da što pre završim studije novinarstva i zaposlim se u nekoj od beogradskih redakcija, što se, na kraju krajeva, baš tim redom i obistinilo. Na sahranu, osim Ace, jurodivog komšije sa sprata, i mene, niko od rodbine ili njenih kolega iz Ineks Intereksporta nije došao.
Kako je njen sin Ljubomir, koji je živeo u Čikagu, i pre ostavinske rasprave rešio da proda mamin stan na Banjici, morao sam preko noć da se iselim. Nije dolazilo u obzir da se vratim u Mokrin, a nisam imao kud. Kako to već biva, sasvim slučajno sam na ulici sreo svog druga s fakulteta i požalio mu se. Vasil je napustio studije ne položivši nijedan ispit, ali ostali smo prijatelji i povremeno se viđali. Saznanje da sam bio asistent poručniku Milanu, referentu intendantske službe bihaćke kasarne „27. juli“, učvrstilo je naše prijateljstvo, jer je i Vasil samo godinu dana ranije, bio posilni tom dežmekastom pozadinskom oficiru. Kad je čuo koje me muke tište, bez oklevanja mi je ponudio da se privremeno smestim kod njega. Živeo je sa Irenom, koju sam površno poznavao odranije, u trosobnom stanu u Bloku 23, ali nikada nije bio kod kuće jer je po ceo dan radio kao ulični prodavac knjiga ispred Filološkog fakulteta. Naravno da sam pristao. Predložio sam mu da plaćam režiju, ali on se, znajući da honorarišem u Dnevnom telegrafu, na to samo osmehnuo i blago me lupio po ramenu.
U Blok 23 sam odlazio nekoliko puta do nekog generala koji je u diplomatskoj pošti prenosio dolare koje je Ljubomir slao iz Amerike tetka Nadi. Lako sam pronašao stan na sedmom spratu takozvane „petice“. Pozvonio sam. Vrata mi je otvorila Irena. „Dobro došao u naš ćumez.“ Između nogu joj se vrtela crno-bela mačka: „Saša, ovo je Tomi, prava vlasnica stana.“
Vasil nije bio kod kuće. Otišao je do neke babe koja je u oglasu napisala da prodaje knjige iz private biblioteke svog pokojnog muža. Irena me je odvela do sobe koja je služila kao magacin. Knjiga je bilo posvuda. Tomi je uletela pre mene i skočila na Enciklopediju Jugoslavije. Frktala je i režala kada smo Irena i ja započeli sa spremanjem sobe. Pratila je svaki naš pokret nakostrešenog repa. „Ovo je njena teritorija. Znaš, moraćeš da spavaš otvorenih vrata, inače si gotov“, upozorila me je Irena. Obazrivo je prišla uznemirenoj mački, pažljivo je podigla s kreveta i spustila na pod. Ubrzo smo krevet oslobodili knjiga i raširili novu posteljinu.
Tog dana nisam morao na posao. Miroslav, urednik rubrike za kulturu, dao mi je slobodan dan. Imao sam sasvim dovoljno vremena da na miru složim ono malo stvari koje sam doneo u koferu, ali nisam to uradio. Irena je za ručak ispekla jaja i kobasice. Nakon ručka smo sedeli u dnevnoj sobi i pričali o svemu i svačemu. Tomi me je sve vreme nepoverljivo posmatrala sa svog jastuka od zelene jambolije. Od Irene sam saznao da je Tomi, zapravo, mačka njenog tate. Pronašao je poluslepo mače u grmlju ispred zgrade. Sažalio se. Ime koje mu je dao posledica je pogrešno utvrđenog pola mačeta. „Tomi je bila najbolja prijateljica mom ocu. Moj otac je bio najbolji prijatelj Vasilovom ocu. A Vasil