DIJALEKTIKA SVIH STVARI
ispod kože, kao svilenog šatora,
kada se sramežljivo pruži ruka,
kičma je tvoja, divna, gipka, stub.
i osećam gorko,
ovaj vašar je dignut na groblju:
novo groblje, a grobovi stari.
(sve smrti su iste: telo prestane,
ali groblje je to koje priča priču.)
nema veze.
po rebrima tvojim poigravati prstima
pomamljenim od sreće,
ja tome težim. kroz mašineriju materije
koju zovem sobom, suviše je tuđe
materije prošlo. i osećao sam je tuđom,
i iznutrice su je bljuvale.
ali s tobom se želim pripojiti -
čestice prijanjaju uz tvoje.
i preko moje volje,
materija se stalno kreće,
iz reka prelazimo u reke,
a reka poriče sebe da uroni u nad-reku.
kada se utopimo u kraj svega,
bićemo negacija negacije.
***
NASLEĐE
želim da moje meso
miriše nakon smrti,
a da ne budem baš svetac.
želim da neko čezne -
možda još za mog života -
da isisa srž iz kostiju mojih.
hoće li me istorija izostaviti
sa svog gozbenog stola?
i ako ne, šake, nečije,
kad mi telo prekinu na pola -
šta će poteći?
***
DURBIN
prvo što uočiš je mnogo
pogrebnih radnji. u svakom mestu
groblje, prostrano, prostranije skoro i od
samog sela.
i nekoliko pogrebnih radnji:
kod isusa. ovakva i onakva suza. had.
ali ovaj utisak je utisak podsmeha,
utisak nadmene distanciranosti.
a kad se svetu pruži ruka pogleda,
uskomeša se kao mravinjak.
i otvore se pred tobom slojevi
uspomena - neuspeha - smeha.
očni aparat se rafinira. ljudi
u govoru, u radu, i igri.
primećuješ krajputaše.
onda privuku pažnju
ograde dvorišta
(kažu, ranije su imale više magijsku
ulogu simboličke zaštite od nečistih sila)
u ovim ravničarskim mestima
povezane su kao beskrajan poprečni presek
klasne strukture. sjajni mermer
(kao s groblja) kraj
nanizanih i natrulih zuba tarabe.
i u nizovima otvorene kapije kao usta:
privatni prostor koji po malo guta onaj
javni, neuređen, ničiji.
mnogo se o društvu može naučiti iz
njegovih ograda. jer usta naselja
i usta čoveka su analogna.
pusta usta odaju nejednakost.
zapitaš se o svrsi civilizacije koja je
što kaže Majakovski
zapela do sedmog znoja,
a koji je odužen - ničim.
poneka crkva - novogradnja!
sve je sveto! suvenirnica mami.
veštački izvor, veštački mir, veštački bog.
male prodavnice, bakalnice, i drugo,
groznih, šarenih izloga,
koji imitiraju nekakvo izobilje, preslojavaju
stare mlinove, seoske zadruge,
u grotesknom spoju ikonografije
bivšeg i ko zna do kad budućeg.
ponegde opstaju natpisi
na zidovima trošnijih spratova,
gde previru pacovi, otpaci, i ostaci.
pomislićeš, to je već nagoveštaj grada,
koji je druga vrsta zverinjaka,
drukčijeg reljefa, jedini ekosistem
neprilagođen životu, gde svi govore
svakom, niko s drugim, velika
i strašna zagonetka,
bučni lavirint u koji su se svi zaputili
i na čijem dnu čeka
motorni minotaur.
