VERISTIČKA No. 1
Šetao sam lagano od Eparhije Timočke
do Pozorišta, pored Jazz kafića.
Imao sam napad astme. I
metafizički strah od smrti. I
kjerkegorovsku impotenciju.
Kad osetim glad, kupim burek i jogurt. I
jedem dok vetar kovitla kese niz ulicu. I
pas stoji pored kante za đubre i
dvoumi se da li da laje av av ili vuf vuf i
da li da reži na kese ili ljude. I
promakne mu mačka
dok ga muči autocenzura. A žena i
ja kupujemo pomfrit i
hleb od spelte, i
ulični muzičar na gitari
svira melodiju iz Trećeg čoveka i
ko je uistinu onaj treći što korača pored nas?
***
VERISTIČKA No. 6
Kad sam bio klinac mislio sam
da Kineski zid nema ni početak
niti kraj, da je to građevina
napravljena da se ljudi zabave
šetnjom po njemu, da je linija
povučena kako bi se Kina prepoznala
iz kosmosa, a zašto – nisam znao.
Ko leti u kosmos da bi odatle
gledao Kinu?
Kome treba Kina, s tavana skinuta
ogromna, stara drvena kutija
čije su ključeve odavno zaturili
i bravu joj ne možeš otključati.
***
VERISTIČKA No. 7
Kad sam krenuo na ekskurziju
napisao sam ocu pismo ne vraćam se
razdeli moje ploče ortacima
zadrži gramofon slušaj one svoje budale.
Kad smo stigli u Sarajevo gledao sam
panoramu grada naglas sebi izgovorio
pogledajte ovaj grad ponovo će biti Valter
i otišao sam na šišanje.
Kad se kretalo prema Sutjesci
zaustavio sam autobus da pišam
bilo je hladno u jednoj ruci cigareta
drugom sam usmeravao mlaz.
Svitalo je u Dubrovniku mediteranske mačke
su čisti metafizičari posmatrao sam
njihove pokrete učio se mudrosti
volim uzaludan nauk.
Obesio sam se na Plitvičkim jezerima
u tihoj šumici na mestu gde se trideset
godina kasnije zapalio tenk u kojem sam
mogao biti samo da nisam shvatio kako
u čoveku najpre sazri odluka
a potom dođu obrazloženja.
***
VERISTIČKA No. 13
‘’Da li ti je bilo lepo sa mnom svih ovih godina,
hajde reci?’’ Zastao sam na putu do kladionice
osluškujući glasove iza gomile smeća.
‘’Bilo mi je odlično, ništa mi preko toga ne treba.’’
Na koga i na koliko da zaigram večeras?
Stariji čovek u prljavom kaputu i zapuštena
devojka u perjanoj jakni svodili su račune.
On je skupljao kartone, ona flaše, bilo je tu
i neke zarade. Bilo je i ljubavi, tužnog saučesništva
na gomili starih novina. ‘’Sad idi, ostavi me…’’,
odmahnuo je rukom. Ona je rukavom obrisala suzu.
‘’I ne prilazi više onim kontejnerima pored Pošte!’’
Sudbina te kuša na neverovatnim mestima.
__________________________________________________________________________
SAŠA JELENKOVIĆ rođen je pre 56 godina u Zaječaru. Nekada urednik književnih časopisa ”Književna reč”, ”Reč” i sekretar redakcija časopisa ”Poezija” i ”Istočnik”. Ni sam sebi ne veruje da je napisao i objavio 14 knjiga poezije (ako se nije zabrojao). Dobio nagrade ”Matićev šal”, ”Milan Rakić”, ”Vasko Popa” i ”Disovu nagaradu”. Diplomirao na svetskoj književnosti u Beogradu. Četrnaest godina bio direktor zaječarske Biblioteke. Urednik je časopisa ”Razvitak” u Zaječaru gde živi i radi kao urednik kulturnih programa u Biblioteci.
čovjek-časopis 