i Tomi su moji jedini prijatelji“, rekla je i dodala kako su se Tone i Kiril, penzionisani inžinjerijski oficiri JNA, i njihove supruge Katja i Biljana zaputili jednog majskog poslepodneva u selo Čelopek u kumanovskoj oblasti u Makedoniji. Nažalost, nikada nisu stigli do svoje vikendice, jer se „volga“ koju su njih dvojica povoljno nabavili na licitaciji u Ambasadi Sovjetskog Saveza – deset minuta nakon ponoći – zakucala u šleper natovaren trupcima. U nesreći kod Begaljičkog brda poginuli su svi putnici iz „volge“, dok je vozač šlepera bugarskih tablica, koji je izgubio kontrolu nad teretnjakom usled otkazivanja kočnica, prošao samo s lakšim povredama. Tada je Irena s Tomi prešla iz Bloka 19a u Vasilov stan, a svoj je izdavala za astronomsku kiriju. Jednim potezom je preokrenula životnu tragediju u svoju korist. „Udes tako udesan“, sročio sam u sebi efektan naslov i odmah se donekle postideo.
Vasil je smestio kutiju s knjigama u predsoblje i, umesto pozdrava, počeo da viče: „Da ne poveruješ, akademik se nije ni ohladio, a ona već počela da rasprodaje biblioteku. Nema hleba da jede! Idemo do ‘Šest kaplara’ da proslavimo tvoje useljenje i moju uspešnu kupovinu.“ Dok smo se oblačili, Tomi je njuškala kutiju koju je Vasil uneo u stan. Ubrzo smo već sedeli na klupi ispred marketa i pili pivo iz dvolitarske flaše.
Vasil je spavao u dnevnoj sobi, Irena u sobi do moje, a Tomi gde je želela: u kutiji s knjigama, poluotvorenom ormanu ili u krevetu nekog od nas. Nismo zatvarali sobna vrata, čak ni ona od kupatila, što mi je u početku bilo vrlo nelagodno, ali sam se vremenom navikao. Posudice s vodom i hranom stajale su u kuhinji, a ona s peskom – na terasi. Noću bi i po sat-dva umela bezglavo da trči po stanu. Zavlačila bi se u svaki mračni kutak. Činilo se da tokom tog noćnog ludila traži nekog. Inače, nikome nije dozvoljavala ni da je pipne, a kamoli da je pomazi. Kad bi ko to nepromišljeno pokušao, završio bi izgreban po rukama ili licu. Kandže je oštrila o mebl ugaone garniture koja je bila sa svih strana iscepana. Vasil i ja smo priznali da je se malo plašimo. Irena je tvrdila da je njeno psihotično ponašanje samo reakcija na Tonetovo odustvo.
Jednog jutra smo je zatekli kako polumrtva leži ispod Vasilovog sportskog desetobrzinca. Irena joj je bojažljivo prišla. Tomi nije otvarala oči. Podigla ju je. Ugledali smo na njenom stomaku izraslinu veli čine jabuke. Uplašili smo se najgoreg. Vasil je pozvao veterinarsku ambulantu. Tomi smo stavili u korpu od pruća i prekrili je kuhinjskom krpom. Do ordinacije na Bulevaru Revolucije morali smo da promenimo nekoliko linija gradskog prevoza. Tomi se za to vreme nije oglasila nijednom. Veterinar ju je pregledao i zaključio da ima tumor na jajnicima i da je operacija nužna. Odmah ju je operisao. Pozvao nas je da vidimo tumor koji je odstranio. Rekao je da je to česta pojava kod mačaka koje nisu nikada rađale. Sve troje smo skupili novac i platili operaciju. Tomi je dva dana spavala na ležaju ispod trkačkog bicikla.
