dva puta preživela sam trovanja koja bi ubila mnogo snažnije muškarce no nije me to učilo ljubavi prema životu niti iskonska snaga data ženi da svet oblikuje prema svojim nedrima
u sumnje ulazila sam kao u svoju kuću zametala tragove od drugih i od sebe mešala kukolj i žito i jake odvajala od slabih umornim pokretom ruke
poneki gost unosio je pesak na svojoj obući ne mareći gde staje ni to nije bilo ništa strašnije od obične noćne more
katkad sam birala a opet bilo je sati i godina u kojima se nisam obraćala nikom
opštiti sa tišinom najteža je vrsta bluda
nakon toga lešinari kruže dalje malo dalje od tvoje glave
***
LEGO KOCKA
u meni možeš pronaći opiljke i opuške i plastične igračke smicalice za kosu i razbacane reči prevelike ili premale njihova veličina nije jedinstvena ne odgovaraju svakoj glavi
u meni možeš videti kroz tamu ili gubiti obrise na svetlu ni dan ni noć nisu univerzalni iako stvarani za sve ljude
one size doesn’t fits all
ni ja precizno ne mogu izgovoriti čega u meni ima šta ćeš probuditi koja će se vrata zatvoriti ili otvoriti logika ne važi van ovog sveta a ja pomalo jesam tamo iza
i teško je jer ti ni ja ne mogu reći šta si pronašao ili promašio sakriveno je i od mene
ako u mraku nagaziš Lego kocku možda neću čuti tvoj jauk kao što ti možda nećeš čuti mene koja te upozoravam na prometnu ulicu ispred tebe
***
ELEKTRONSKI PRAH
internet prostor preplavljen je uspomenama koje mi se svakog dana nude: prisetite se šta ste radili pre tri godine gde ste bili pre pet sa kim se smejete pre devet godina
shvatite da povlačim grabuljom po pesku sećanja i odabiram koja zrna ću povući ne namećite mi sopstvenu prošlost slučajnim odabirom fotografija koje su ionako lažna svedočanstva pobeda od kojih bih radije zaboravila neke
ne gurajte mi pod nos sopstveni odraz poput maćehinog ogledala jer ću Snežanu predati lovcima i poverovati da je mrtva
ne želim da me jutrom bude pokojnici smešeći se sa ekrana nisam dovoljno jaka da opašem oružje ne dovoljno da prebolim ono što je izostalo čega nema u elektronskim depoima jer se čuva na Svetim mestima postojanja
kako li je onima kojima iskočim u jednom sasvim običnom danu što obećava? napraviće se da me ne poznaju oni koji su me dobro znali možda će se obradovati oni koje sam opijene stavljala u fotelju
sretaćemo se još dugo pošto nas ne bude bilo: na tuđim rođendanima veseljima koja ni ne pamtim a mnogo sam brinula šta da obučem
dok naposletku ne postanemo elektronski prah Had iz koga je nemoguće uteći jer su svi Orfeji mrtvi
***
KAD SVECI MARŠIRAJU
kad počne Rat prvo se koža presvuče zavrnu rukavi tako da ne zasmetaju podizanju ruku uvis i njihovom spuštanju u korita bez dna
kad počne Rat upamti:
nikada nije jedan jedini Rat uvek su to svi ratovi iznova
nijedan Rat nije daleko detonacije su tu u tvojoj glavi bez obzira što ih ne čuješ i sve proslave su veseli posmrtni marševi
sveci opet marširaju
tvoj je rođendan dan nečije pogibije tvoja krvna grupa potrebna je jednom ranjeniku nečije ime je broj prazno sedište što donosi spas
u Ratu obično neko pobedi a neko izgubi… tako nešto nije moguće uvek neko gubi SVE
svoju kožu nosi u zamotuljku zavrnutih rukava uzlećući prema nebu padajući prema sebi i još niže
najniže što čovek može dospeti pokazujući svoje ožiljke a da ne probije ulaz u pakao
RADOJKA PLAVŠIĆ RANKOVIĆ, rođena 1978, profesorka srpskog jezika i književnosti. Članica Krajinskog književnog kluba i uredništva časopisa za književnost, umetnost i kulturu Buktinja. Autorka zbirke pesama Sečivo u izlogu i Potomkinje. Živi i radi u Negotinu.
