Tag: Simeon Cerovina

TADEUŠ

probudio sam se sa
osećajem da se zovem
Tadeuš
ja
Simeon
Sima
mora da me
svađa u komšiluku
pobrkala
bila je velika
buka
ne podnosim viku
sa svetlošću je
drugačije
pojača mi prirodni
mir
isto je sa oblacima i
kišom
oči svetle na
mnogo načina
nije važno
i Tadeuši imaju
misli i osećanja
ustao sam i
izašao na ulicu
prožela me snaga
dana
sreću me
izdužene senke kao
putokazi
lep sunčan dan
nije slučajno da
na taj način
nevina deca započinju
svoje školske sastave
lepo je bilo biti dete
čudno nije bilo čudno
nijedan osećaj
nijedno ime
spotičem se o
kratke
skoro neprimetne senke
Tadeuše
pomozi

***

UNUTRA

nauka mi je
predala znanje o
spletu svih creva i
ostalih organa za varenje

znam kako taj sistem
odradi poslove ali

uvek nakon obilnog
obroka
među svim maglovitim
sećanjima iz
najranijih godina života

izdvajaju se u jasnoći

slike

kako mi nakon jela
uz majčin osmeh
u stomaku plivaju korice hleba
sa ostalom hranom koju sam
progutao

tu su kolutići šargarepe
zrnca graška
kriške krompira i
ribice koje plivaju u
tamnom okeanu moje utrobe
gde se smestila

sva jestiva flora i fauna

i sve što više sazreva
moje znanje o
anatomiji i
biološkim procesima koji

tinjaju unutra u nama

to mi prve slike ostaju
najjasnije i
najverovatnije

***

U PROLAZU

dotakao sam na ulici
laktom u
hodu
ivicu sive zgrade
nisam na sebi primetio
tragove povrede ali
vratio sam se
da pogledam to
mesto
kad tamo
dva zida u zagrljaju
krvarila su
mojom krvlju

***

ŽIVOT BEZ BUDUĆNOSTI

u kaputu mi je dobro
sakrijem se
do grla

ispod čuvam tišinu
štitim se od
škripe krila uznemirenih
ptica

sedim na
klupi u parku da
osetim kako je
starcima
kada gledaju u
daljine i

slušam čoveka u
pocepanoj jakni koji na
susednoj klupi priča
sam sa sobom i

viče mi da se
raduje
dolazećoj starosti

veseo je kao da se igra
dečije igre
uhvati babarogu ali

oči mu ozbiljno svetle

umesto dalekog horizonta
ugledam
pred sobom travnjak sa
nekoliko razbacanih
cvetova

posle dužeg vremena
ne osećam bol pod
rebrima

čovek sa
susedne klupe se
utišao ali

tu je
prisutan u
širokom osmehu
razdvojenih
usana među
kojima
ne krije bezubost

prožela me
jaka želja da budem
srećan
kao on

otkopčao sam se i
slušam kako
spokojno

vibrira
njegovo ćutanje

_______________________________________________________

SIMEON CEROVINA rođen je 2001. godine u Beogradu, gde je završio osnovnu školu i gimnaziju. Apsolvent je Filozofije na Filozofskom fakultetu  u Beogradu. Počeo je da piše sa osam godina. Njegovi tekstovi izašli su u 42. broju Fanzina Zeleni konj, u Vertikalama 33/34, kao i u Šrafu 2025. br. 15.  Pesme su mu objavili i regionalni internet portali, Čovjek–časopis i Strane. Pet njegovih pesama našlo je mesto i u zborniku Panorama nove srpske poezije (Euromedik, Beograd, 2024.). U maju 2024. godine prevedeno je na italijanski jezik i objavljeno nekoliko njegovih pesama u italijanskom časopisu Le Muse, a zatim i u internet časopisima Alessandria Today i Artes Tv Giornale, kao i u belgijskom Atunis Galacy Poetry. Finalista je Konkursa Timočka lira 2024, Timočka lira 2025, 39. Festivala mladih pesnika u Zaječaru 2025, ušao je u uži krug od desetoro za Nagradu Mak Dizdar 2025. i tako pozvan na Festival Slovo Gorčina, a dobitnik je i treće nagrade na 57. Festivalu poezije mladih u Vrbasu. Jedna njegova pesma izabrana je i za pančevačke Rukopise 48. Živi, studira i piše poeziju u mestu svoga rođenja.

