Lokaciju obezbeđuju četvorica: dvojica u belim košuljama koje nosi hotelsko osoblje, vojnik, jednojajčani blizanac vojnika s aerodroma, tako ga ocenjuje Kastor, i beduin. Prva trojica stoje, naoružani. Beduin sedi, leđima spojen sa spoljnim zidom leve kućice, Kastorov nailazak ne registruje. Bele košulje, neopeglane; smušena dvojica, nenaviknuta na posao koji im je dodeljen. Vojnik žedan, živčano patrolira duž unutrašnjosti kapije. Beduin u groznim ritama, usta i nos povezani olinjalom krpom. Ljulja se, mlohavo, u gubavačkom transu. Napred. Nazad. Krpa se nabira u visini njegovih usana, on se moli, vrača ili zapeva, bešumno.
„Gospodo.“ Kastorov svakidašnji naklon i prst na šeširu. Od četvorice niti jedan ne uzvraća.
„Kako stojimo sa smeštajnim kapacitetima ovih dana, gospodo?“
Prva dvojica nastavljaju internu prepirku, očevidno davnašnju. Vojnik reži i kida vlastiti okovratnik. Beduin se moli. Nešto takvo. Kastor traga za lozinkom.
„Gospodo. Preindolentni ste za moj ukus. Prisiljavate me da deranžiram gos’n El Šarkavija telefonskim pozivom koji će vas kompromitovati. Mog starog prijatelja. El Šarkavija.“ (Umesto normiranog „Al“ Kastor cinično koristi iskvareno „El“, kako bi ljudskoj zajednici stavio do znanja šta misli o vrednosti izobilja njenih jezika.)
Zamuknu. Zamrznu se. Beduin nastavi sa svojim poslovanjem. Stiže vojnik, u skoku.
„A?“
Toliko izusti, puščanim nišanom ispituje Kastorovo lice.
„A?“
Slede se. I vojnik. Za njihovim leđima, Kastor vidi pukotinu pod nepreglednim pustinjskim pašnjacima. Ona zjapi, kore pucaju, niko ne sluti. Pukotina cepa utrobu Zemlje, razvaljuje je. Pukotina ispoliranog zaleđa ključa u svojim izvorima.
„Moramo da se urazumimo“, procedi Kastor, „Svi da se urazumimo. Sad.“
Trgne se beduin; trans u koji je zapao ima skromne, nikakve čak epiloge.
„Ksssssssssssssssssss“, zvečarka prebiva u njegovom grlu. „Ksssssssssssssssss.“
Životinjskom hitrinom, na trbuhu i laktovima, dovuče se do vojnika, ujede ga za cevanicu, ovaj poskoči i odstupi. Ne jaukne. Beduin reptil se otkotrlja u svoje leglo. Ona nesnađena dvojica jurnu da otvore kapiju, usplahireni. Sunce grakne. Kastor potegne kofer, nameran da sebi priušti jedno čekanje manje. Trojica se razmaknu i salutiraju pokorno, tužno.
„Vaša gostoljubivost je više nego uzorna, gospodo. Moj voljeni prijatelj El Šarkavi će se upiškiti kad čuje, vala će se presamititi. Izraziću se vrlo, vrlo pohvalno o vama i vašim revnosnim aktivnostima, više nego pohvalno. Evo, za neku sitnicu deci.“
Dolari u Kastorovim tragovima. Pa će beduin, njemu za leđima:
„E!“
A Kastor se ne okrene. Ništa ne teče.
„Imaš nešto za mene?“ Sad je to jezik njih dvojice. I ničiji drugi.
Prigušeno kliberenje.
Kastor odloži kofer. Pođe k beduinu, natrag, lica očvrslog od melanholičnog ponosa. Sagne se. Pauza. Zgrabi ga, krvnički mu dlanovima stisne zabrađeno lice i poljubi njegova usta. Poljubac traje. Sve truli.
Kad odmakne korak-dva, Kastor će:
„E.“
Ne okrene se.
Ništa.
A Kastor:
„Koliko još?“
Ništa.
Ni detlić, ni šmrcanje golog deteta koje sisa nečiju kost u pomrčini.
___________________________________________________________________________
SRĐAN SRDIĆ (Kikinda, 1977.) autor je četiri romana (Mrtvo polje, Satori, Srebrna magla pada i Ljubavna pesma), dve knjige priča (Espirando i Sagorevanja), i knjige eseja (Zapisi iz čitanja).
Dobitnik je književnih priznanja: Laza Lazarević, Biljana Jovanović, Edo Budiša, kao i stipendije iz Fonda Borislav Pekić.
Srdićeve knjige prevedene su na nekoliko evropskih jezika.
čovjek-časopis 