Evo već četvrta je godina kako ne razgovaram s kompletnom familijom i moram da priznam da se nikada u životu nisam bolje osjećao. Duga je to bernhardovska priča o tome kako je došlo, po svemu sudeći, do konačnog razlaza, samo ću reći da je sukob između mene, roditelja, bezbrojnih tetaka, tetaka, stričeva, strina, daižda, amidžinica, jetrvi i zaovi nastao već u ranom djetinjstvu. Nema se tu posebno šta plesti. Jedna klasiična tipična posttitovska disfunkcionalna porodica. Moji roditelji potiču iz siromašnih porodica: baba čistačica, deda konobar, nana kuharica u narodnoj kuhinji, dedo ratni vojni invalid. Jedan deda alkoholičar, politički zatvorenik i nasilnik, drugi RVI (iz Prvog svjetskog rata), politički zatvorenik i tiranin. Moja majka je djetinjstvo provela posjećujući oca u zatvorima, a otac je trpio strašne torture od dede koji je ocu i amidži vaspostavljao surova pravila slična onim iz filma Elitni odred. Naprimjer, ako bi nekom od sinova malo smrduckale noge slijedila bi kazna koja bi se sastojala iz nekoliko udaraca štapom po leđima (zavisno od nivoa smrduckanja nogu) ili bi ih tjerao da četkicom za zube peru stubište. Tako da ništa čudno što je i moj otac postao nasilnik. Doduše mene je istukao samo jednom, ali njegovo verbalno nasilje ostavilo je neiscjeljive tragove u mojoj duši. Nikada nije propuštao priliku da me ponizi. Kada bih mu mrtvom pijanom dao da pročitam to što ja pišem, samo bi se namrštio i napravio grimasu sa pačjim pućenjem usana koja je govorila “kakavog sam ja debila stvorio, majko draga”, a onda bi mi bacio tekst u facu: šta je ba ovo, a, a???…ko će ti ba ovo čitati, daj bolan napiši nešto normalno ala Lud, zbunjen, normalan…Ili “mani se toga i radi nešto pošteno, ovo nije za tebe, neš se od ovoga hljeba najes’” ili bi mi u tipičnom folklornom gemišt deliriju dobacivao “đe si de facto umjetniĆe, napišel se šta umjetniĆki”. Čovjek je u titin vakat, završio fakultet i brzo se uspeo do pozicije direktora u Energopetrolu. Nije šala: uspio je da se izdigne iznad siromašne radničke porodice i dogura čak do srednje klase. Pošto smo živjeli kao podstanari s babom, njegov jedini san je bio kako da dobije svoj vlastiti stan. Sve što pamtim iz roditeljske kuće u ranom djetinjstvu su porodična okupljanja kda bi se gledala kviskoteka i užasavajuće svađe roditelja oko novca i kredita kada bi braća, sestra i ja legli da spavamo. Ponekad bi dolazilo i do fizičkog nasilja. Šta da kažem, prilično tipično i prozno nezanimljivo.