***
PESMA NEDOŽIVLJENOG
u narednu godinu obožavanja
ispred i izvan sebe stupam,
dlan milujem dlanom tvoga duha,
krv u meni zrije kao sok u voću,
i sija, sjaj krvi je mirišljav, i miriše
na trenutak što zastrašen beži od mene
na trenutak u nekom nemogućem kosmosu
gde je tvoje telo još toplo od velikog praska.
moja duhovnost je budućnost, no kažu
da ne moramo čekati plod da bude
sasvim zreo i da spadne s grane
da bismo ga okusili. treba pružiti ruku
u vetar, ka grani u vetru.
budućnost materije je pust okean, budućnost je
embrion neke plemenite životinje zlatnih kandži
gde nijedna ćelija još ne zna svoju funkciju.
reči će, jednog sutra, biti sasvim nove,
svojoj ćemo deci biti smešni, smejaće nam se,
i to je pravda i to je plata našoj
čežnji za sadašnjicom.
***
КORAК DALJE
osećam neki čudan elan, lagodnost postojanja divljih zveri ili majmunoliko-čovekolikih predaka. što čulo spazi, telo prati, kao da se sami mišići smeše nekom obilatom obroku.
osećam, i osećaj je dubinski, ali to ne znači i da je mudar, ni da iz mudrosti potiče, što znam po tome jer ne ume, još, izbiti na površinu. komunicirati sa svetom.
ali osećam - toplinu krzna i mesa, kao suživot sa svim što živi, sa kičmom i bez kičme, pod zemljom i nad zemljom, što se krije od sunca i što ka suncu stremi celim svojim životom, koliko njegova dužina i snaga dopušta.
sa svim što je pod jarmom.
to je misao mesa, materija koja misli,
možda jedan stupanj dalje
od one koja je svesna sebe.
to je misao mesa u lagodnosti,
pokraj ognjišta, misao koja nastupa
postepeno nakon
obznane svetu životožderu
sopstvenog postojanja.
___________________________________________________________
PAVLE ZELJIĆ (2000) živi u Lipničkom Šoru. Završio Gimnaziju "Vuk Karadžić" u Loznici; student na Odseku za srpsku književnost i jezik na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu. Piše poeziju i prozu na srpskom i na engleskom jeziku. Nagrađen i primećen na brojnim konkursima, što za poeziju, što za prozu, a radovi su mu objavljeni i u raznim časopisima, elektronskim i štampanim („Koraci", „Mons aureus", „Poenta", „Buktinja", „Međutim, DNK"...), letopisima i zbornicima. Autor zbirke pesama „Ikar i Mesija", objavljene 2019. godine, kao nagrada na konkursu „Limske večeri poezije", sa kojom je takođe ušao u najuži izbog za nagradu za najbolju zbirku na konkursu „Matićev šal" 2020. Posebno pohvaljen na konkursu za rukopis zbirke pesama Matice srpske – Društva u crnoj gori za 2021, kao i «Novica Tadić» 2022. godine. Dobitnik specijalne nagrade žirija „Brankova pohvala svetu" na konkursu povodom 60. godišnjice smrti Branka Miljkovića. Takođe se bavi prevođenjem poezije i proze sa engleskog i na engleski jezik.
JESTESTVOSLOVIJE
budim se ujutru (pleća mi nesvesno još
bode neki isečak snova)
sa svešću da ne znam ništa ni o čemu.
bledo, neisunčano telo nije ništa čistije,
mekše, mirisnije,
od upornog hranjenja poslasticama.
pokoji korak - nesigurni su isprva
kao da sam ponovo rođen,
neizvežbanih čula.
kad iskoračim preko praga
sa neodređenim strahom mog tela
da će na nekom neznanom meridijanu
prsnuti žila kao pod vozom pruga - iskrvario bih
za tren, kao ratni konj - telo je ipak složen
i nesavršen mehanizam -
vidim, u vazduhu nejasnom od vetra,
nečiji lik, nepoznat, koji me seti na san.
osetim privrženost prema strancu koji
nije bio u snu, jer u snu je to
bio nerazmrsiv amalgam čežnji.
videti svoj lik, svoj odraz
ili svog dvojnika? u lokvi mulja.
