KAD SE ZALJUBIH
Poslednji put kad sam se zaljubila,
tradicija me nezadugo spasila sramote.
Kada spremate bilo koje jelo,
savetujem vam da probate,
prije nego što to učini ko drugi.
Slana halva za novu hidžretsku godinu,
prema terbijetu moga oca,
pamet mi nije osolila,
ali zato jezik jeste,
dovoljno da odglumi gorčinu zagorele tradicije
i najavi ponovnu jurnjavu u tiganju.
Božijom voljom,
brašno, so i šećer,
od tada u kuhinji stoje na različitim mestima,
jer ne dao Bog gurabiju u čaj da umoči,
obnavljali bismo priču o morima koja se dodiruju,
ali se ne mešaju.
***
PANTALONE NA PEGLU
Zbog sedećeg položaja, desna nogavica je izgledala kao
obrnuta čaša, tankog hvatišta,
prepuna crnog pića.
Ukršteni prsti na kolenu, simbolizirali su
osiguravajuće držanje, kontrolu nad tečnošću.
Više boja nije postojalo.
Horizont padajuće svetlosti, sužavao se s
podizanjem pogleda.
Ne, nije postao upravan.
Strah, da se ne izlije crna krivica, postao je briga, koja je
prerasla u milost razrešenja.
– Istina je, lakše je ubiti, nego mučiti.
Progovori prozirnost padajući.
Oni se nisu gledali, oni su se videli.
***
ORUŽJU, ORUĐE, SREDSTVOM
Tupim nožem, istupljenim rezanjem duše, gulim zrelu
jabuku: zelenu!
Pribor je isti, ali nije identičan.
Plašim se, jer me boli!
Najviše to što ga ja nisam držala.
Uroni u protok vremena, tečem i ja.
Bojim se, zato što skidam površinu kojom sam bila sakupljena.
Samo, ovaj put, umetnik sam:
Ja.
Svoja.
Kod koje je.
Ono, gore drugo.
Tečnošću, izvetrelom čišćenjem srca zalivam dilime.
Sredstvo mi je isto, procentnost nije!
Verujem, biće dovoljno!
Brinem, zato što vidim cvet, identičan lotosu.
Radujem se, zato što znam da svaki deo jabuke ima svoje
mesto.
***
PARAMPARČAD
Moj brat je napisao knjigu.
Moja majka ga nije rodila,
ali mi jesmo bliski srodnici.
Boja njegovih očiju, boja je neba.
Boja njegove kose, boja je zemlje.
Između, osam je milijardi koraka.
Isto toliko puteva,
ali mnogo manje usmerenja.
Moj brat je paramparče moje duše,
a paramparčad moje duše nađu se na svakom mestu, na
kome ja ne mogu da budem.
Moj brat je stamen,
ali moj brat nije kamen.
Ja imam sedamsto devedeset i šest pravih mogućnosti,
međutim moja snaga zaklapa ugao od 180° sa mojim
mogućnostima.
Mom bratu bih umrla,
videla bih,
čula bih,
bila bih,
ali me ne bi bilo!
Suludo je reći da je čovek uvek tu.
Nije!
Ni za sebe,
a nekmoli za druge.
U tom priznanju ne krije se ništa loše.
Međutim ovaj svet je čaša mlevenog stakla svih jezika.
I znate šta:
sve nas spaja lepak naš nasušni
najčvršće je to lepilo, druže!
***
ŽIVOT
Tačka koja se vrti sama oko sebe, reče škrtica.
Mačka koja se sa svima mazi, reče ulizica.
Mesto iz kog ljudi odlaze često, reče poštenjačina.
Cesta na kojoj za svakog ima mesta, reče putnik.
Život je zemlja koja se sama sebi vraća, reče mudrac.
Vreme Vremena, reče starac.
Deo mene, reče običan čovek.
Vek, reče neka žena.
Dolazak, reče neko iz daleka.
Odlazak, kaza onaj koji smrt čeka.
______________________________________
SEHADA BAŽDAREVIĆ rođena je u Prijepolju 3. septembra 1999. godine. Osnovnu i srednju školu završila je u Sjenici. Studije filologije okončala je 2024. godine na Državnom univerzitetu u Novom Pazaru stekavši zvanje Master profesora jezika i književnosti. Pohađa Radionicu kreativnog pisanja Enesa Halilovića. Ove godine je objavila zbirku pesma Mamihlapinatapai u ediciji SENT.
čovjek-časopis 