Majka je vječito bila zabrinuta, nervozna i ljuta. Mislim da sam osjetio njenu toplinu u dva ili tri navrata, kada bi pekla kolače za Božić. Treba reći da su majka i otac u perverznoj ovisničkoj vezi već skoro 60 godina. Nekima bi ovo moglo da zvuči kao kjut romkom priča jer moji roditelji su počeli da se viđaju još u osnovnoj školi – otac je imao 14 godina, a majka 11, no od te romeo and juliet ljubavi ja kao dijete nisam vidio ništa osim perverzne vezanosti jedne za druge koja je svakodnevno verbalno i fizičko nasilje učinilo normalnim sastojkom svakodnevnice kao do to “tako treba”. Zapravo lažem. Bilo je ljubavi između njih. Fenomenalne, neopjevane, duboke, iskrene, nepatvorene ljubavi. Za…namještajem! Bogo mili s kakvom posvećenošču su njih dvoje posjećivali salone namještaja – Lesnina, Simpo, Đorđević…Koliko duboko su samobili urojeni u diskusiju da li treba bijeli lesninin plakar ili simpov sivi, jer ovaj materijal, jer onaj, jer faktor praktični, jer faktor estetski, jel ovaj bolje ide uz zelene fotelje ili onaj uz crveni tabure, jel plava posteljina ili roza…Jednom kada sam imao šest godina, dok sam slušao glazbu na radiju (to sam najviše volio, osamiti se u spavaćoj sobi, leći na pod i satima slušati radio. U sedmoj godini sam već bio prava mala enciklopedija domaćih a i stranih pop hitova), otac je ušao i naredio: spremaj se, idemo u Lesninu. Ja sam rekao da ne želim jer sam tada slušao Halidovu “Neću, neću dijamante, nit safire, nit rubine…”. Otac je momentalno zapjenio i zapištao: Nećeš, a??? Pička li ti materina nezahvalna, ja sam zbog ovoga (novog stana), KRV PIŠAO a ti tako nezahvalan. Od tog trenutka u mene se uselila takva krivica i anksioznost da sam postao alkoholičar u šestoj godini, što je tema neke druge priče. Bože, mislio sam, moj otac je pišao krv da bi mi dobili novi stan. Kako sam tako nezahvalan, bijedan i jadan. Ta osjećanja su sve donedavno preovladala u meni. Šta god bih uradio, mislio sam da to ne valja i da moram bolje kako bih se izvinuo ocu što je zbog mene, stana i novog lesnina plakara pišao krv.
Helem, rano postadoh problem. Ništa me nije zanimalo osim književnosti i glazbe. Počeo bih odlično a onda bih neočekivano podbacio i dobijao sve same jednice, zbog čega je majka čupala kose i priređivala pravu malu operetu u kući: pa šta ti misliš Segore, a, a? da budeš smetljar, propalica, a, a? U devetoj godini sam napisao sonet Život poslije smrti pod uticajem metala kojeg sam tada slušao (da, sa devet godina sam, slušao metal – I to ne metaliku, nego sepulturu, slayer, kreator, što ne smatram ničim neobičnim, jer već do sedme godine sam apsolvirao Dugme, Zabranjeno Pušenje, Merline I Bajage). Majka i otac su samo rekli: ti ovo napisao. Tiii? Pa ti si Segore za psihologa bogami. Od tad sam se zarekao da više nikad neću pisati poeziju.
I tako raslo se… I gimnazijisko školovanje krenuh kao odlikaš a onda je jedva završih, na insistiranje brojnih starijih profesorica koje su me obožavale. Pored alkohola, krenuh da eksperimentiram sa taoizmom, hinduizmom, travom, gljivama i lsd-om. Policija me jednom uhapsi zbog droge i ja čvrsto zacementirah svoju poziciju crne ovce. Završih i fakultet jedva, jerbo nema s kim se nisam posvađao. Potom nađoh i posao. I to jedva. Potom se i tu posvađah sa svima. I izgubih posao. Potom krenuh da se tučem po kafanama. O meni su mojim uvaženim roditeljima, koji su bili ozbiljne, uticajne fele na svojim poslovima, stizale najgore vijesti, zbog čega su prijetili i razbaštinjenjem. Kada me spucala amfetaminska psihoza i kada sam na sred Titove urlao da mi se pomogne, da mi se da morfij, heroin ili bilo šta samo da zaspim, moja uticajna majka mi je svezala policiju. Amidža je predlagao čak da se zovne neki Rifko koji liječi od droge “samo tako”- Rifko je navodno imao nenadjebiv metod. Upozna se s tobom, potom te zamoli da sjedneš u auto, onda te na pola puta odjednom naštoca, zaveže i smjesti u gepek, pa te odvede tako neđe u vučju luku, izbaci, prebije ko vola i kad dođeš sebi, kreneš nazad, onda te ponovo isprebija i tako te mala pedagoški iznabada, zdrobi neke dijelove tijela, slomi par zuba, zatvori oka i “vjeruj mi neću mu droga više nikad past napamet”, tako se mali Kole izliječio. Eto…Od tog trenutka sam završio s roditeljima, braćom, sestrama za sva vremena. Živim u maloj kućici na izdvojenoj koti Bostarića. Hranim sebe tako što dilam spid, vutru i bobe. I sviram. Tenor saksofon. Znam da nisam dobar čovjek, ali sviranje i Coltraneova glazba posebno daju neku nadu da nisam baš sasvim izgubljen.