RAMBO BEŽI IZ HERBARIJUMA

iza kapije parka
učinio mi se
neki drugi svet
vazduh je
prijatno mirisao na
lišće i sveže košenu travu
bilo je i cvetnih leja i
jedan vodoskok
po svemu sudeći
pejzažni arhitekta
pravio je maketu raja
u tom vrtu dece nije bilo
čudno
usporen ljudski korak i
ćutanje
koje se pod senkom
visokog drveća
ni po čemu nije
razlikovalo od
onog na groblju
nešto me je mučilo
miris bilja postao mi je
nepodnošljiv
otužan
u travi su se pojavile
gliste i crvi
pozlilo mi je na očigled
ljudi koji su prolazili
ravnodušno pored mene
valjalo je požuriti pre
nego što se zatvori
kapija
rekao sam u sebi
biću Rambo koji
beži iz herbarijuma
postao sam
svestan
mirisa posteljine
nisam mogao da
shvatim šta mi je bilo
toliko strašno
ponovio sam naglas
biću Rambo koji
beži iz herbarijuma
biću Rambo

***

MEĐU REBRIMA

cvrči u tek uključenom
uljanom radijatoru
kao da se prži
kajgana
osećam glad ali
nešto mi se
drugo jede
između rebara na
grejnom telu i
ovih u mojim grudima
nema nikakve sličnosti
kod mene struji
hladan vazduh
šupljina u svirali
cvili
kroz udisanje i
izdisanje
neću piti sirupe za
kašalj
neka me tuga
ugreje
na rebrima radijatora
neka odspava

***

BLATO POSLE KIŠE

neka sila je
prošle noći od
prašine i kišnice
umesila blato
na ulici ga je
od jutros u izobilju
kao snega
nekih godina u
januaru
beli golubovi dok hodaju
pretvaraju se u
kokoške
ukopavaju se
tokom metamorfoze
kao lepkom
pričvršćeni za
šetalište
pikavci bačeni prethodnih
dana raspadaju se i
postaju deo teksture
trotoara kojim koračam
svi putevi su crni i
gnjecavi pod
đonom
pokušavam da požurim ali me
zaslepljuje odsjaj svetlosti u
barici koja se
kao jezerce
ugnezdila u
blatu
podsetilo me na pustinjsku oazu
zbog ovoga je vredelo
izaći iz kuće

***

UDOMLJAVANJE

ako si dobar čovek
misle ljudi
progoniš iz sebe vukove

ne spavaš noćima
dok ih ne isteraš ili
uništiš za sva vremena

nikada neću postići
taj standard

jedino mogu svoga
vuka da izvedem
polako i nežno iz
mraka

da ga osunčam
napojim mlekom
dam mu čvrstu hranu iz
svoje ruke i
sigurno sklonište

da pokušam da ga
pomilujem po glavi

ako uspem
udomio sam psa

_________________________________________________

SIMEON CEROVINA rođen je 2001. godine u Beogradu, gde je završio osnovnu školu i gimnaziju. Apsolvent je Filozofije na Filozofskom fakultetu  u Beogradu. Počeo je da piše sa osam godina. Njegovi tekstovi izašli su u 42. broju Fanzina Zeleni konj, u Vertikalama 33/34, kao i u Šrafu 2025. br. 15.  Pesme su mu objavili i regionalni internet portali, Čovjek–časopis i Strane. Pet njegovih pesama našlo je mesto i u zborniku Panorama nove srpske poezije (Euromedik, Beograd, 2024.). U maju 2024. godine prevedeno je na italijanski jezik i objavljeno nekoliko njegovih pesama u italijanskom časopisu Le Muse, a zatim i u internet časopisima Alessandria Today i Artes Tv Giornale, kao i u belgijskom Atunis Galacy Poetry. Finalista je Konkursa Timočka lira 2024, Timočka lira 2025, 39. Festivala mladih pesnika u Zaječaru 2025, ušao je u uži krug od desetoro za Nagradu Mak Dizdar 2025. i tako pozvan na Festival Slovo Gorčina, a dobitnik je i treće nagrade na 57. Festivalu poezije mladih u Vrbasu. Jedna njegova pesma izabrana je i za pančevačke Rukopise 48. Živi, studira i piše poeziju u mestu svoga rođenja.