i sve je mutno i nelagodno i smeta,
poput rukava zavrnutog ispod rukava.
noćas ceo svet ide svojim kućama -
ulice zveče kao pogrebna povorka
s praporcima: praznik je. ne znam koji,
jer i ja sam stranac kao stranac iz sna.
posmatram zelene zvezde iz svog zatočeništva,
nesvestan da više nisam u sobi,
i da više nije dan.
i tako hodati, i živeti svaki dan,
noseći odela koja su nam
spremili preci? drhtati glasnim žicama
prošlosti? osećati užasni zadah iz njih,
kao iz odela - zamašćenog, memljivog,
iz grobno teških podrumskih drvenih sanduka?
u sadašnjosti opet: daleko od doma -
put je dobro kaldrmisan. tvrd.
jedva da pravi zvuk pod nogama.
u sebi govorim: o vrati me!
vrati me tamo gde put zvecka
pod svakim korakom, ali ne put,
nego mit koji se uvukao u pukotine,
gde je rezonanca mojih kostiju
ista kao onih pod zemljom!
strašna je to arheologija.
o, ali: prošlost i ne postoji u prošlosti
nego kao u bunar straha polako
spušta se u tečnu sadašnjost:
moramo biti spremni
da naš gipki cinizam -
smešljiva lakoća -
ne preraste u tromost istu
kakvu smo napustili.
moramo izaći iz lobanje
da ne urastemo u nju kada se pretvori u kamen.
kada postane humka.
moždana duplja biće naš grob.
smrt, smrt svim strojevima smrti,
smrt svemu što nije
ljubav, silna i prevratnička,
grimizna poput krvi,
izraz života ruku koje
radom bubre i pulsiraju krvlju.
izraz života prkosne materije
koja dokazuje da mora postojati -
stub kičme, zgrčen mišić, besano srce -
koji s inatom gleda u sunce
dok od suza oči sasvim ne pobele -
život koji pod stazom oseća
rezonanciju nespokojnih kostiju starih,
i shvata da oni leže ispod,
a život - stoji iznad.
negde u tami, tad, kosmički ratar vadi svoj plug;
zaseca brazdu u tkivo. nova je godina -
kosti se preoravaju. strašna je to arheologija.
kako ne strahuje šta će u grobovima pronaći?
kosmički ratar je najsmeliji kockar.
njegove su kocke od kosti.
trijumfalno i konačno,
on pali crven fenjer u mesecu,
i svima na zemlji mesec je crven.
za nas na zemlji, diljem celog meseca
prolamaju se crveni krici.
***
PODSTANARI NOSTALGIJE
"my god, what has become of the world we could share?
this world of ours, that's now yours and mine"
jutros sam odlučio da se vratim u prošlost,
koja je bila naša,
jer sada je prošlost moja i prošlost tvoja;
možemo raditi s njome šta god želimo.
otišao sam tamo kao u napušten dom:
šarke na vratima su, iskrivljene, škripale;
prozori i oluci obrasli puzavicom;
videvši taj prizor, prslu fasadu,
pomislio sam kako je celovitost stvari
relativna.
otišao sam u prošlost,
i prekoračivši prag
nisam zatekao nikog:
prošlost je jedna kuća
kojoj se uvek može vratiti,
ali u kojoj nema
nikog.
možda, ako je usnimo u isto vreme,
naša sećanja se dotaknu.