Komšije sa Bostarića me zovu Čupo Trubač.
Dakle, četvrta godina kako ne pričam sa familijom, čak ih i ne viđam. Poslom odem redovno do grada. Imam nekoliko stabilnih mušterija i ne želim da širim posao. Dovoljno mi je da imam za hranu, drva, travu i vlahov. Jednog sam dana dobio uobičajenu poruku od mladog doktora koji je tek specijalizirao: Ds-a za dvije glave. Poznato je da doktori, pored konobara i taksista, najviše deru spidaru. Spustih se do Grbavice gdje doca stanovao, kad tamo…Benjo! Benjo! Moj sestrić. Isprva zbunjenost s njegove strane, jer “smijem li ga pozdraviti, trebam li, kako da se ponašam”, no pošto sam “provider”, ipak me pozdravio i zagrlio i uz nekoliko lajni krene amfetaminska sentimentala. Benjo je bio jedan od najtalentovanijih gitarista, oduvijek sam ga podržavao i ohrabrivao da ide dalje čak do Berkley School Of Music, išao na svirke njegovih srednjoškolskih metal bendova, razmjenivali smo glazbu, on je meni otkrio Deathspell Omegu i Gorguts, ja njemu Anthony Braxtona i Keith Jarreta. Pod uticajem majke, odnosno moje sestre, batalio je glazbu, upisao i završio ekonomiju, dobio posao u Ministarstvu vanjskih poslova koje su mu sredili moji uvaženi roditelji. I generalno je djelovao tužan, skrhan i potišten. Rekao sam mu da sam počeo svirati saks, na šta je on odmah skočio i zagrlio me. Par lajni povukosmo i dogovorismo se da krenemo svirati.
Moram priznati, ja zaista nisam čovjek od neke vrline, jedino što mogu čiste savjesti da kažem da me krasi posvećenost prema glazbi. Proba je u 6, tišina, uključuju se kablovi, svira se. Završi se u 9. U tišini se raziđe i to je to. Već na samom početku Benjo je napravio prestup. Zakasnio je na prvu probu 15 minuta i ja sam ga prvi put blago opemenuo. Blago, jer je donio gljive i mi smo…za ta dva sata neprekinute svirke, što bi rekli hercegovci, poderali gaće svirajući Zornovu Bith Aneth, Coltraneov Attaining i Soap Rock Shop Amon Duula. Čak smo se i snimili. I nakon trijeznog slušanja, fenomenalno je zvučalo i ja rekoh sebi, to je to, glazba je moj životni poziv. Od Boga molim samo da me poživi kako bih postao master saksofona. Benjo je oduševljen vrištao od sreće: vraćam se gitari, jeblo vam ministarstvo familiju, dajem otkaz. Smirivao sam ga i savjetovao da stvari drži u tišini, jer ne bi bilo dobro da sestra i ostala familija znaju da se družimo.
I tako, proba svakog četvrtka, nekad gljive, nekad lsd, nekad ibogain ili harmala. Nismo samo djelili ljubav prema glazbi nego i prema porocima. U čemu sam naravno ja pretjerivao. Kada su u pitanju mane, najgori sam. Sretan što sam konačno našao srodnu dušu i što ipak nisam baš jedina crna ovca, žmirio sam pred Benjinim manima jer rekoh najgori sam od sve dece, ali primjetih kod njega ozbiljan nedostatak vrline – ponašao se nonšalantno, doduše uvijek pristojno, kasnio je ali se izvinjivao zbog čega nisam htio da budem grub prema njemu. Čak sam upoznao i njegovo društvo – studenticu književnosti Doris, kolegu s posla Ernada i još nekoliko likova koje sam odmah zavolio. No, u Benji sam primjećivao ozbiljan hipsterki fejkeraj, zbog čega sam ga par puta i opmenuo. Naime, stalno je visio na telefonu, stalno je bio u društvu nekih drugara, svakodnevno je imao nekakve kafe, dogovore, druženja, uvijek je morao negdje. I uvijek se žalio na bolest, na svoju depresiju. U životu mu ništa nije falilo, ali čitavo vrijeme je govorio samo o nekoj svojoj depresivnoj epizodi i okruživao se ljudima koji su ga sažaljevali. Ja sam ga, pak, ismijavao. Nije nikakava depresija, nego ti je Nebo opalilo metafizičku šamarčinu, zato što se ne baviš poslom za koji si rođen. Ljutio se naravno, kao i njegovi drugari koji su svi odreda isto tako imali po neku bolest, Doris borderline, Ernad ADHD, ovaj anksioznost, onaj prisilne misli i uglavnom su tetošili jedni druge da je sve dobro i da dobro bit će sve.
