Tag: Sara Stanojević

PODSETNIK

posle kraja sveta se krijem
iza vrata otvorenog ormana
jer vrata moje sobe nemaju ključ
i slažem stvari

sve od čega danas odustanem
nečije su nove pege od sunca

oproštajno pismo:
ako više nikad
ne budem raspoložena

to nije kolačić to je čajni svet
i umačem ga u nešto tešeće
(svi će se udaviti)

sebe čuvam
kao malo vode na dlanu
proključale

svako čelo ponosno na mene
prostrla bih među zavese na vetru
i šarene štipaljke
da se tamo razdani

zraci zvezda su surle slonova
koji bi se tamo dočekali
kad bi se zemlja stresla
ako u nju čuknem glavom

smirila sam strasti
i više ih ne prepoznajem

zbunjena posle dremke
dok ne osetim nervozu
što su mi misli prazne
čekam da se sve što znam
ponovo na mene sruši
da se smirim

ljudi koji su mi dragi
nekad izgledaju kao neko
koga ne bih zamolila
da me počeše ispod lopatice

jednom se oslonim
i posle mi zauvek fali nešto
pod obrazom i nadlakticama

volela bih da mi ramena ne štrče
iz buradi koja nisu videla grožđe
da ne mrzim ljude kojima suze oči

da im ne pridržavam desni
da ne iskrvare
rukama kao da držim trešnje

nepristojno je pred trešnjama zreti unazad

volela bih da sam iskrena
da su mi misli više kao deca
a manje kao mahovina

srešćeš me
kada se budem osećala kao istina
a ja ću te tešiti
da sam te lagala

fakultet, laž:
ništa pitkije mi se nije
nikad slilo
niz grudi

može pesak i da se jede
ako se daviš

ja nisam saksija ja sam čovek
sama ću se sastavljati rastavljati
birati svoje cveće stati na sunce
i padati s terase kad ja hoću

odustanem na trenutak
da predahnem
a trenutak se oduži
i ja ne znam da se vratim

osećam se kao ahilova peta
ali ona druga
na koju niko ne pomisli

jednostavna
kao puna linija
prazna

ja se ne kajem
ali neke je reči trebalo zazidati

sve što mogu da uradim je
da mi prsti uvek gledaju na dole
da mi se na rukama nikad ne zadrži
ništa oštro

svet je ipak fer
neće se ponašati kao da je bitno
što mene nešto žalosti

svet je samo svet
na površini i tamo dublje
gde mislim da stižem
ako zaplačem zbog posečene šume

zbog grane na šljivi koja se slomila
jer se najviše plavila
i nije znala da je sve što je dala
jače od nje

zbog beskućništva
sećanja koje se lepi baš za moje nepce
kao daljina knjige koju čitam
ali nije moja

da li je to vera
ako u praznoj sobi
u mrklom mraku
kada zaplačem pokrijem rukama lice

bila bih loš kustos
jer bih svuda plakala

performans:
suze padaju na dole i malo ulevo
po kinoi sa ajvarom i slaninom

umetnica, zvuči kao nešto što umetneš
u kosu da ne upada u oči

umetnik, zvuči kao nešto što umetneš
pod sto da se ne klati

verujem da se umetnost loših ljudi
prikrada istini svakog od nas
kao životinja koja ne prilazi
dok si živ

nekad mislim da sve mogu da razumem

to je svet
u kom su moje okolnosti blage
a tuđe sam zaboravila

svet sa visinama od betona
koje imaju čudnu naviku
da budu sive
da ih ne sanjam nikad

kako li se osećaju gradovi
u kojima se niko ne pronalazi

kada srcu odseku rep
njemu izraste novi grad

pogledati železničkoj stanici u oči
reći joj da je
samo građevina
i da je sve umislila

prođeš
i nisam ti važna
kao kraju aprila

nema mesta za ono što bih rekla
a gore bi bilo da ima
da negde stane i bude
a toliko sam želela da ide
da ga nema

to što iz crkvi
neprikosnovenih prijateljstava
izlazim nepričešćena
ne znači da ću ikad prestati
da ih gradim

rana se uzdizala
kao katedrala

kada ti čine nažao
ne govore više maternjim jezikom

ne oprostiti
iliti po ogledalima se nagledati
svojih leđa

nepravda služi da se njom okitiš
i prestaneš da se pitaš
ko ti skraćuje nokte do u lakat

jedna mala nevažna
načeta, unapred zaboravljena
koja nikad nije i neće
pomerati planine
pravda
mora biti zadovoljena

tom se ratu uvek vraćam
kao jastuku
kao otvorenoj kapiji
kao bioskopu

pravim uglovima
čini mi se da bih mogla da se udavim
samo da se ukrste
negde tamo

sve je toliko lično
da moje glave niču na drveću
umesto kruški

ljudi što zamišljaju druge ljude
ljudi sa kojima niko nije hteo da se igra
dva poštena čoveka
pa se igraju sami

ako ne može da se poludi nežno
onda to i nije za mene

pristala bih da budem zrno graška
kad bi to zrno bilo spokojno

šta mi je uzeto ne znam
moglo bi da odzvanja sirenom tramvaja
kojim dugo idem kući
svet koji vidim
ne sklanja se sa šine