Pošla sam u čekaonicu gde se mahom stariji nadaju svom izlečenju mada nađe se poneko mlad kom je vreme rano potkresalo krila Baš pre toga sretoh Nekog s kim sam trenirala Nije bilo dovoljno devojčica dolazile bi ostajale kratko i odlazile pa sam trenirala s dečacima Taj mi reče – Dobro si se borila I ja se setim: nekad sam se borila bila sam uporni krilati borac Ne znam šta se posle desilo ili bolje šta se nije desilo Sad sedim u čekaonici sa invalidima trudnicama decom Svi oni imaju prednost Mislim – neka, tako i treba Bar negde nekakvog reda kad nas smrt sve podjednako voli
***
BALKANSKI STAR WARS
Pre nego se otisneš Pre no što padneš u naš zoološki vrt Ništa ne uzmi zdravo za gotovo Naročito ne plodove ili darove Ovde nije baš pogodno tle Sve što su preci bacali kao teret niklo je i niče Ne možeš razlučiti pitomo od divljeg Snove od želja što ti se upliću oko nogu poput otrovnih puzavica
Rasti na drugom mestu! Neću reći: boljem jer je ovo jedino najbolje mesto na svetu Srce univerzuma u kojem dišeš teško i isprekidano Alergija na koju si navikla A znaš i ti – ono najbolje nije uvek dobro uvek zdravo Zato odloži: mač koji držiš u rukama pred sobom pogled kojim šaraš tražeći čiju glavu da posečeš moć da u sekundi napraviš scenu borbe vrednu pamćenja
Ovo nisu Ratovi zvezda Nije čak ni tvoj rat Mačevi koji svetle Ostaviće te u najgoroj tmini Odloži i beži! Odloži i beži!
Dok imaš od koga dok imaš čemu I neka sila ostane za tobom
***
PISMO IZ OZA
Izdaju me obe hemisfere Balkoni ne računajte na mene Cveće zalivaj se samo Život je na tamnoj strani Meseca U ovom životu prašina je kosmička I ne prekriva nego otkriva Ušla sam a da nisam zakoračila Rupe na putevima igraju se Sa mnom i sa tobom Naviknuti na neudobnost Nastavljamo pravo
U ovom gradu izumiru Životinje i ljudi To bi bilo sve Što TI treba da znaš
***
DEUS EX MACHINA
Ponekad tehnika zataji u vrlo vrlo važnom trenutku. Gotovo čujem kikot s neba ili onog što se javlja iz podruma donjih. Ponekad razlog ne postoji. Deus ex machina. Nešto bitno nestane u etru kao galeb koji omašuje ribu. Jednostavno podsećeni da viša sila ne spava, da se slatko smeje frekvencijama, talasima, satelitima, antenama… Ljudi su nekad razmicali mora. Ljudi su nekad pomerali planine. Ljudi su nekad živeli u pustinjama i znali sve što treba da znaju jer ih je Glas o tome obaveštavao. I mirno su spavali jer su znali da će svaka poruka stići onom kome je namenjena uprkos kiši, vatri i poplavama – možda tada još izvesnije. I mirno su spavali jer su znali da će stići na određeno mesto makar ih nevidljiva ruka prenela. Čuda nikad nisu zakazivala, ali ljudi jesu ali ljudi jesu.
***
RADOJKA PLAVŠIĆ RANKOVIĆ, rođena 1978, profesor srpskog jezika i književnosti. Član Krajinskog književnog kluba i uredništva časopisa za književnost, umetnost i kulturu Buktinja. Živi i radi u Negotinu.