Potpuno se oporavila. Mačka se, na naše nemalo čuđenje, otad ponašala kao da joj je operacijom promenjen i karakter. Postala je vrlo umiljata, skakala bi nam čak i u krilo dok gledamo televiziju, što je donedavno bilo nezamislivo. Jedino što je počela duže da spava, ponekad i po dvadeset sati u toku dana i to isključivo u Ireninoj sobi koju je odabrala za svoje omiljeno mesto. To je doprinelo da Irena i Tomi razviju neki čudan odnos, gotovo zaverenički.
Miroslav me je poslao na novinarski zadatak u Sava centar. Kako mi je to bilo blizu kuće, nisam se ni vraćao u redakciju. Odmah po ulasku u stan začuo sam šuštanje vode u kupatilu. Prišao sam i ugledao Irenu kako se tušira. Tomi je sedela na spuštenom poklopcu WC šolje. Irenino punačko telo bilo je predivno. Pena se u mlazovima slivala niz njenu mermerno belu kožu. Nisam mogao da se pomerim s mesta. Okrenula se licem prema meni i nasmejala se mom zbunjenom izrazu lica. Nije se iznenadila. Tačno je znala šta sam hteo. „Hajde, obriši me“, rekla je mazno. Zakoračio sam u kupatilo, dohvatio peškir sa čiviluka i prebacio ga preko njenih ramena. Mokrim rukama me je privukla k sebi i poljubila.
Otišli smo pravo u njenu sobu. Irena je legla u krevet. Svlačio sam se hitro. Potom sam se munjevito uvukao pod čaršav i legao na nju. Odjednom smo začuli strašnu strku. Tomi je uletela u sobu, strgnula prekrivač i bacila se na mene. Kandže je zarila u moja gola leđa. Grizla me je. Irena se uspaničila i iskočila iz posteljine. Izbacila je Tomi u hodnik i zatvorila sobna vrata. Disala je brzo, teške grudi su joj poskakivale dok je žurno prilazila da ponovo legne kraj mene. Kikotali smo se kao dva ludaka. Zatim smo počeli da se ljubimo i mazimo kao da se ništa nije dogodilo.
Utom smo začuli grebanje po simsu. Tomi je bezuspešno pokušavala da uđe u sobu. Verovatno je preko terase došla do Irenininog zatvorenog prozora. Videli smo kad se okliznula i pala sa sedmog sprata. Irena se prestravila. Rekla je da mora otići po nju, ali sam ja bio brži. Obukao sam se i spustio liftom do prizemlja. Istrčao sam na ulicu. Odmah sam ugledao Tomi kako leži u travi i ne mrda. Zurila je u mene ljutito. Nije bila ni najmanje ozleđena.
Na vratima stana stajala je Irena. Bila je ogrnuta samo krevetskim čaršavom. Predao sam joj mačku, a ona meni moj ofucani kofer. „Znaš ko je vlasnica stana“, rekla je ozlojeđeno i zatvorila vrata. Stajao sam još neko vreme, lomeći se da li da pozvonim ili ne. Na kraju sam se okrenuo i otišao, sve vreme pitajući se u čemu sam pogrešio. Ispred zgrade sam naleteo na Vasila. Nosio je knjige u kutiji od banana. „Kud si pošao?“ gledao je u mene preneraženo. Spustio sam kofer na pločnik. Zagrlio sam ga i zaplakao. Činilo mi se da tako stojimo čitavu večnost. Potom smo se rukovali. „Šta se dogodilo?“ Ništa mu nisam odgovorio. Napokon sam pošao ka tramvajskoj stanici. Viknuo sam: „Ako su tako odlučile, neka bude tako.“ Zastao sam i uperio prst ka terasi na kojoj je stajala Irena ogrnuta čaršavom, s Tomi u naručju. Prošli su mi trnci niz kičmu. Vasil je podigao pogled ka sedmom spratu „petice“. I njemu je sve bilo jasno.