svako sećanje nestaje kao glad
kad se najede vremena

moji vidici
razneseni
po zemlji po kojoj ne gazi

prošlost zamara zadržavanje
zarad moje sentimentalnosti
i nevečnog života
ali ne i to da srdačno visi u ormanu
da je obučem

odavno nisam obukla
ništa što se diže na vetru sem
podlaktica

ogrneš se čovekom
iako si toplija

upetljanom mora biti toplo

išla bih bosa ali imam mamu

majka često želi da me spakuje po kutijama
dok u sobi ne ostane ništa
što bi ukazivalo na karakter
koji stvari ostavlja van kutija
lepe su
na nekima ima cveća

otisnuti se
ali da me majka još uvek vidi

udarila sam ramenom o vrata
a videla sam vrata
i znala sam gde mi je rame
i opet sam udarila ramenom o vrata

vraćam se na pravi put
kao potkovica

umivam životinja lica
suvim rukama

bivam naivna među svojim cvećem
za to živim

pravda za mene
to mi piše kad zažmurim

***

SARA STANOJEVIĆ rođena je 1994. godine u Beogradu. Diplomirala je na Stomatološkom fakultetu u Beogradu. Dobitnica je Nagrade Timočka lira za 2019. godinu koju dodeljuju Radio Beograd 2 i Festival kulture mladih Srbije u Knjaževcu. Zahvaljujući tome objavljuje svoju prvu zbirku pesama “Nekoliko ogromnih toplina”.

sve je bilo na pet minuta peške.
živeli smo iza muzeja
gde je nekada živeo vartabedijan
i imali njegovu sliku na zidu u dnevnoj sobi:
dve jabuke na kaligrafskoj pozadini.
muzej je danas uništen vedrom farbom.

sada živimo iza dedine kuće.
ili ispred, ili udesno otkad otvori oči.

dok se komšije nisu žalile na lešnik
imali smo retko veverice.
i dalje se vidi gde je stajao
dok nije poliven sredstvom za umiranje.
„total” ga nije ubio do kraja.
danas se komšije raduju kesi oraha
sa drveta dalekog da bi moglo da im smeta.

prozor moje sobe gleda na dedinu kuću:
čaj pijem sa druge strane
gde se od mene očekuju manje dobre stvari.

dvorište čuva izgubljeno semenje
prošlo kroz ruke moje majke.
iz kloaka senica iz komšiluka
koje ne prežive zimu
cvetaju gladiole.

sve je na petnaest minuta peške.

*
postoje delovi dvorišta
kuda nikad nisam prošla po mraku
stazom koju leti
prekrije lišće duleka i ribizli
koje ne volim.
nisam znala da postoje bele ribizle
dok ih nisam videla u svom dvorištu:
svidelo mi se što im se nazire unutrašnjost.

na par godina volim trešnje.
šljive ne volim ali poštujem.

kuća je izgubila miris
koji je imala kad smo se uselili.
to je bila prva noć da sam spavala sama
u svojoj sobi
imala sam krevet i sto
orman je stigao kasnije.

hodajući kroz hodnik
dopuštala sam da me miris odvede
odakle dolazi
ali bio je svuda.
za svet jedne kuće – nigde.

*
zore koje su počinjale da sviću
ličile su
na magline iz kojih se
rađaju zvezde
po rubovima sazrevajući u boju
koja nikada neće biti gnjila.

čak i kada sam tu sve vreme
još otkad se naziralo u sumrak znam
da bih mogla da ustanem i napamet
slažem hrpe jedne na druge
jedne na druge koje nečemu služe
da liče na mesto gde se stanuje

dok sanjam da posežem

bočnom stranom struka žedna
čaši vode
dokle me puštaju rebra
nad najsuvljom zemljom
iskrunjenom u kotline

a ne umem da gledam na dole

čak i tada okna se izvijaju
u obliku savijene bare iza kolena
gde je toplo.

*
ponekad, kada nikome ne javim
da sam zaspala
tražim po svetu život
koji sam zalila.

čuju se neki
nisu moji
psi daleko
i vozovi kad ljudi zaspu
ali kako znam

da ih nema
bilo bi iskrenije
i sada ih stvarno nema
i niko ne zna da li spavam
ili zalivam cveće.

*
noću kada se u dvorištu čuje voz
sa drugog kraja grada
mislim
kad sazri bilo šta
i vrat neprimetno klimne unapred
možda bude važno:
nikada ne bih
oštrila prste
ni o čiju meku dlaku.

*
na krovu kuće postaje i nestaje
prašuma stabala
koja opkorače do mesta
na kom osetiš da nemaš vazduha
i ne pripadaš:
da se popneš i vratiš
kada sa nečim toliko saosećaš
da ti od udova postaju ulovljene ribe
i zatvorene zanatske radnje.

*
nečije ruke su potajno
dok se na breskve još uvek čeka
rasplele maramu koja je stezala
stazu kuda idem da proverim
jel šta zrelo

kao detinjstvo
oko vrata.

*
toliko je malo svega što mogu uzeti u ruke
i odneti pod česmu

volela bih da je sve što imam tu
na kolenima gde se sakupljaju jabuke.

___________________________________________________________________

SARA STANOJEVIĆ rođena je 1994. godine u Beogradu. Diplomirala je na Stomatološkom fakultetu u Beogradu. Voli da crta i piše. Laureat Timočke lire za 2019. godinu. Živi u Mladenovcu.