ŠUM Između tonova i šumova u srcu nema suštinske razlike – pročitala sam to u jednom medicinskom priručniku koji sam zatekla u fioci posle useljenja. Svaki put sam otvarala stranu srca. I brzo ga zatvarala, to je poput vraćanja glagola u infinitiv: biti u osnovnom obliku pruža osećaj sigurnosti. Napolju je šumilo srce. Šum u komunikacijskom kanalu nastaje usled preterane redundanse što onemogućuje samu poruku. I ova rečenica je šum. Ne treba zaboraviti da na kraju te Jakobsonove sheme nije ucrtana potreba primaoca da i šumove pretvara u poruke. Ta potreba se uglavnom naziva ljubavlju i ne tako loša metafora bila bi: ljubav je olistali šum. Srce je kao i ptica – reč koja se nalazi na sramnom popisu previše korišćenih reči u srpskoj poeziji: Srce, ti si izlistano. Određene reči tako napuštaju jezik, ali iz njih ne prestaje da ističe prvobitna boja: Crveno sam i neprecizno. Između tonova i šumova nema suštinske razlike. Između tonova i šumova je plutalo srce: a) početak potopa b) trenutak u kom život postaje moguć *** ZOVEM SE IRIS? Moja koža se deli na oštre pahulje, na konjsko kopito i besprekornu poslušnost, na kćerkin plač kad je ispala iz kolevke i niko je nije hteo podići nakon čega sam shvatila da samo Bog sme biti nevidljiv, na plave usne mog muža koje sam noćima skupljala u jednu noć, Ne smeš zaboraviti njegovu lepotu. na naučene priče o povratku dok posmatram kako se koža pretvara u prašinu. Više mi ne pada na pamet nijedan mit, nijedna metafora kojima bih mogla potkrepiti taj događaj vlastitog otcepljenja, Ne smeš zaboraviti njenu lepotu. na noć u kojoj ime postepeno prestaje da označava dom (za članove jednog afričkog plemena to bi značilo razoren: ne otkriti svoje ime strancima prva je odbrana od stranca) na noći u kojima iznova dolazim do iste ruševine koja je jezik, dom, koža, ime, stranac, sama metafora i u njoj nijedno pravilo ne znači ništa. Zovem se Iris? *** VEŽBE DISANJA AMELI NOTOMB Trogodišnja Ameli Notomb odlazi do bazena sa šaranima u kućnom dvorištu. Trogodišnja Ameli Notomb prvi put ugleda njihova odvratna usta, nešto odvratno uopšte. Trogodišnja Ameli Notomb odlučuje da se udavi u toj odvratnosti. Forma pesme. Forma tumačenja, bilo koja forma, zastrašujuća je poput bazena. Dadilja nije spasila trogodišnju Ameli Notomb. Dadilja možda nije htela da prekine igru. A Ameli Notomb je ipak odlučila da se ne uguši. Jezik ponekad izaziva grčenje mišića. Jezik ponekad spasava. U tvoj jezik sam naprosto – upala. Nekad je potrebno uskočiti u jezik. Reči su imale usta odvratnih šarana u koje sam smeštala vlastito telo, bezuspešnije nego zapadnjački sistem obrazovanja. Ono je pripadalo majci. Ja nisam pripadala nikome. Jezik je ponovno uspostavljanje sveta nakon što ne nađeš – ništa. Mistično poput japanskog haikua, nestajalo je s listovima čaja sa noćnog stočića. Ako zaustavim svoje telo, zaustaviću bol, smrt, ratove, glad, sveopštu tupost, mislila sam. Budi kao voda, rekao je. Iz odvratnih ribljih usta isticalo je moje telo, isticao je moj jezik, tvoj jezik. Stvarnost je nešto što stalno počinje. I ne želim je više objašnjavati. Vodu ne možeš objasniti. *** KAKO KAŽE EN, ZNAO JE DA ĆE UNIŠTITI JELENE Ako je ljubav samo pitanje dostupnosti. I ako imaš sve potrebne informacije poput d a l i v e r u j e u B o g a i d o b r o j e a k o n e. Ako ju je tražio u reči žudnja, ako se žudnjom može opisati njegova potraga oko nule. Nule su uvek pune sećanja. Kao slučajan pokret rukom o ko zna čemu, kao pokret koji zarobljava po navici. Ali ti hodaj. I da ju je tražio i da su joj pripadale sve one otvorenije oči: ono što je bilo nevešto, ono što je imalo svoja imena, ono što otvara dijalog, ono što je bilo uvek o t v o r e n o poput rane. Sve je bilo. Ako u razlomljenu posudu staviš još jednu, ako uzmeš njene delove kao nešto što ti p r i p a d a kao neku nevidljivu nežnost oko ostavljenih grešaka u pronađenim rukopisima. *** PUT DO KUĆE Kad deo kuće umre, njene tajne postaju očiglednije. Uplovljavam u seosko jutro kao da uspavljujem more i velike zveri, koje se uporno bore za prednost, ulična dosada i žeđ za slavom poput bolesti, sve je to sada iza leđa. Sa babinom stolicom ispod ruke U vetar pitom pun beznačajnih događaja, znam: svaki uporan pogled u ovu preciznost zemlje je mala molitva za žive i mrtve snove ispod latica Nameštam je baš tu, pored prozora gde se danonoćno skupljala dobrota i gde je priča o konjima koji su jedne noći zastali dok se ne završi vilino kolo, jednako moguća, jednako stvarna dok traje ovo prikradanje pod suncem a prevare zalaze u najskrivenije pukotine, ne zaboravljam, nikad nisi dovoljno daleko dovoljno skriven u ovom životu izvan života koji šumi iza zida blag i nemilosrdan, samo proveravam s vremena na vreme: ovo lice je još uvek moj prtljag, ovo je kuća u koju staje sva moja pobožnost. ________________________________________________ SNEŽANA NIKOLIĆ rođena je 1990. godine u Šapcu. Doktorand je na Odseku za srpsku književnost u Novom Sadu. Objavila je zbirku poezije Zadivljeni spavač 2013. godine kao laureat Festivala poezije mladih u Vrbasu 2012. godine. Osvojila je Nagradu publike na Smederevskom pesničkom festivalu 2013. godine i bila u najužem izboru za nagradu Zlatna struna. Iste godine je bila i finalista za nagradu Timočka lira u Knjaževcu. Osvojila je prvo mesto za poeziju u Zrenjaninu na konkursu Ulaznica 2016. Objavljivala je poeziju u pančevačkim Rukopisima, u časopisima Trag, Povelja, Letopis Matice srpske, Književne novine, Ulaznica, Poezija, u onlajn časopisima itd. Uvrštena je u izbor Novije srpsko pesništvo u časopisu Zlatna greda. Poezija joj je uvrštena i u Almanahu poezije Društva novosadskih književnika (2019), u antologiji Nevidljiva zebra: novosadska ženska poezija (2021). Član je Društva novosadskih književnika, kao i član redakcije časopisa Međutim, DNK. Uskoro joj izlazi druga zbirka poezije O čemu ŠUMOVI prenose različite istine u Agorinom izdanju. Jedan je od članova žirija na Festivalu poezije mladih u Vrbasu od 2022. godine. Živi i radi u Novom Sadu.
čovjek-časopis 