STRAH

moja kuja Juliška izgrizla je šapu
do kosti
bilo je mnogo krvi
baš smo se uplašili
ona ima trinaest godina
za jednog psa čitava večnost
u kući je zavladao nemir
majka je neprestano govorila
kako joj se u nos uvukao miris krvi
niko to nije osetio sem nje ali
ja sam joj verovao
sestra je najpre sebe ubeđivala
da je sve u redu
da bi nakon toga drhtala od brige i
plakala sakrivena od naših pogleda
nismo mogli da podnesemo da iz
dragog mekog toplog tela kaplje krv
šta se sa njom desilo da je samu sebe
povredila iz čista mira kad
među psima nema suicida
otac joj je stavio
zaštitnu kragnu oko vrata da
ne bi mogla zubima da dopre do rane a
majka joj je stavila zavoj
rekli su da će biti dobro
ona je najpre režala i kezila zube ali je
ubrzo počela s punim poverenjem
da dahće i da se smeje
svi smo se zatim umirili i
noć je bila tiha
strah je ostao da lebdi
uzduž i popreko naših soba
Juliška je znala
šta će se za koji mesec
dogoditi mom ocu

***

POSETA

kad je mrtvozornik došao da
utvrdi smrt mom ocu

sestra i ja
već odrasli i zreli studenti
kao neki predškolci
povukli smo se u dečiji sobičak

njegov glas bio je blag
nisam ga video i
ne mogu sa sigurnošću da znam
koliko ima godina ali
verujem da je mlad
(što ne znači da nije davno rođen)

u tom trenutku bili smo s njim
vršnjaci iz vrtića jer

njegov spontano potresen šapat
govorio je da se
nije navikao na posao i
da nikada neće moći da preboli
patnju
koja uvek nadživi pokojnika

***

NEŠTO

nešto mi mili i
račva se po celoj površini kože
neprijatno
nije to uvek bilo
osećam
hladnoću dok mi se to
kreće po leđima
stiže me vlaga
desilo se neprimetno
velika britanija mi se podvukla
pod kožu
pa je tu postala mala britanija
strašno me je potklobučila
treba da izbacim višak tečnosti
diuretici mi ne pomažu
skelet mi se sveo na šupljine
na suva rečna korita koja su
izbacila svu vodu pod kožu
mnogo sam trom
začudo mi noge nisu natečene
ali se ponašaju kao da jesu
hodam u mestu
zamaram se
ne mogu ni da cvokoćem
u zadihanosti mi se
otmu samo nemušti glasovi
sve ostaje unutra
zarobljeno u mehuru
možda ničega od svega toga nema
ali osećam
nešto se migolji
u tom slučaju nema mi pomoći
ostaje mi samo da mumlam
makar da sačuvam
melodiju

