BRODOVI I BRODOLOMI
Ka slikama Kaspara Davida Fridriha
Okrenućemo leđa svemu,
prošao je zenit i stale su oluje,
naši portreti oronuće nakon sjaja.
Na zidu
pojaviće se neočekivano u ramovima,
van konteksta i usred značenja.
Stišavaće se potresi u nama,
zazvoniće i opčiniti nas
oštrim ciničnim ivicama −
pažljive a napuštene,
nesavladivo usamljene.
Stadijume života obasjaće pozni zrak,
izduživaće se senke dovoljno precizno
da se zapitamo dokle smo stigli,
koliko smo zakasnili već.
Zakoračićemo u mirno i spokojno more,
otvoreno oko.
Kao brod čekaćemo porinuće,
suza bez povoda.
Nedorasli trenutku,
odbijajući ulogu
i deteta i starca.
***
ANGELUS
Stigao sam u ravnicu,
kao u prizore Mijeovih slika,
večnog susreta sa sejačem,
trajanjem žetve, čuvanjem stada.
Tamo gde duga testera pokazuje zube
i suva grana pada.
Bio sam zvuk i slamka;
vlažan kaput i kapa;
pastirski štap u nečijoj ruci;
teško platno natopljeno uljanim bojama;
semenka, kos, mala ptica;
polegla trava, hladno sečivo;
sutonsko utihnuće;
sam, sve to,
sveto.
***
„AKO HOĆEŠ MIR, SPREMAJ SE ZA RAT“
Za okruglim stolom, dok je večera trajala,
naš gost, posle mirnog razgovora,
iz unutrašnjosti kaputa izvadio je
taman i težak predmet,
primakao licu i čelu čelik.
Između nas postavio stvar
koja mu je pritiskala grudi,
potkrepio time utvrđen stav
i za to dao ključ:
duga devetka,
parabelum.
Okačio je u naše misli
naprečac podmuklost na latinskom:
Si vis pacem, para bellum.
Kasnije prodao je tu numerisanu mudrost
na crnoj berzi.
Za sličnim stolom skriveni
kockari razbarušene kose,
upravo oni koji su dugo pušili evropu,
prebrojavali su nas.
Tih dana
posegao sam za zmijskom košuljicom,
odbačenim prozirnim ovojem mudrosti
zapletenim u travi.
Dovoljno smo bili odrasli
da pod miškom uvek bude spreman
džep za novo oružje –
čast koju nisam želeo da steknem
ni da pucnjavu čujem.
***
SNEG
,,Da li se iko seća snega
na TV ekranima?”,
zvuči isto kao kada su nedavno spominjali
smetove od pre rata.
Da li se neko seća dugačkih kolona,
u vejavici na programu,
na marševima i u bitkama
obeleženim vučjim imenima?
Kaputi od tvida imali su u sneg-tkanju
osnovu koju nismo prozirali,
kao linije u čuvenim katodnim cevima.
Prigušenim i toplim
lampama u pustinji leda
u usamljeničkim noćima,
zimi, na Severu.
Tamo gde uvek drema rat
i pada sneg,
briše stope,
grafike snova
i zaboravlja sve otpre.
***
LOS
Hladna nedelja kasne jeseni
prorokovala je oštrinu,
usporila sve što bi da se pokrene.
Mrak kratkog dana
pritiskao je tanak led.
Krte iglice
grebale su neosetno.
Na rukama, odjednom,
pokazale su se rane,
kada sam otvorio vrata.
U kući visila je napetost
kao lusteri i platna.
Tekao je TV program:
O vukovima i losovima.
BBC
u toj drami
zasipao nas je rečima lagano,
kao da prati i odbrojava
korake starca.
Odličan zvuk dokumentarno je
opisivao grubost,
ciljao najosetljivije u nama,
duboko,
glasno:
,,Mlađi i spretniji neće se osvrtati…”
i
,,da bi sačuvali živu glavu,
za sada…”
Spiker je na engleskom govorio
čitajući neprevodivo.
I to je trajalo,
žarilo se kao adrenalin vukova,
crnih i razjarenih,
obojenih gavranovima.
Stanje slabosti
u času prekinulo se.
Pojačala se budnost.
U mrtvoj, spaljenoj šumi,
vukovi su osetili miris
losova udaljenih dva kilometra,
ali birali su najslabijeg i bolesnog.
Nemoć u rogovima i kolenima,
skrhanom telu.
Iz minuta u minut
išli su za otiscima papaka.
Približavali mu se.
Zakratko odmarao se ležeći u snegu.
Njušili su
čuperke prljave dlake, mokraću i izmet.
Iznemogao i trom pokušao je da jede
mlade grančice javora i četinara.
Ostavljao vonj,
prtinu u snegu kao poslednji trag na zemlji.
Vukovi su bili nadomak plena.
Jak zadah pokvarenih zuba
ukazuje na starost i iznemoglost.
Stari los jedva stoji na nogama,
u šumama brda na granici
kojom neće još dugo ići.
Čula vukova
rade do omamljenosti.
Kad los konačno bude pao,
postaće im hrana
za taj i sledeći dan.
Trčeći po dubokom snegu,
naći će ga čopor vukova.
To me je odmah podsetilo na tebe
koji si u tom trenutku
bio bolestan i mogao znati
još jednu tajnu.
Neki cinik bi je izgovorio,
a mi smo je prećutali.
Veliki hodaču teških rogova,
nezgrapni kralju lugova,
vetrom naduvanog plašta,
prilikom poslednjeg pozdravljanja
osetio sam tvoj dah,
pokvaren zub,
krhkost u ruci.
Obratio si mi se:
,,Kad umreš…
šta će sve stati?”
Telo, prisutno, trodimenzionalno,
odvajalo ti se od postelje,
zakačeno za napete, vatrene balone pluća.
Mislio sam zašto su bile tako mutne
suze tog losa,
velikog jelena,
oca.
Onog koji zna
ko je od nas bio s njim,
ili ostao na strani vukova.
Da li je tiho govorio
i pred izvesnošću naše tame
zatvarao oči?
____________________________________________
PETAR MILORADOVIĆ (1970, Gornji Milanovac), objavio je sledeće knjige poezije: Sredozemlja (1997), Porto (2000), Slajdovi (2004), Kolonija (2007), Poslednja večera (2010), O zelenom kamionu i drugom (2014), Rubovi (2018) i Osluškivanje losa (2023). Dobitnik je Nagrade „Mladi maj ’97” i „Brankove nagrade“ (1998) za najbolju prvu knjigu. Živi u Gornjem Milanovcu.
čovjek-časopis 