*

„Novom zbirkom pripovedaka Crna Anđelija Srđan Tešin je, još jednom, pokazao da se nalazi u samom vrhu pisaca kratke proze na ovom jeziku. Životinje su ona nit koja povezuje priče iz Tešinove nove proze, ali priča o životinjama uvek je, naravno, priča o ljudima. I ovoga puta Tešin svoje junake smešta u malo vojvođansko mesto – recimo da se zove Mokrin i recimo da se, za razliku od Markesovog Makonda, može pronaći na zemljopisnoj karti – koje, paradoksalno, postaje sve nestvarnije što ga Tešin više rabi u svojoj literaturi, iako ovaj pisac, za razliku od Borhesa ili Kortasara (koji mu, u ovom slučaju, služe kao neka vrsta uzora), gotovo nikada ne pribegava fantastičnim motivima. I ranije je u Tešinovoj prozi bilo životinja, ali ovoga puta njegov bestijarijum postaje svojevrsno ogledalo ljudskih bestijalnosti ili, naprosto, sudbina. U prosevima i nenametljivo, ali zbog toga i više nego upečatljivo, ređa pisac životinje i insekte koji, uglavnom, žive s ljudima ili pored njih, da bi ih ljudi postajali svesni tek kada upadaju u krize. Upravo se Tešinove priče i drže o (paukovoj) niti kriza i preloma kada se u ljudskom neredu, uglavnom neočekivano, pojavljuju i životinje kao tihi i, naravno, nemi saputnici nevolja. I tek tada, sa izoštrenom svešću o nama samima, budi se i svest o životinjama. Odjednom će junaci u pauku ili (prebijenom) psu da ugledaju ono što, do tada, do krize, nisu ni znali da postoji.“ – Ivan Milenković

_______________________________________

SRĐAN V. TEŠIN (Mokrin, 1971) studirao je filozofiju i komunikologiju u Beogradu. Diplomirao je na poetici kratke priče.
Objavio je dvanaest knjiga.
Važniji naslovi: Sjajan naslov za pantomimu (1997), Antologija najboljih naslova (2000, 2013), Kazimir i drugi naslovi (2003), Kroz pustinju i prašinu (2005, 2008), Kuvarove kletve i druge gadosti (2006, 2014, nagrada „Borislav Pekić“), Ispod crte (2010, nagrada Društva književnika Vojvodine za knjigu godine, najuži izbor za Andrićevu nagradu), Priče s Marsa (2015, najuži izbor za književnu nagradu „Zlatni suncokret“ i Andrićevu nagradu), Gori gori gori (2017) i Moje (2019, uži izbor za nagradu DKSG za najbolju knjigu nefikcijske književnosti).
Objavio je knjigu priča za decu i razmažene roditelje Luka kaže (2020, Nagrada grada Niša „Maleni cvet“ za knjigu godine za decu i mlade).
Priredio je sedam tematskih antologija, panorama i izbora kratkih priča.
Roman Kuvarove kletve i druge gadosti preveden je na slovenački i na makedonski (dva izdanja), roman Kroz pustinju i prašinu na nemački, a zbirka priča Ispod crte na makedonski. Roman Gori gori gori je objavljen u Hrvatskoj.
Po odlomcima iz romana Kuvarove kletve i druge gadosti mađarski umetnik Geza Ric (Ricz Géza) nacrtao je strip koji je objavljen u subotičkom časopisu Symposion (2009).
Drugi program Radio Beograda je 2012. godine, u okviru serije Radio igra, premijerno emitovao radio dramu nastalu prema romanu Kroz pustinju i prašinu, u režiji Zorana Rangelova i u radijskoj dramatizaciji Ivana Velisavljevića.
Proza mu je prevođena na desetak evropskih jezika.
Zastupljen je u domaćim i inostranim antologijama i izborima iz srpske savremene književnosti. Njegova priča Where Is Grandma, Where Do You Think She Hides?, iz zbirke Priče s Marsa, uvrštena je u Antologiju najbolje evropske priče američkog izdavača Dalkey Archive Press.
Dobitnik je Medalje kulture za multikulturalnost i interkulturalnost Zavoda za kulturu Vojvodine.
Član je Srpskog PEN centra.
Živi u Kikindi.

11.