***

HTEO SAM DA TI ISPRIČAM

tvoje kolege su skupile novac i
predali nam povodom
tvoje smrti
i majci njene isto tako
na sahranu su došli neki ljudi koje
nismo očekivali
komšija Marko je nosio krst
u nemačkoj živi jedan dobar čovek
nikada se nismo videli a
razumeo me je bolje od mnogih koje
poznajem celog života
Juliška je danima njuškala oko
tvog kreveta gde si ležao onda
kada su mi rekli šta ti se desilo
tada sam pojurio da te probudim
imao sam u sebi ogromnu snagu
silovitu
nije bila dovoljna
majka je plakala u restoranu
sedeli smo za stolom
za četvoro
čuo sam jecaj kada je
menjala peškire u kupatilu
okačivši samo tri
zalepila je napuklu ogrlicu
koju si joj ti napravio
Angelina previše liči na tebe
izbegava ogledala i
ne prestaje da plače
u kući su odjedanput
počeli da se množe kvarovi
prekidač za svetlo u kupatilu
moramo da lupimo drškom od
šrafcigera da bi radio
otpala su vrata od frižidera
snalazimo se da ih zatvorimo
zelena lampa se sama od sebe
pali i gasi
kašljuca i čkilji
hteo sam sve to da ti ispričam

***

BRISANJE

iz dotrajalog automobila
iscurilo ulje
ostavilo masnu baricu na asfaltu koja
leži okrenuta suncu
širi spektar duginih boja koje mi
kroz zenice prodiru duboko u
nepregledna
tamna prostranstva
postepeno se šire
ključaju
tope zrnca leda
škripa u kostima pretvara se u
polifoniju
ne osećam težinu betona koji
mi nasrće na vidno polje
doživeo sam taj trenutak kao
jednu malu pobedu u
moru razočaranja
smejem se svim strahovima
svim ubijenostima u pojam
ako se nebo može utisnuti u asfalt
ne treba brinuti
još nekoliko puta ponavljam
ne treba brinuti ne treba brinuti
odlučio sam da ne mislim ni o čemu
to je u mom slučaju
sloboda
dugo stojim u stavu kao za
molitvu pred masnim božanstvom
vreme prestaje sa svojom
nametljivošću
trenutak prevazilazi sva ograničenja
sad zaista više ne brinem
ne pomeram se sa mesta
sve dok ne naiđu ulični čistači
sa šmrkovima
nakon toga
ostaje čisto sivilo

_______________________________________

SIMEON CEROVINA rođen je 2001. godine u Beogradu, gde je završio osnovnu školu i gimnaziju. Apsolvent je Filozofije na Filozofskom fakultetu  u Beogradu. Počeo je da piše sa osam godina. Njegovi tekstovi izašli su u 42. broju Fanzina Zeleni konj, u Vertikalama 33/34, u Šrafu 2025. br. 15, kao i u zbornicima Žubori sa Moravice 2025. i Između dva sveta 22 – 2024. Pesme su mu objavili i regionalni internet portali, Čovjek–časopis i Strane. Pet njegovih pesama našlo je mesto i u zborniku Panorama nove srpske poezije (Euromedik, Beograd, 2024.). U maju 2024. godine prevedeno je na italijanski jezik i objavljeno nekoliko njegovih pesama u italijanskom časopisu Le Muse, a zatim i u internet časopisima Alessandria Today i Artes Tv Giornale, kao i u belgijskom Atunis Galacy Poetry. Finalista je Konkursa Timočka lira 2024, Timočka lira 2025, 39. Festivala mladih pesnika u Zaječaru 2025, ušao je u uži krug za Nagradu Mak Dizdar 2025, a pozvan je i da krajem septembra bude finalista 57. Festivala poezije mladih u Vrbasu. Njegovi radovi izabrani su i za pančevačke Rukopise 48. Živi, studira i piše poeziju u mestu svoga rođenja.

NOĆ U MOJOJ SOBI

siluete sa dugim vratovima i
pravougaonim glavama
čvrsto zauzimaju mesto na
zidovima
već dvadeset tri godine

tu su svake noći
da me podsete na
dečije strahove kada su
uvežbavale moju hrabrost

sada stoje kao igračke koje po
inerciji nisu sklonjene
još iz onog vremena

dok ih gledam bez straha i
u njima vidim samo
bezopasne senke nastale
prema oblicima
predmeta kojima sam okružen
iz druge sobe dopire zvuk aparata
za merenje pritiska i
kašljucanje prepoznatljivo za
srčane tegobe