Nisam nikakva vidovita Džemila ali život me naprosto naučio da gledam i da vidim. Svi su, osim Doris koja dolazi iz disfunkcinalne porodice kao i ja, imali fejk probleme, a ja sam sebi dao u zadatak da im to kažem u lice, sa iskrenom željom da im pomognem. Nemate nikakve adhdove niti depresije niti anksioznosti već ste objesni jerbo ste malograđani koji misle da im u životu treba biti dobro. A Benjo je imao posebnu opaku bolest – bio je zaljubljen u svoju izmišljenu bolest. Tako narcistički je obožavao tog sebe koji ima strašne probleme da se skoncentriše i zaspi. Rekao sam mu da se to zove kompartmentalizacija i kada se rješi potiskivanja istine u ladice i fejk ličnosti koju je stvorio u sebi i posveti se gitari, sve će proći. Ali Benjo me nije slušao. Bio je toliko opsjednut sobom da je dolazio kod mene ujutro nepozvan ili navečer pred spavanje samo da bi govorio o hororu koji ga opsjeda. Naš odnos sam gledao i kao svoje lično iskupljenje, pa sam bio blag prema njemu. Ali ubrzo sam uvidio, da kod Benje nije samo u pitanju ljubav prema izmišljenoj bolesti, nego je taj fini i pristojni dječak postao demon, simptom sveprisutnog hipsteraja. Imao je najmanje trideset nekakvih drugara s kojima je uvijek bio dobar i svi su prema njemu bili dobri i svi su jedni drugima govorili da je sve dobro i sva im je priča bila joooj jes dobro kod Benje bilo, joj jesu dobre Benjine gljive, jes dobar roštilj bio, a kako nam je Benjo dobre takose napravio i kako je dobro afteranje bilo i sve je generalno dobro, dobrila pravo dobro i party je dobar i bobe su dobre i svi su dobri jedni prema drugima bili i njihovi adhdovi su bili dobri i depresije su dobre i oni se svi druže uz drogu što sam ja nazvao DRUŽA. Nekoliko puta sam im u lice rekao veoma grubo šta su njihovi problemi, a onda je dolazio dobri Benjo da me opomene, jer ne smijem tako, sve mora biti dobro i druža. Par puta sam bio na rubu da ga odjebem, ali ljubav prema glazbi je prevagnula. No, Benjo je svaki put kasnio i svirao sve lošije, nakon čega sam mu zabranio sve supstance, ali nesretnik je već pio široku tabletu lijekova – od barbiturata, antidepresiiva, nootropika, lijekova protiv neuropatske boli. Uzalud sam mu govorio da sve što treba jeste da iskreno prizna sebi da nije taj lik, da je taj dobri dobrila pošteni bolesni Benjo samo maska kojim skriva svoje pravo biće koje su sada razjedale razne bolesne I perverzne misli. Uzalud, on je nastavio da pije lijekove, druži se s fejk likovima i laže sebe.
Benjo, ti želiš da budeš bolestan. Ti ne želiš da ozdraviš, potrebno je da tri dana budeš samo sa sobom, iskreno sebi priznaš stvari od kojih bježiš, osjetiš se usamljenim i kreneš dalje…
Bijesan bi odlazio od mene u zagrljaj svima koji su prema njemu bili dobri. A svi su bili dobri dobriiilaaa jarane i oko njih na kilometar si mogao da osjetiš samo dobrilu i ništa drugo.