***
HIMNA PUSTOJ MATERIJI
naši behu rani jadi odveć srodni
zajednički naši kukavičluci jedna otužna
i homogena smeša
a sad su nam svete iste mrve sa hleba ideologije:
cirkusi i vašarišta i saborišta i buvljaci ideologije
kao kružni hodnici
bez ćoškova što će značiti sa bezbroj ćoškova
najdraže su mi zato
one monografije
kad u sebi stapaju sve ostale grafije:
topografije istoriografije geografije
niti izostaju tu logije
(zar bi se mogla zamisliti istorija svega bez logosa)
ideologije arheologije geologije -
kao neka vizantijska hagiografija(!),
malo fali da pođu od samoga postanka sveta
a potom naprave liniju:
one dobre drevne ljude naše pretke
što su grejali skupa svoja kolena
obasuta plikovima od žare ujedima komaraca
što su živeli u kućicama od gline bez prozora
njihovim tužnim i rutavim rukama izvajanim
dovedu -
mada to ne kažu, već nekako između redova -
u vezu s nama
a mi se usudimo
biti zaprepašćeni time
a ipak kažu: što se stvari više menjaju
to su više iste
to i jeste istina i nipošto nije:
živela dijalektika svih stvari!
kao naši predjezični preddruštveni preci
mrvimo, satiremo dogme!: sklapamo misli
bez ijedne reči u glavi -
bezjezične rečenice -
praznoslovna razglagoljstvija
tako je, učimo čak i slova
koja su napuštena siročad ko zna kakvog jezika
i slažemo ih,
ali ne u reči i rečenice i pletivo teksta
već amorfne spodobe:
naši očevidno nisu bili zanatlije.
(ili je tek nešto sputalo te gene)
pričam ti dakle o tebi kao o sestri
ali ne mogu sakriti - vazda se pitam:
pričam li možda samo o sebi
ipak samo tvoj je taj balkon tvoj i ničiji drugo
što mi visi iza leđa kao pauk smrti dugo dugo
i on ih sve hvata -
telo mu je svetlucava i mrtvačka glava
a glava je jedno vanvremeno telo
možda tvoje ne znam -
sve hvata reči što se kao tužni komarci -
kao mravi - bez prestanka roje
reči suve kao dim
bez ukusa mirisa boje
čisti goli atomi - jedva da postoje
jedva da postoje
crveno volim te crveno: tvoja krv i svačija
i vino dionisa
i opeke zgrade
grada - sveta - našeg - tvog i mog
sve su opeke iste
crvene moramo reči naći
u nesagledivo i strašno crveno pletivo teksta položiti naše inače bezlične kosti
***
ČUDO PERCEPCIJE
da nijesu uzalud kosti (B. Šćepanović)
da jedemo danas
da nisu uzalud otvrdli zubi.
da jedemo danas
da nije uzalud želucu kiselina opaka.
i da mu budemo zahvalni
što nas ne razlije cele u čestice:
ne što je strašno mreti,
već jer je gnusno živeti
u svetu čestica,
hronično nesposobni za svest o celini stvari.
da dišemo danas -
da od širenja pluća krckaju rebra.
da opravdamo svoje jedinstvo,
da uverimo goli kosmos,
"da nijesu uzalud nokti,
da nijesu uzalud da kosti"
iz lobanje tad drzne,
kao iz svetionika,
zrak.
***
RASTANAK SA SOBOM
detinjski kršili smo svoje zakone
zbog groznih sitnoburžoaskih snova
i estetske dekadence -
opisana jezikom kojim bi je
taj mladi starac razumeo:
i u mirnom raju digao bih
kulu vavilona;
a blagoglagoljivi anđeli raspredali
svoja besmislena i besčislena razglagoljstvija
u svojim nedosežnim mirišljavim etrima,
gde odlazim Njima - ali nikad!
nikad! vam neću odati Njihova sveta imena,
već, tek, evo vam jedna zagonetka:
sarstinella
puno sam puta, srećom,
ostavljao sebe za sobom.
tako ja tamo - nije metafora -
zaista po istom putu lutam još uzduž i natrag.
taj "ja" to zove ritualom.
tamo? tamo gde je stvarnost
postajala heterogena. materija lažna,
disanje nemoguće. nevino žuta vrata škole,
i žuto lišće koje, vlažno truleći, miriše na skrob -
sve se pretvara u istu tvar po kojoj
hode svi od rođenja svega.
