Tag: Šćepan Popović

Mislim da dolazi leto.
Tridesetogodišnje šetnje
Od politike i nazad.
Lepo bismo se slagali
Da smo umetno rđavi
Ovako,
Ceo jedan svet pravih
Ljudi
U visinama
Folklornih vrednosti.
Izgovoriti reč
I verovati u nju
Otpisati strast
Pregaziti je.

Hoću da svoje
Betonsko ognjište
Pretvorim u metak
I tako ispucam
Zrnevlje smeha.
Ponosno je posmatram.
Ona bi mogla biti žena
Nekog drugog mene.
Lepo bismo se smejali
Na vrhovima srebrnih kašika –
Između dva ručka
Treba se dobro najesti!

***

PREDAH

Reke niskih kostiju
Na bregovima od dasaka –
Moja se senka
Mešala u vrtlozima.
Ja
Nisam umeo
Voleti.

***

PREPISANA PESMA
(Gradim svet)

Nemoj da me pitaš
Kako gradim svetove.
Živeti na ivicama linija
I voleti obešene brojeve.
Nemoj da me pitaš
Kako obaram neuk
Jer
Kad sam svestan
Ne umem ženstvenosti
Pretvarati u mora
Tek
U prvim visinama kostiju
Govorim
Da utrobe svetla
Počivaju u svetu.
Nemoj da me pitaš
Zašto je Bog mrtav
Kad se već neživ
Otrgavaš.
Prvi put
Obesno
Udaram tišinu,
povlačim reku
I prolazim.
Kao čovek,
kao ubica!
Dete što voli čoveka.

Goleme mreže grafike
Putuju svetom
A ti me još pitaš
Zašto te ne mogu opcrtati.
Beslovesne padine
U umeocima naših stvari.
Budim se retko
Tek
U prvom jutru naše obale
Umem raspametiti okuku,
odavno postajem čovekom.
Zato
Nemoj da me pitaš
Kako gradim svetove!
Mogu se podsmehnuti
Na ovaj tvoj.

***

ŠĆEPAN POPOVIĆ rođen je 1999. godine u Nikšiću gdje je završio Gimnaziju. Nakon gimnazije upisuje Arhitektonski fakuktet u Podgorici.
Član je književnog kluba Poenta Poetika.
Kao osnovac, objavio je manju zbirku poezije pod naslovom “Mađioničar”. U pripremi je knjiga poezije koju će nasloviti “Zemlja Kurtalisana”.

BESNILO SPAVANJA
(Grob od peska)
(Tako sam naučio da zavolim bombu)

Sve su me se vatre obigrale
Kamenom se žene po ulicama tuku
kako bi dokazale da vukovski feminizam
ne vredi,
ni korekture.
A meni
Kao ženi
to i nije smetalo.
Što nas je manje
više vremena imamo za igru.
Sećaću se.
Nosim u
grob od peska
Svo zrnevlje koje pronađem
u besnilu spavanja.
Obigravam po suzama
Računam koliko me koja može tešiti.
Stideću se.
I ne tražim da po kolenima
merite zapreminu moje ljudskosti;
Vode više i nemam!
Ne mogu ni da pijem
te vaše osuđene vesti
Čuo sam da umete da spavate
I da bez dobrog sna i
ne možete da živite.
Tako sam naučio da zavolim bombu
I da shvatim zašto umirete u snu.

***

RASPAMEĆENE OKUKE

Kako da raspametim ljude u vašim okukama?
– postanak teze: Obale u nama sudaraju se na suprotnim stranama.

Sva večita slova betonskog sveta
bivaju lepša kad naše okuke
odumirući nestaju.
Čak i u mirisu grehova
betonske ploče popuštaju
a sklopljena tela
u prvom spajanju
ostaju nepomerena
Više od ovog bića
Više od ove misli
okamenjene tišine
budeći se plaču.
Uzamrle dečije ruke
Učvrsle muške grudi
mog malog nestalog deteta.
Voleći da živim
dešavam se svetu bez bola.
Ukrojena visinska trenja
Udvojbene konstrukcije u meni
utrunulim peskom iz njegove suvišne ruke
Paviljonska žena u meni
ružom se hrani,
tera se zapadno.

Otrgla se okuka seća
ukrajinskih silovanja.
U betonu se čuje njegov glas…
I ruke koje nosim,
nosim da bih njega voleo.

***

BELOPUTA TRAGIKA

Šarke nesvesnih pameti
Vrtele se u stepenišnim prostorima
Moja niša
Bivala je većom
I svo se crvenilo svodilo na spuštanje.
Belokosi mermer unaokolo
Suvišnosti mojih nogu.
Nisam umeo da te opcrtam,
Tvoje konstrukcije
U staklenim predelima
Budnih mojih delova.

______________________________________________________________________

ŠĆEPAN POPOVIĆ rođen je 1999. godine u Nikšiću. Svoj stvaralački stil mahom svrstava u asocijativno savremeno kazivanje. Objavio je manju zbirku poezije pod nazivom „Mađioničar“. Član je Književnog kluba „Poenta poetika“ iz Nikšića.