bubne opne postaju novo
mesto za koje se lepi
strah

u neprestanom iščekivanju
trepere za razliku od
zidova

tek toliko da
ne mogu da zaspim

***

KATARZA

od malih nogu voleo sam da gledam kada se u
mašini za veš pokrene
centrifuga

izazivala je u meni strah i vrtoglavicu

uvek sam osećao želju da pobegnem ali me je
nešto mnogo snažnije zadržavalo ispred
okruglih staklenih vratanaca u
kojima se ogledalo moje lice

taj odraz u staklu me je užasavao iako sam
znao da sve bezbedno posmatram spolja i da
mene lično ništa ne vrti i ne cedi

trenutak kada se bubanj zaustavljao u
meni je izazivao takav osećaj olakšanja kakav i
danas poželim kada me zavitlaju sve
centrifugalne sile sveta

***

U PRIČI

čkiljio sam na oba oka i
vrhom kažiprsta mrdao gore dole
zamišljajući kako sa oronule fasade
noktom grebuckam
farbu koja se ljuštila a zatim i
malter koji je otpadao u
velikim komadima

činilo mi se sasvim pošteno to
ogoljavanje cigle do crvenog mesa
do saznanja da je jedan čovek
kojeg sam poznavao
tu prvi put pre devedeset i nešto godina
ušao povijen u pamuk
a jutros poslednji put izašao u
kućici od drveta

uporedo sa sazrevanjem pamuka u drvo
fasadu i čoveka ispričala je ista priča
puna uzbudljivih obrta

s promenljivom srećom i
s prahom zdrobljene fasade među prstima
već sam protutnjao kroz jedan krak takve priče
koji se i dalje levkasto širi ali
je već u ranoj fazi stvrdnutog pamuka
zato

bolje da ništa ne grebuckam i
ne čačkam

sa svoje strane i
sam ću pisati priču ali
jednostavno
bez ubrzavanja istorije

***

SENKE U ĆEBETU

pratim prstom linije
na ćebetu
kako je toplo mesto za
crtanje
dopisujem šare
da me još jače ugreju
iznenada zastanem
kad naiđem na
nabore
podsećaju na hladne
pećine
senke su tamne i
beskonačne
protresem se da
zaboravim
sednem na
svoje mesto za stolom
nisam gladan ali
prijaće mi da sa najbližima
podelim tople boje u supi
kad završim
moraću da ispravim ćebe i
nastavim da crtam
ne treba ići daleko i
loviti vrela nebeska tela
nacrtaću običnu
grejalicu

***

POVEZ

poetsko istraživanje; inspirisano esejom o Kafki Lade Žigo Španić

za povez oko očiju znamo uglavnom posredno
iz književnosti
filozofije
psihologije
antropoloških eseja
i pomalo po slutnji a
najmanje smo ga svesni u realnosti

treba ga ispitati i poći od segmenta gušenja i stezanja u grudima

nauka ga nije klasifikovala kao organ u sistemu organa jer se
po strukturi i funkciji razlikuje od
svega što se pod tim podrazumeva

odnekud u sebi znam
(a to odnekud je izvor moje lične poetske nauke)
da postoji prirodni zakon koji predviđa da se rađamo
sa ovim neidentifikovanim organom ali je on
u početku neaktivan
da bi se aktivirao odrastanjem
sa ciljem da ga se tokom života oslobodimo

to oslobađanje je razvojni put i ne dolazi sam po sebi
potruditi se treba
a u mom slučaju to znači da ne želim
neprirodno
da umrem vezanih očiju
ne bih da samo prođem i odem nadnesen nad računima ili
vatrometima koji pucaju iz ekrana
i neću da budem uzoran jer su
kriterijumi uzornosti mahom sumnjivi

možda je infantilno
ali svakako ne želim nikada da umrem
mada to isto svi potajno žele

treba mi nit koja sve povezuje a
preda mnom su nepovezane slike koje se
sve većim ubrzanjem nekontrolisano nižu