Dok smo se ukrcavali u autobus Poljoprivrednog kombinata, Krka nam je pregledao instrumente. Kad je na red stigao kontraš Jožika, naš kapelmajstor mu je rekao da vrati svoju oderanu i izubijanu tamburu u Dom kulture. „Sviraćeš Strajinu kontru”, odluči šef našeg orkestra.

Putovanje do Zagreba autoputem „Bratstva i jedinstva” pretvorilo se u pravu epopeju. U nekoj usputnoj kafani, u koju smo svratili da se osvežimo, zatekli smo pospane muzičare koji su, čim su nas ugledali, na tri-četiri, zasvirali nekakvu veselicu. Čoka, Straja, Kosta, Krka, Žika Kulauzov i društvo su se krišom vratili do autobusa, uzeli tambure i upali u kafanu svirajući i pevajući najglasnije što su mogli:

Aj, ne volem te, gazdačka devojko,

aj, ne volem te što si bela vrata,

aj, već te volem što imaš dukata…

Nastao je opšti smeh, jer se ispostavilo da su svi u kafani, osim šankerice, bili muzičari.

Po dolasku, organizator nas je smestio u „Pionirski grad” u zagrebačkom naselju Dubrava. Ujutru smo se, u hladu drveća, zagrevali svirajući svoj repertoar. Pojedini članovi starijeg orkestra nisu bili zadovoljni našim izvođenjem tamburaške muzike; tvrdili su da sviramo „bez duše”.

U dvorani „Vatroslav Lisinski” upoznali smo se sa ostalim učesnicima programa posvećenog „našem Miki sa sedam života”. (U snekbaru smo se mimoišli s članovima „Plavog orkestra”, koji su u to vreme snimali album „Smrt fašizmu”. Nismo se upoznali s njima.) Inspicijent nas je proveo kroz „Lisinski”. Zastao je ispred uramljenog plakata koji je najavljivao koncert Paka de Lusije. Rekao nam je: „Da li znate da svako ko svira u prostoru u kome je nastupao de Lusija postane slavan?” Ja sam mu poverovao.

Ko je mogao da pretpostavi da je reditelj programa zamislio da svi izvođači, sve vreme, budu na sceni? (Ne sećam se ko je bio voditelj večeri.) Arsen Dedić, Gabi Novak, Ibrica Jusić, „Sedmorica mladih”, pijanistkinja Rita Kinka, pesnik Enes Kišević i naša dva tamburaška orkestra, sa samo jednom kontrom. Krka je zahtevao da Jožika, na početku programa, odsvira „Svilen konac”. Straja mu je nevoljno ustupio svoju kontru. Onako brkat, sedeo je smrknuto s rukama položenim na kolenima. Videlo se da je strašno ljut. Tokom izvođenja melodije legendarnih Cicvarića, iznad nas je eksplodirao reflektor i uz tresak pao na scenu, na svu sreću ne povredivši nikoga od učesnika. Verujem da je taj događaj prouzrokovala Strajina ljutnja. On je, na kraju krajeva, ipak svirao u „Lisinskom”.

(Sećam se kako sam se plašio Strajinog oca, kada bi iz Nemačke, uvek dobro nakresan, dolazio da nas poseti. Krio bih se ispod kuhinjskog stola sve vreme. Ne bih umeo da objasnim razlog svome strahu. Kod Straje, stručnjaka za telefoniju, odlazio sam da gledam koncerte omiljenih rok grupa koje je on snimao na video-kasete. Pričao mi je o legendarnom putovanju „renoom 4”, kada je s nekoliko Mokrinčana, među kojima su bili i Bata Miroslav i Krcko, krenuo, iznebuha, što bi se reklo – „na piće”, u Pariz, kod Rutka, čuvenog mokrinskog saksofoniste. Čak mi je pozajmljivao i svoju dragocenu dvanaestožičanu akustičnu gitaru, koju nije znao da svira. Straja je svim srcem živeo za tamburu. Straju je, reče mi Sreten, u njegovom pčelinjaku, smrtno ubola besna pčela. Nisam otišao na njegovu sahranu.)

