POLITIKA FETUSA
Mimoilaze nas ulične depresije, porodice
odvode decu u obdanište, potom topli
hlebovi ulaze u korpe, na trpezu izviru
sa novinama i olovni otisci talože se
na jagodicama, kojima ti dodirnem
lice. Na obrazima ostane tekstura i tvoje
naglo rumenilo zaguši dramatične
vesti planete. Rastuća vreva povlači se
pred vrelom parom kafe. Sebični smo
u ovim jutrima za svet, kažeš, volim to,
i rumenilo se ulije nad poroznim oblacima.
Na prozorima goje se naši dahovi, ptice
u koitusu ne odustaju od ivice balkona.
Ovaj dom je razvučena koža tvog trbuha,
mi smo roj bez matice, slike koje govoriš,
jedan su kadar, znaš: naša ljubav…naša
ljubav tutnji… naša ljubav tutnji
sa ultrazvuka, u fetusnim otkucajima –
sad treba da trajete!, kao u jabuci, crv je
u uhu. I tobom, u nama uliju se ona
smetena mora. U njima i dalje zašumi
nerasanjena svetlost.
***
EGZODUS
Ništa ne može da utihne pod svodom
ove stanice, ni raspali ventilatori, ni
grozomorni lepet slomljenih krila. Ni
glas spikera kroz prodorne zvučnike.
Ni osipanje grafema na info-tablama.
Kofer me nosi ka peronima, traženju
kompozicije za mali, lični egzodus.
Možda će i ovi glasovi iza ostati kao
ona sećanja na šum mora kad gubi
turiste koncem sezone. Vetar valja
suncobran po pesku, po peni talasa
zaostalih iza belutaka. I nevidljivi
akvarelista je tu, za razlivanje bure,
da se umekšaju linije razdvajanja.
I to je trenutak koji me odvlači
od sebe, od traume odlaska zatočene
u neprimetni opstanak. Koferi će
dobiti nalepnicu još jedne destinacije.
Makar na kratko postaću nešto dobro,
poput samoće fara lokomotive kroz
neopažene klance.
***
KUGLU TEŽINE PUSTIO SAM NIZ JEZIK I KIČMU
Bilo je to kretanje do kuhinje,
otvorena vrata na terasi u rano leto,
mirisi susednih kuhinja prožimali su
lipovinu. Sedeo bih u blagoj senci
oporavka, nije mi nedostajao mikrosvet:
nervatura lista, tkanje pauka, poetika
sobe. Moguće je, dakle, biti
radostan bez povoda.
Usidren u jednoličnu buku ulice, kuglu
težine otpustio sam niz jezik i kičmu.
Duboko udahnuo zrake kad dopru kroz
gustu zavesu lišća. Vedrinu ispio u
malim, kafenim gutljajima i osetio je
dok se u krvi, po telu, razlagala. Ne bi
ništa u meni nakostrešeno. Mir i radost
razlistavali su se sa obližnjim krošnjama,
sa metežom ljudi posle posla, ritmom
semafora duž bulevara, automobilima.
A čekala me je, to sam znao, iza
prvog ugla opuštanja sumnja što kaže:
jer u sebi duboko kriješ zebnju
da je moguće išta bez povoda, prići ću
uznemiravajuće kao zuj zunzare
spavaču, čija ruka maši mušičavo
telo i ne može mu ništa, ništa…
baš ništa.
***
ŠKOLJKE
Bol promiče u slici devojke što se ne okreće
na rastanku da bi skrila pune suzne kanale.
Kada sam se jutros sećao sna, osetio sam strah
kojim samohrana majka odgaja dete. Okno je
zaprljano, a polukružni pokret očistio bi više
od čestica pomisli. Cveta neumorno japanski vrt
trešanja u kadru upamćenom bez muzike,
gejše i njihove jarko crvene usne, eksplozija
atomske bombe nikada neće imati tu boju,
želeo bih otići odavde, ali taj kamen
u želucu je sidro… zaglavljeno sidro
na kojem se plode školjke.
***
KROZ KIŠNU PUSTOŠ
Jutro, u kojem te stabilnost kiše i raskvašeno
lišće dodiruju upozoravajuće kao ništa. Dim
domova istrajava u uglju, u ulicama predate
odustalim prolaznicima. Iza zavese traje jato
gavranova uzaludno zaustavljeno u kosturu
krošnje. Prsti mahinalno traže cigaretu, pre
nepunu deceniju ostavljenu, šibicu, nešto tako
nedostaje. A ona, u kaputu i kožnim čizmama,
pod plavim kišobranom sa iscrtanim sazvežđem,
iskrsava na trgu kroz kišnu pustoš, u snimku
koji se puni novembarskim šumovima. Taj
prizor je nagli zagrljaj iz sećanja ili poljubac,
zanavek utamničen u mom vratu, kao
pred odlazak poslednjeg autobusa. I to je ono
što će trajati, uvek okrutno neizgovoreno
i u naknadnim rečima.
***
U SUSEDSTVU
Kao kada se poslednji listovi
u novembru otkinu i polegnu
na asfalt: trpiš bol u granici
dlana i stakla, i znoj se slije
sa unutrašnje strane lica.
Na kuhinjskom ostrvu
ostao je oplakani luk,
oštri mirisi otplivaju i udare
te u odraz na prozoru.
I sve se zamagli, govoriš
meni u daljini nešto važno,
ali sve mi se razvuče –
po kosi, otkopčanoj košulji, maljama
poput magle po svetiljkama
na auto-putu, i razumeš –
postali smo podne
što u januaru prerano otklizi
sa balkona susedskih stanova.
***
PETAR MATOVIĆ rođen je 1978. u Užicu, završio je studije srpske književnosti u Beogradu. Objavio je zbirke pesama: „Кamerni komadi“ (1996); „Кoferi Džima Džarmuša“ (2009; prevedena izdanja: „Walizki Jima Jarmusha“, Maximum, Кraków, 2011, „Les maletes de Jim Jarmusch“, La Cantarida, Palma de Mallorca, 2013); „Odakle dolaze dabrovi“ (2013), „Iz srećne republike“ (2017: nagrada „Branko Miljković“), „Ne hleb, već morfijum – izabrane pesme“ (Zagreb, 2019) „Od sreќnata republika“ (Skoplje, 2020), „O sadašnjosti i sedativima“ (2021). Dobitnik je stipendija: „Gaude Polonia” (2013) Ministarstva kulture Republike Poljske, „Baltičkog centra za pisce i prevodioce“ (Vizbi, Švedska, 2015), „Traduki“ (Split, 2016), „Кultukontakt“ (Beč, 2017) i „Q21“ (Beč, 2017). Živi u Požegi (Srbija).
čovjek-časopis 