RASPADNEM SE LAKO,
kao leptir, kao školjka pod bosim petama,
raspadamo se obe: ubistvo
i samoubistvo u plićaku, dok se svi, zamišljam,
ježe na tu pomisao, dok crvene od stida
što sa dvadeset uče da plivaju,
i dok se školjka iz prve raspada na hiljadu
delića, ja se delim na dva, oba savršena,
privlačna, toliko koketna da u tu simetriju ne možeš
da gledaš, čkiljiš, kao u sunce, u simetriju koja plaši
kao savršeno lice, pune usne i oštra vilična kost,
ja se u tu simetriju zatrčim svaki put iako u njoj sagorim;
izmorim se, oglupim
***
NEMAM ČEMU DA SE ČUDIM,
kada je zavesa proklizala preko garnišne,
skrivajući deset centimetara svetlosti,
počeli su odozdo da pijuču, žude, žedni,
tražeći plimu, i u njoj odraz,
tražeći je kao fatamorganu
kao nagoveštaj,
kao iskamčeni signal,
kao slobodu koju su sa užitkom iscrpljivali
samo u tajnosti
i nad kojom vole da stenju
čim postane glasna
stajali su na mutnom, hladnom pločniku
i do podneva dogoreli
***
MOGU LI SE,
pod pretpostavkom da se ulazi kroz prozor,
iza zavese pronaći oni koji umeju da zatraže još prostora,
još vazduha
mogu li oni na čas zaboraviti
da vatra najbolje leti kroz kiseonik,
kao lava, kao furija,
i da će se odmah potom, pod hitno,
skućiti negde drugde, i u toj kućici
ostati skučeni, u kadi, u podrumu,
odakle će ujutro,
glasno najaviti marendu,
kao kanarinci,
zevati
kao kanarinci
***
POŽELELA SAM DA ME ČULA NE BRANE OD BOLA
da se umore u nevreme
pred svitanje
i momentalno se pokajala
___________________________________________________________________
SLAĐANA ŠIMRAK – objavila tri zbirke poezije: U desetom selu (2010), Normale (2013) i Pozamanterija (2018). Trenutno boravi na književnoj rezidenciji u Gracu gde radi na novim rukopisima.
čovjek-časopis 