Nakon koncerta smo otišli na svečanu večeru. Jožika, Žika i ja smo tada prvi put jeli masline. Jusićev pas je u travi pronašao ježa i lajao kao sumanut. Šansonjer je uneo ježa u restoran i držao ga na stolu. Iako ga je Mita molio, Ibrica nije hteo da svira te večeri, ali zato su Čoka, Straja, Kosta, Krka, Žika Kulauzov i društvo, svojim sviranjem, razgalili i goste i domaćine. Polazak autobusa za Mokrin se zbog lumperajke otegao do u sitne sate. Da li je neko tada čuo kako Mika s Parnasa besno dovikuje: „Svirajte mi! Istorija plaća!”? Priznajem, ja ništa nisam čuo.

15.

Još na ulici smo čuli svađu koja je dopirala iz kafane. Konobarica je urlala na Mirka, naftaša i nekadašnjeg urednika „Mokrinskih novina”, sada kafedžiju. (Mirkov otac Slobodan, drugar mojih ujaka Milenka i Paje, bio je konobar u „Omladinskom domu”. Godinama je radio u tandemu s Nikolom Sarmom. Neretko je kakvom nestrpljivom i žednom gostu umeo da podvikne: „Šta se dereš? Je l’ vidiš da se Sarma i ja kartamo. Tek si doš’o, a već bi da naručuješ?!” Pre neki dan sam od Sretena saznao da je naš komšija Slobodan dugo bolovao i da se na koncu predao bolesti. Sahranjen je na Lazarevu subotu. Nisam otišao na njegovu sahranu.) On je ćutao i samo povremeno odmahivao glavom.

Konobarica s jež frizurom, široko usađenim očima i previše šminke i dugokosi bradonja s kopijom „rej ban” naočara i u razdrljanoj košulji, stajali su ljutito jedno naspram drugog, svako sa svoje strane šanka. Prepirka je, činilo se, dostizala vrhunac. Mirko nije ni primetio kada smo, noseći instrumente, ušli u kafanu; konobarica nas je ispratila nekim neodređenim pogledom, kao da gleda kroz nas. Mića, Dule i ja smo brže-bolje odložili instrumente i sa zanimanjem, iz daljine, nastavili da pratimo dvoboj za šankom. „A zubi? Zar ti nisam dao novac da kupiš zube?” reče gazda kafane. Konobarica se zbog toga još više uzrujala: „Zubi? Žao ti je sad? Evo ti zubi, jebali te zubi!” Izvadila je iz usta protezu i zafrljačila je na Mirka. Refleksnom eskivažom je izbegao da ga konobarica pogodi u glavu porcelanskim zubima, koji su završili u paučini i prašini ispod stolice na kojoj sam sedeo. Tresnula je kecelju o šank i, uz kanonadu psovki i kletvi, izašla iz kafane. Mirko, više za sebe, reče: „Vratiće se.” Nije se vratila do početka našeg nastupa.

Mirko nas je angažovao da sviramo na daći. Gastarbajter, kome je umro otac, tražio je od Mirka da nakon sahrane, naš šlager orkestar, koji smo nazvali „Pesma je pedeset dinara”, odsvira nekoliko prigodnih numera. Mirko nas je tek tada spazio. Odmah nam je doneo dve čašice i pelinkovac u bokalčetu, koji smo Dule i ja držali na „vermoninom” razglasu. „Da ne dolazim svaki čas.” (Pelinkovac sam pio i na Mirkovoj svadbi. Seljani su se, pobrkavši lončiće, danima nakon svadbenog veselja iščuđavali nastavniku Vladi, kome je pevaljka sedela u krilu i koji je pijan igrao po stolovima. Tati nije bilo pravo što sam ugrozio njegov ugled prosvetnog radnika i dobar glas koji ga je celog života pratio.)