Budući da sam i sam sjebao tako život, nisam htio da odustanem od Benje.
Govorio sam mu, ti buraz možeš biti wolrd class gitarista, umjesto toga pretvaraš se u hipster Oblomova.
A?
Hipster Oblomova buraz, pročitaj…To je sramno i demonski šta ti radiš od sebe. Buraz, zadnji put ti govorim – zaljubljen si u svoju bolest, odljubi se. Dođi na probu u 18, a ne u 18:23 i biće ti lakše.
No, Benjo je nastavio strastveno da ljubi bolest svoju izmaštanu, te je jedne noći u Silveru upoznao neku Tinu Karić iz Fojnice koju sam odmah na prvi pogled zagotivio. Ozbiljno. Ta mala uopšte nije bila fejk. Veoma direktna, glasna, samopouzdana. Za razliku od Benje kojem je Bog dao i ljepotu zanje talenat (ali potpuno odsustvo posvećenosti, borbenosti i samopouzdanja), Tina nije imala ništa od toga. Bila je lascivno nelijepa, niđe na njenom licu ni traga pravilnosti, harmonije, reda, ali je zato osvajala erosom, tačnije granatirala je svojim pornofolk ibarska magistrala stavom, tako je ponosno širila odvratnjikavi galimatijas raznoraznih jeftinih parfema a u očima se mogla prepoznati lukavost i prefriganost prijeko potrebna da bi se uspjelo u životu. Također, u pogledu sam joj vidio da poznaje drevne cigaske “dijagonalne” fore, što u prevodu znači da upija i vidi što drugi ne vide. I imala je evil eye – ili ti urokljivo oko, moć koju svaka žena koja mora imati želi da se izdigne iznad blata svoje selendre. I to sam cijenio kod nje. Jasan cilj u životu! I Benjo je bio prva stepenica ka tom cilju. Da se izdigne iznad svoje selendre.
A Benjo? Benjo se zaljubio. Rekao mi je nikad se tako u životu nisam zaljubio. Jadnik toliko nije volio nit poštovao sebe da mu je prva cura koja mu je iskazala naklonost i rekla da je dobar, odmah postala ne samo cura nego materijal za brak.
Reko, buraz, upoznao si curu u Podrumu, buraz…to ne može biti ozbiljno…Kontaš?
Eto ti njanjanjanja…promrljao bi zaumno dobri Benjo.
Ali, obećao sam sebi…glazba je najvažnija, neću ovaj put sjebati i ovaj odnos.
Nastavili smo da sviramo. Benjo je opet kasnio, ali na momente je opet dolazilo do magije. No, jednom je Benjo primio poziv od Tine i abraptli prekinuo probu.
Malo je reć da sam vrisnuo. Reko buraz šta se dešava, aaaa Benjo, šta se dešava…a?
Što se dereš?
Malo je falilo da ga sastavim sa zemljom. Tina koja j vjerovatno tada ovulirala požurivala je Benju da dođe, sredili su si spida i(li) koke, počinje party, pa će poslije partya afteranje i dobro je sve i dobrila je pravo dobra dobriiilaaaaa. Ipak je ostao do kraja probe I preko toga sam prešao.