sve je težilo nekoj otužnoj večnosti.
iz brda koje se nadvisuje nad svim
dobošalo je jedno sumorno srce
u kom se nataložilo isuviše istorije.
eto,
probadam mačem
svoj odraz u ogledalu.
uništih dušu svoju i spasih je
***
JESUS’ BLOOD NEVER FAILED ME YET
nedužne bih za tebe streljao
jer tvoja krv ne napusti me
tužni su i večni natpisi na zidu na suncu svakog jutra kraj reke tiše od tihog dona
tihog naspram svih zvukova sveta
reke sa bezbroj ćuprija
reke koja grobu svome moru hlađanome
nosi melasu uspomena
dok se ne zgruša i zaguši
na nekoj koordinati kao tromboza
što jednom će da pukne i onda i onda
i onda ništa neće biti reka će se razbistriti
mesta koja volimo ne možemo napusititi
kad hodim napred tvojom stazom ja hodim unazad i shvatam
kako sam mali naspram tvojih zgrada
nizak naspram tvojih balkona
(da je, o, da je ovo verona)
prazan spram mesečevog balona
koji gleda iza neba kad ga ne vidimo
danju kao kroz jednostrano ogledalo
nikad više pesme o
golom mesu što diše
nikad nikad više
strašni prostor amorfne materije
i bezbrojni vetrovi sad su moja soba
moja duša, raga bez obličja, reče:
dođe doba da idem bez zoba -
pokolenjima miro iz groba teče
zašto njim ne umazati lice ljudsko tužno umorno
tako da nas niko ne prepozna
ali
mesta koja volimo ne možemo napustiti
jeste, sve je meni
tekst sa tekstom
kao što rekoh: amorfna melasa
poput svrake što je skupila drangulije suvenire
izgrađeno mi je gnezdo pesme-
tekst se upleo u prostor i vreme
__________________________________________________________________
PAVLE ZELJIĆ završio je Gimnaziju “Vuk Кaradžić” u Loznici; student na Odseku za srpsku književnost i jezik na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu. Piše poeziju i prozu na srpskom i na engleskom jeziku. Nagrađen i primećen na brojnim konkursima, što za poeziju, što za prozu, a radovi su mu objavljeni u raznim časopisima, elektronskim i štampanim („Кoraci“, „Vukov glasnik“, „Mons Aureus“, „Poenta“, „Buktinja“, „Međutim, DNK“…), letopisima i zbornicima. Autor zbirke pesama „Ikar i Mesija“, objavljene 2019. godine, kao nagrada na konkursu „Limske večeri poezije“, sa kojom je takođe ušao u najuži izbog za nagradu za najbolju zbirku na konkursu „Matićev šal“ 2020. Zauzeo treće mesto u najužem izboru konkursa za zbirku poezije i proze Društva članova u Crnoj Gori Matice srpske. Takođe se bavi prevođenjem poezije i proze sa engleskog i na engleski jezik.
žalim što želeo sam da budeš beživotna kao ja unutar drugog smeštamo savršenstvo koje ne zaslužujemo jer pusta telesnost nesnosna je
zato nebo ti pružam kao žrtvenu zdelu otpusti pustu ljusku da se u njemu smrskaš
treba te pamtiti kao talog mita iz pravremena reč po reč obnovljena kroz obnažen prostor i vreme te prepevavam
godišnja doba iz svih rukavaca odišu otud tobom prozor u kamenu humka lišća sunčanog
kakva praznina kad budeš prošla kroz mene lakše je s brodom potonuti nego se s pučinom boriti
ako je oganj u kojem gorimo sagoreo okove na tebi i telo ti je teturavo i slobodno i oči svikle na siluete i seni – no davno je tebe gnezdo iskašljalo.