Zadatak je glasio snimiti razgovor sa starim ljudima Onim jezički starim iz sela nekog Prema svom geografskom poreklu Pre dolaska u Veliki grad Ljudi koji stare u velikim gradovima izgleda nisu dovoljno stari Ne smatraju sebe starima Možda bi se i uvredili Stari ljudi u velikim gradovima koriste skupe kreme I moderne reči na vrh jezika uspešno Žonglirajući s unucima Njihov se akcenat otkinuo i otplovio Davno u nepoznatom pravcu
dugosilazni
Naši su akcenti u selima Na samrtničkim krevetima Obrađuju nešto bašte i razgovaraju sa živinom Koriste fiksne telefone i Čekaju tvoj naredni dolazak Neće živeti još dugo Zato ih studenti snimaju i pišu seminarske radove Koji će jednog dana osvanuti u muzejima
dugouzlazni
Otišla sam na brdo u lepo srpsko selo Ulazila u male kućice opasane bezimenim cvećem Koje ne možeš naručiti u cvećarama Pored akcenta u malenim srpskim selima Naučiš da nećeš ostati gladan niti žedan iako Nikoga ne poznaješ I da za tvoju dušu možda još ima nade Prvi i poslednji put razgovarala sam Sa onom čiji život nije više među nama i ne Sećam se kako je izgledala Ali čuvam kasetu sa njenom pričom I toplinu slučajnog susreta A akcenti su mi govorili o teškom životu Mlade rano udate devojke O ustajanju pre zore kako bi se umesio hleb O smrti voljenog deteta I njenim noćnim odlascima na groblje jer se Pred zoru mesio hleb a zatim odlazilo na njivu I ko zna koliko bi to trajalo da nije srela njega Crnog čoveka sa sjajnom zvezdom na čelu U koga od straha nije smela da pogleda A on joj zapretio da se na groblje noću ne dolazi I da joj sledeći put neće oprostiti Još je govorila o brojnim ožiljcima Pa zaćutala rekavši valjda šta joj je na srcu Bacivši teški bumerang u daljinu
kratkosilazni
Akcenti su ostali u vazduhu Pa nežno sleteli na papir očekujući nešto Ne znam Bila sam student i nežno nije izgledalo važno
postakcenatska dužina
Nedavno naleteh na seminarski rad iz akcentologije Kao kad čitaš istu knjigu sa dvadeset godina iskustva Prevarenih nadanja pogrešno akcentovanih reči Dvadeset godina starijim jezikom Sa brojnom braćom i sestrama I shvatih da gledam svoju budućnost Tada bejah budućnost ove zemlje Sada je i taj snimak pri kraju Pitam se je li zabeleženo ono što sam govorila Preostala je postakcenatska dužina ćutanja Mali rekvijem za neizgovoreno
***
DALEKO OD LAS VEGASA
naše majke rade za minimalnu zaradu i plaču u ve-ceima da ih ne vide sreća mnogih u njihovima je rukama bez nadograđenih noktiju bole ih noge i leđa od stajanja one sijaju u mraku dok stoje pored tvog kreveta i slušaju šta se desilo u školi jer te profesori mrze jer te ona glupa krava mrzi
majke imaju očeve koji su izgubili samopoštovanje i celog života piju i muževe koji umišljaju da zaslužuju bolje nikada nemaju dovoljno da ti priušte sve što poželiš i neko vreme mrziš ih zbog toga kad odu na počinak i svet prestane da postoji
ponekad dozvole sebi da slažu ili se zapitaju šta im je sve ovo trebalo dok se pale svetla u Las Vegasu Elvis Prisli još uvek nastupa i vatromet osvetljava njihova mlada lica
majke ne veruju u spasitelja čovečanstva dovoljno je teško spasiti jedno biće ne samo nahraniti ga i obući pustiti ga da na kraju ode okrivi te za svoje životne probleme neuspele brakove prerezane vene kao da su one krive što su ih donele na svet dok su se porađale pri zalasku sunca krvave i srećne uradile su najbolje što su mogle dok su se borile sa svojim demonima pritajenim ludilom neplaćenim računima zaboravljajući snove jedan po jedan
naše majke rade za nevidljivu zaradu ali znaju da su one spasiteljke čovečanstva i obraćaju se Bogu kao sebi ravnom ne interesuje ih dnevna politika jer se sistemi menjaju a keve ostaju kao društvo koje svetom upravlja iz senke čak su i cigarete ostavile zbog tebe