lepe su ali apstraktne usred konkretnog života
to nije dovoljno za sreću
treba što više običnih radnji
što prozaičnijih to bolje
a eto stalno se vraćam na apstrakciju

kao kad kažem

jesen je najlepše godišnje doba kada boje mogu biti
i mirne
i razbuktane
sa kišama koje spiraju rane koje su se gnojile na suncu

pa zatim
matematika je prelamanje života u svemiru
gde su zvezde pitome i jasne

sve to razumem i sve me to uzbuđuje
pa ipak ne osećam to na koži kao nešto lično
jer ako je to sve
onda je to opsesija
a opsesija je opsesija i onda kada se razlikuje od
opštih opsesija

neopipljive istine su hladne
oblaci oko glave su olovni
ružni
kada bih samo mogao u nekom trenutku hrabrosti
u eksploziji
da ih pretvorim u perje kojim ću puniti jastuke

ne mogu da znam kakve bi vrste bila ta eksplozija
niti zašto bih punio jastuke
bitno je da to bude nešto što mogu da dotaknem i
uradim svojim rukama

desilo bi se dahom koji slobodno struji i
koji bi razvejao sva moranja
spoljašnja i unutrašnja
i vratio mi vidike iz vremena nevinosti

a onda bih mogao da živim uzvišeno

mljackao bih dok jedem i srkao bih kafu
komšiji bih rekao dobar dan
pomazio psa
vikendom spavao do podneva
svaki dan doručkovao ručao večerao
da ne opisujem dalje jer ništa ne sledi neočekivano
sve što se spolja može videti već je viđeno
otprilike tako jer i ovo je samo
misaoni eksperiment
dakle fikcija
ali bitno je uočiti da postoji razlika između
uzvišenog mljackanja
onog po mojoj zamisli
i onog koje je
simptom ubijenosti u pojam
to je ono što ne možemo spolja videti
ako nemamo iskustva u opservaciji

iz ovoga kao otkriće sledi zaključak da

želim da živim Kafkinu žudnju a to je
nebitan život u očima ljudi a
velik u svakom ličnom trenutku

nisam otkrio baš ništa novo
to je i Kami shvatio
na svoj način i
ne samo on
ali otkrića nisu knjiška nego lična stvar
pa lično ne znam da li ću tako uspeti da zauvek
ostanem srećan

povez svakako neću nositi i

ako ustanovite da mi stihovi
boluju od apstrakcije
znajte
to ja bolujem od neke tuge

ali obećavam

pisaću i tako da pokažem da
na plafonu moje sobe sa
svim njegovim pukotinama i neravninama
obilno struje beskrajna nebesa
(koja se uz malo truda lako mogu pipnuti)

____________________________________________

SIMEON CEROVINA, rođen 2001. godine u Beogradu, apsolvent je Filozofije na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Počeo je da piše sa svojih osam godina i nikada nije prestajao. U školskim danima često je nagrađivan, ali su mu zbog doživotnog prijateljstva koje je tada stekao najdraže one nagrade koje je ostvario 2016. i 2017. godine na međunarodnom konkursu koje je organizovalo Kulturno udruženje Lasta (La Rondine) iz italijanske regije Lombardija. Zastupljen je u časopisima i zbornicima, kao što je Panorama nove srpske poezije (Euromedik, Beograd, 2024.), a pesme su mu objavljivljivali i regionalni online portali, kao i dva italijanska i jedan belgijski. Finalista je Timočke lire 2024. Autor je rukopisa dve neobjavljene zbirke pesama. Osim poezije, voli ponekad da napiše i poneku kratku priču. Živi i studira u mestu svoga rođenja.