volim kad si se rodila i umrla i rodila se ponovo i tako puno puno puta
gubim dah lako i često
nadam se da ti ne nedostajem
***
JEDENJE BOGOVA
kada su bogovi bili mali kada su stali u zbijene hodnike, raskrvavljenih kolena, crvenkastih noseva, i glatkih čela, koja još nisu grebala plafon,
dani su bili sažeti u sjajnom i bledom liku meseca preko puta kome oko vrata visi crn pauk osude, a crna mreža se plete i razleže po opojnom noćnom prostoru.
strašna lađa leti, mrka, i pod crvenim je jedrima. u njoj posada su sećanja, od svakog po dva, suprotna. kako je tek u sivilu s one strane, beskrajnom, celina – kako je tek u moru slatkog ništa sveprozirno, kao licem u lice a ne kao u staklu, tankom ledu ili očima neke ptice –
seti me se slasno kad se crna i bela figura spoje i zgasnu na lađi što plovi svagda kroz naše oči, ruke i usta.
***
SMRT AUTORA? bewildered by your beauty there, i kneel to dry your feet.
u dan apsoluta prvobitnog greha i prvobitnog sinkretizma, oprostoren bezbrojnim vencima mitova katkad svelim, ukradenim sa svakojakih grobova, u grudima sunce sija iz rukava mesečina, beskraj od krvi i mesa dolazi lakim veselim nogama tako je, priznajem:
ja sam taj: okrenuh, u snu, kotur zemlje, čekajući da se školjke svih mora odškrinu i nagutah se bisera. kada se probudih zubi su mi sijali, i nokti su mi bili obli.
i bejah ponosan. svet se okretao u gledalima mojim bisernim jednako put mojih krivih, sviračkih nogu.
ne sramih se srama, ne strahovah straha, mišja rupa svaka je bila ispunjena – jer anđeli su sijali iz praznina: jedna prostodušna umetnost, zaštitnička, ranjiva, spremna da kaže svetu rasutijem od arhipelaga od vrećice bisera da li da živi ili da mre,
zapanjen sigurnošću, opojnom, stranom, i jednoznačnošću strašnih ljudi na spratu, upadao sam sebi sam u reč; zamršene himne sve obavijene zamišljenim cvetovima, najednom i naglo završene postaše; postaše čovek, čudan i strašno samosvestan, sa zlatnim sjajem iza očiju.
dašćući ko pas na jari ravni izdah reljefa stvarnosti kao zid na očnom nervu “između misli i izraza leži životni vek”
***
DE SUBLIMITATE za AP
smrću zovem te, i svim imenima kojim smrt se naziva. sunčeva šćeri što niz reku sa suncem se spuštaš među dva hrama živeli smo, kao što življeni smo milionima vekova na neki način stariji smo od kostiju i od veštačke vatre koja je peckala još večito krvava kolena naših predaka
pre nas organizmi bili su tako sićušni da ih vetar nije mogao nositi na dlanu a kad smo se rodili vetar je razgalio plamen i nešto je moralo držati novonastala i složena tela
zelene su tvoje kosti poput kamena koji preslojava mahovina ti si jedina koja nije u neprestanom stanju umiranja ti drevno stvorenje koliko se ospeš s jednog kraja, na drugom rasteš istovetno i tako ideš napred i ostavljaš za sobom mirisan prah zato su tvoje strašne reči stalno nanovo nečujne
bliži se kraj tvome trošenju sada će novi točak da se obrne spokojno nek je tvoje ljudsko telo u beživotnom uznemirenju daha znaću poslednje reči koje sam razumeo
samo se seti meha tvojih pluća koji buja toplinom i obnavlja sve vatre ovog sveta
***
PAVLE ZELJIĆ rođen je 14.10.2000. u Loznici. Završio lozničku Gimnaziju „Vuk Karadžić“, student Odseka za srpsku književnost i jezik na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Autor zbirke poezije „Ikar i Mesija“ (2019); piše poeziju i prozu, a bavi se i prevođenjem sa engleskog jezika.
čovjek-časopis 