zamišljaju zagrobni život kao božju kuću u kojoj treba pobrisati prašinu usisati sobe pokositi travnjak… Boga kao muškarca koji ne zna gde mu stoje čarape
i zbog svega toga ne žure sa smrću
***
ONO BEZ ČEGA NE ŽIVIŠ
sve je teže tačno reći šta svet želi sirote devojke sanjaju o beloj boji bogataša jer mogu priuštiti njeno svakodnevno pranje i ne moraju nositi tamne tonove na kojima se ne primećuju fleke svakodnevice teškog života i kišnih ulica
sirote devojke smatraju da zaslužuju više od toga da budu umotane u velike šalove široke bezlične kapute mokrih nogu u međuprostoru prošlog i budućih života
sve je teže reći šta stvarno svet želi dečaci priželjkuju super moći spakovane u brze elegantne automobile što mnogo troše ali dečake ne zanima misija izduvnih gasova oni žele da lete kao veseli petar panovi iznova i iznova u večitoj novogodišnjoj noći
sve je teže pronaći reči za svet nevidljiv golim okom za svet koji nećeš naći na pretraživaču spakovan u lažnu mudrost veštačke inteligencije
u napuštenim zabačenim mestima noge vise sa plafona praznih ambara nekada punih smeha i žita niko ti ne može reći šta da želiš niko te ne čeka na autobuskoj stanici velikog grada u bedno kišno popodne sve je teže reći šta tačno želiš jer je svet u tebi obrastao puzavicom pozeleneo od mahovine što skriva nekada oštre ivice
jedino đavo pogađa besprekorno nasmeje se svaki put: uvek je to nešto što ne možeš da imaš ono bez čega nisi naučio da živiš
***
ELEKTRONSKI PRAH
moj internet prostor preplavljen je uspomenama koje mi se svakog dana nude prisetite se šta ste radili pre tri godine gde ste bili pre pet sa kim se smejete pre devet godina shvatite da povlačim grabuljom po pesku sećanja i odabiram koja zrna ću da povučem ne namećite mi sopstvenu prošlost slučajnim odabirom fotografija koje su ionako lažna svedočanstva pobeda od kojih bi radije zaboravila neke
ne gurajte mi pod nos sopstveni odraz poput maćehinog ogledala jer ću Snežanu predati lovcima i poverovati da je mrtva
ne želim da me jutrom bude pokojnici smešeći se sa ekrana nisam dovoljno slaba da opašem oružje ni dovoljno jaka da prebolim ono što je izostalo čega nema u elektronskim depoima jer se čuva na svetim mestima postojanja
kako li je onima kojima iskočim u jednom sasvim običnom danu što obećava? neki će se napraviti da me ne poznaju i to oni koji su me dobro znali neki će se možda obradovati i to oni koje sam stavljala ošamućene u fotelju
sretaćemo se još dugo pošto nas ne bude bilo: na tuđim rođendanima veseljima koja ni ne pamtim a mnogo sam brinula šta da obučem dok naposletku ne postanemo elektronski prah Had iz koga je nemoguće uteći jer su svi Orfeji mrtvi
***
POTAPANJE PODMORNICA
prvo smo spavali bezbrižno onda se noć produžila Cezar je stigao u jednoj ruci mač u drugoj nešto nevidljivo robovi nisu bili srećni ni slobodni građani ni slučajni prolaznici ni mi koji ne pripadamo nigde
zatim u snu vučemo ljude za bele lepršave rukave odnegde dopire miris alkohola puzavica je porasla pobuna se sprema sve su vlasi na glavi izbrojane samo ljudi još ne znaju plivaju li ili su ih potopili u igri potapanja podmornica
i bojimo se da ćemo umreti mreti u neznanju jer dana nema u najavi jer neba nema Sunca ni Meseca ali ništa nije skriveno što se neće otkriti, ni tajno, što se neće doznati ćutke upiru se pogledi stoga će se čuti na svetlosti ono što rekli ste u tami smejulji se onaj nitkov beskonačnost to nam maše noć je noć je noć je
***
RADOJKA PLAVŠIĆ RANKOVIĆ, rođena 1978, profesor srpskog jezika i književnosti. Član Krajinskog književnog kluba i uredništva časopisa za književnost, umetnost i kulturu Buktinja. Autorka zbirke pesama Sečivo u izlogu (Presing, 2020.). Živi i radi u Negotinu.
čovjek-časopis 