U kafanu su nahrupile ucveljene zvanice. Izjavili smo saučešće gastarbajteru i počeli da sviramo. Na repertoaru su se našle pesme Bobe Stefanovića, Lea Martina, Mikija Jevremovića, Arsena Dedića, Dušana Jakšića, Đuze Stojiljkovića, Čobija Savčića, Kemala Montena, Olivera Dragojevića, Kiće Slabinca, Đorđa Marjanovića, Ibrice Jusića, Dragana Stojnića, Miše Kovača i drugih, nekada veoma popularnih, jugoslovenskih šansonjera. Nismo znali baš dobro „Lulu starog kapetana” Srđana i Buca, iako su nam često tražili baš tu pesmu:

Na skaline, ispred dvora,

u svom plavom dimu skriva,

mnoge tajne prošlih mora,

lula starog kapetana,

lula kapetana Điva!

U početku se čuo samo Duletov prodoran glas, praćen Mićinom gitarom i mojim basom. Potom su žene i muškarci u crnini, jedno za drugim, počeli stidljivo da pevaju. Ni u jednom trenutku niko nije ni pokušao da remeti dostojanstvo skupa ili zatražio od nas da promenimo repertoar, koji smo svirali rutinski i bez previše oduševljenja. Daća se otegla duboko u noć. Zaradili smo pravo bogatstvo!

***

SRĐAN V. TEŠIN (Mokrin, 1971) je studirao filozofiju i komunikologiju u Beogradu. Diplomirao je na poetici kratke priče.

Objavio je tri knjige priča: Sjajan naslov za pantomimu (1997), Ispod crte (2010, nagrada Društva književnika Vojvodine za knjigu godine, najuži izbor za Andrićevu nagradu) i Priče s Marsa (2015, najuži izbor za književnu nagradu Zlatni suncokret i Andrićevu nagradu).

Objavio je pet romana:Antologija najboljih naslova (2000, 2013), Kazimir i drugi naslovi (2003), Kroz pustinju i prašinu (2005, 2008), Kuvarove kletve i druge gadosti (2006, 2014, nagrada Borislav Pekić) i Gori gori gori (2017).

Objavio je dve knjige autofikcijske proze: Moje (2019, uži izbor za nagradu DKSG za najbolju knjigu nefikcijske književnosti) i Mokrinske hronike (2021).

Objavio je knjigu izabranih kolumni Alternativni vodič kroz Vavilon (priredio Neven Ušumović, 2008).

Objavio je knjigu priča za decu i razmažene roditelje Luka kaže (2020, Nagrada grada Niša „Maleni cvet” za knjigu godine za decu i mlade).

Priredio je sedam tematskih antologija, panorama i izbora kratkih priča.

Roman Kuvarove kletve i druge gadosti preveden je na slovenački i na makedonski (dva izdanja), roman Kroz pustinju i prašinu na nemački, a zbirka priča Ispod crte na makedonski. Roman Gori gori gori je objavljen u Hrvatskoj.

Po odlomcima iz romana Kuvarove kletve i druge gadosti mađarski umetnik Geza Ric (Ricz Géza) nacrtao je strip koji je objavljen u subotičkom časopisu Symposion (2009).

Drugi program Radio Beograda je 2012. godine, u okviru serije Radio igra, premijerno emitovao radio dramu nastalu prema romanu Kroz pustinju i prašinu, u režiji Zorana Rangelova i u radijskoj dramatizaciji Ivana Velisavljevića.

Proza mu je prevođena na desetak evropskih jezika.

Zastupljen je u domaćim i inostranim antologijama i izborima iz srpske savremene književnosti. Njegova priča Where Is Grandma, Where Do You Think She Hides?, iz zbirke Priče s Marsa, uvrštena je u Antologiju najbolje evropske priče američkog izdavača Dalkey Archive Press.

Dobitnik je Medalje kulture za multikulturalnost i interkulturalnost Zavoda za kulturu Vojvodine.

Član je Srpskog PEN centra.

Živi u Kikindi.