Jednom smo pozvali društvo da nas čuje: Doris, Sofija, Ernad i ostali…svirali smo Coltraneov Attaining. Tina je sa zakašnjenjem došla, histrionski neraspoložena, ekstrovertno bijesna. Dok sam prelazio prvi bridž, osjetih njen evil eye. No, mala je udarila direktno u Satana himself te se njen evil eye odbi pravo u Benju i ozbiljno ga rani. Što je njemu ustvari godilo jer čovjek naprosto obožava bolest koju će kasnije uzgajti tako što će se okružiti dobrim ljudima koji toplim i divnim okicama šapuću samo joj jest ti fina i dobra bolest ko i moja. Napih se te noći užasno i odlučih prema Benji da igram istu igru koju on igra prema meni. A to je nepoštavanje i manjak posvećenosti. To je to kašnjenje od 23 minute ili 18 ili 34. Okrenuh se prema Tini: aaa, jel baš moraš tako da granatiraš, tačnije pragom da tučeš sisama, jel baš moraš tako napalm taj od jeftinih parfema rasipnički da bacaš…Tina je bila spremna na ozbiljan sukob, a dobri Benjo je samo ćutao i ćutao, miš u rupi svoje izmišljene bolesti…Sukob je spriječio Ernad, jedini lik iz te raje koji je pokazivao spremnost da se odrekne vlastitih izmišljenih boleština. Smirio je mene, potom i Tinu i društvo se ubrzo razišlo…
Ne znam zašto, ali ipak sam se izvinio Benji za svoje ponašanje, očekujući ga na probi. No, on mi je samo javio da je bolestan. I iduću sedmicu je bio bolestan. I onu tamo. Znao sam koliko je sati.
Pogledao sam u ugao svoje memli sobice na Bostarićima. Stajala je njegova gitara. Za mene je to bio neoprostiv grijeh. Čovjek je ostavio SVOJ instrument, na kojem je MASTER I ne pada mu napamet da dođe po nju. Znači i mene će ostaviti ovako. Poslao sam mu poduže pismo da od svirke više nema ništa, nek dođe po svoj instrument i nikada se više ne pojavljuje.
Došao je dobri Benjo bolestan od svoje dobrile dobrilan od svoje bolesti, veoma dobrodušan, barbituriziran, phenibutiziran, tramaliziran…
Znaš, počeo je dobri Benjo dobrilno…
Gubi se!
Ti svakako tjeraš od sebe, to je tvoj problem, sve si otjerao od sebe…ti ne možeš ni s kim da se zbližiš, meljao je neartikulisano s namigivanjem i uvijanjem dobri predobri Benjo. Sarajevski Oblomov 21. vijeka.
Mršupičkumaterinu, samo sam mu dobacio kratko.
Benjo je silazio niz Bostariće ka dobroj dobrili.
Ok ipak je dakle totalno brisanje u pitanju. Raspad.
Uzeo sam saksofon, otvorio prozor i zasvirao nizamski (šehidski rastanak)
Lokalni pijanac Suki mi se pridružio:
Puuuusti jednu suzu tihuuuu
I prouči mi fatihu…
To, Čupo Trubaču, znaš li šta od Halida?
_________________________________________________
SEGOR HADŽAGIĆ rođen je 25.7.1981. u Sarajevu. Diplomirao 2009. na Akademiji scenskih umjetnosti Sarajevo, Odsjek za dramaturgiju. Trenutno zaposlen kao dramaturg Pozorišta mladih Sarajevo. Radio kao dramaturg na slijedećim predstavama: Wilhelm Hauff MALI MUK, režija: Darko Kovačovski; Pozorište mladih Sarajevo; Emir Imamović SAMO NEK’ NE PUCA, režija: Dino Mustafić, Pozorište mladih Sarajevo; Martin McDonagh GOSPODIN JASTUK, režija: Luca Cortina, Pozorište mladih Sarajevo; Christopher Durang ŠTA SI RADILO PROŠLOG LJETA, režija: Neil Fleckman, Pozorište mladih Sarajevo; Janosch TATA LAV I NJEGOVA SRETNA DJECA, režija: Belma Lizde Kurt, Pozorište mladih Sarajevo; Odon Von Horvath TAMO – VAMO, režija, Marko Manojlović, Pozorište mladih Sarajevo; Frank L. Baum ČAROBNJAK IZ OZA, režija: Adis Bakrač, Pozorište mladih Sarajevo
Režirao predstave Martin McDonagh LJEPOTICA IZ LEENANEA, HNK Mostar, 2014 i PREOBRAŽAJ, HNK Mostar, 2017. i kratki film KAKO JE ILIJA LADIN PREDAVAO NJEMAČKI, 2009.
Pozorišne i filmske kritike, te eseje i prikaze objavljivao u brojnim dnevnim listovima, portalima i stručnim časopisima (Oslobođenje, Depo Portal, Radio Sarajevo, Motrišta, Status)
čovjek-časopis 