NESTAJANJE PEJZAŽA

nekada sam mogao kod ljudi diskretno da
posmatram
vibriranje ivica nozdrva i dlačica unutar šupljina

to je bila moja prva naučna opservacija
koju imam hrabrosti da obznanim
samo u poeziji

shvatio sam da oči nisu uvek
kako fraza kaže
ogledalo duše

nozdrve nikada ne lažu

kroz njih udišemo vazduh a
izdišemo mraz ili toplinu
one pričaju o svakom izdahu

o drami

o borbi između hladnog i toplog

poput priče o rađanju vetrova koji
lete nad vrhovima džinovskih planina

ovaj nepogrešivi metod i danas primenjujem
mada je nepraktičan jer
moram malo da se sagnem i
pritom mi promakne poneki detalj

tako izmiče dečija perspektiva
i u tom jazu između nje i ovoga danas
nestaju nestaju pejzaži

***

TEŽIŠTE PRAZNINE

nemam nijednu misao u
glavi nemam ni na putu od glave do
grudi i nazad nema tu ničega
osim misli da nemam misao
samo pitanje o tome zašto
nemam misao koje postaje
nabubrela misao koja me
pritiska
svojom misaonošću pa mislim
misao koja raste raste da bi
kao misaoni balon narasla u
naduvanu misao i
posred grudnog koša
pukla
u potonulu misao
eto inspiracije

***

KAFA

velika površina polica u supermarketu
razne vrste kafe
svako zrno moglo bi
pokrenuti
čitave nervne sisteme za ogromne
beskonačne svetove

miris osvaja nozdrve i
čežnju

koliko ljudi greje ruke
toplom šoljom u
kojoj ćuti napitak
spremljen za jednu osobu

***

DISCUS HERNIA

kad je svet počeo
da se ruši
od nebeskog svoda
preko temena
i potiljka
do vrata
i niz leđa duž kičme
do repne kosti
i niz noge do peta
i dalje u mrak pod zemljom
osetio sam sve užase
tvoje bolne i krhke
kičme
čija je discus hernia samo
odraz
moje urođene
uklještenosti između
visine i ponora
ja sam bol nastanjen između
tvoja dva pršljena
zato treba da iščeznem iz
tvojih kostiju
to ne remeti našu ljubav
bezgraničnu
ti i ja
uvek ćemo biti
nebo
kojem nedostaje kičma da bi
stajalo

***

OBIČNO GA ZOVU NEBO

pitamo se šta je iza kosih stranica krovova koji se
nadnose nad našim prozorima

posle mnogo napora saznamo da je tamo
osvetljen predeo ispunjen plavim
vazduhom i pticama
obično ga zovu
nebo

kada se pomerimo iz prvobitnog položaja
uhvatimo poneki njegov delić

gledamo kroz srebrnkasto lišće krošnje koje
svojim treperavim pokretima vodi naš
pogled prema neuhvatljivom
vidiku

onda nam i duša krene tamo dok telo ostane usamljeno
kraj prozora u sobnoj tami sa bolom izazvanim
ograničenom površinom
pravougaonog
otvora

ugledamo zvezde kako kroz prozor ulaze jedna po jedna
i dok nas muči nesanica
plutaju u mraku
sasvim blizu
neuhvatljivo

shvatimo da smo negde drugde ili da je negde drugde kod nas
ali više ne umemo sa svetom da delimo
hvaljene vidike priklještene između
vremena i prostora

tako propetošću
ka onome što zovu nebo gde god ono bilo
počinje borba koja miri i veže naše rasute horizonte

________________________________________________________________

SIMEON CEROVINA, rođen 2001. godine u Beogradu, apsolvent je Filozije na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Počeo je da piše sa svojih osam godina i nikada nije prestajao. U školskim danima često je nagrađivan, ali su mu zbog doživotnog prijateljstva koje je tada stekao najdraže one nagrade koje je ostvario 2016. i 2017. godine na međunarodnom konkursu koje je organizovalo Kulturno udruženje Lasta (La Rondine) iz italijanske regije Lombardija. Zastupljen je u časopisima i zbornicima, a pesme su mu objavljivljivali i online portali, regionalni i jedan italijanski. Rukopis njegove zbirke pesama čeka izdavača. Osim poezije, voli ponekad da napiše i poneku kratku priču. Živi i studira u mestu svoga rođenja.