Tag: Pavle Aleksić

Tihi, krupan sneg napolju kroz mrak veje. Na radiju su rekli sneg će biti sveopšti preko čitave visoravni. Ali ja mislim da će do jutra sve preći u susnežicu, do podneva u kišu, onda u blato… Tako mi se čini. Ovde više nema snegova takvih.

Malopre sam sanjao da su mi ruke šuplje, i da sneg kroz njih pada, i uhvatio me strah zbog nečeg zbog svog života a da nisam znao zbog čega. Kao da onda ništa od života neću imati. Kada sam otvorio oči, na prozoru spolja, baštenska mačka sedi i doziva, i za njom vidim sneg za koji do tad siguran sam nisam ni znao da veje. A zašto ga onda ni iz čega sanjam tako? A ja nju, mačku, toliko ni ne čujem, koliko se sve od snega nekako stišalo. Samo je znam da mjauče tamo, jer znam nju kakva je. Onda opet priklopim oči, pokušam da zaspim, jer osećam da moram spavati, i ne želim ni da vidim koliko je sati. I sve mi pada na pamet tako, da li je vatra u peći dogorela, a jeste; kako ću morati sav taj sneg čistiti, i više od svega – da li ću biti odmoran sutra da mi Ljubica po prvi put dođe.

Ne znam kud ću ja sav ovakav.

Kako se budim, tako mi je u kostima sve zgrčeno nešto. Ohladnelo je jarko tokom noći, kao da sam zimu progutao i sad je u sebi nosim. Možda sam i oboleo. Odmah tamo u sobu odem gde otac spava, da mu založim vatru, da tu posedim dok se ne ugrejem. Nije to ni soba, koliko je prostorija samo, u kojoj smo tokom zime jer se u njoj najlakše grejemo. On zimi iz nje ne mrda. Čak ni do toaleta da ode, nego sve u kofu tamo piša. A kad je nešto drugo, stavim mu grejalicu u kupatilu da mu prvo sve ogreje. Jer drugačije neće. A i ja se umivam tamo samo, operem zube, pa se što pre u toplo sklonim.

Sa prozora na prozor, kud ja idem ide ona mačka, sve me spolja gleda. A napolju – sneg.

Odem kod njega tamo u sobu, gde pomalo još od toplote ima, ali i to malo jedva, jenjava. On na leđima leži umotan u ćebad, nekuda u snu ide, pomera glavom tamo-vamo, kao da se s nekim ubeđuje. Sto je godina gotovo star, najstariji u selu, i svi mi kažu neće on nikuda, a onda zato neću ni ja. Već sedamnaest godina tako, od kad mu se sve olakšalo nešto pa je onomad u bašti pao, pa su rekli ima nekakve lezije po mozgu. A on, da ga pitaš – k’o nov. Sve zna, od a do š. Ni doktori ne znaju kako, pa se čude. Jedino što slabije čuje, i pritisak ga muči, ali muči i mene, a meni će sedamdeset za koje leto, a njemu je sto, i sve me kao mladog zove, kao da ni ne zna za godine.

Gledam kroz prozore koliko je napadalo, da se beli napolju pa sja, pa se čini da je utoliko u kući mračnije. Palo po kotlarnici i po šupi, zatrpalo stazu što ću morati da čistim. Palo po ogradi i sve je zamutilo da oblika nema. Palo je po žbunju ispred kuće i dalo mu krošnju nakon što se svo olinjalo. I po putu palo, da ga ni nema više, da napolju nikog i ničega nema, a da je jutro, da se nikuda ne ide. Palo je i još pada, sve ga je i više i više.

Tri je dana do Božića.

Obuvam čizme, jaknu, kapu, stavljam rukavice pa iz peći ono s pepelom izvučem, da prospem tu napolju ispred kuće. Kako otvorim vrata tako se ono mače oko nogu mota, sapliće a ja ga od sebe šutiram da se ne spotaknem. Ono ni ne zna šta je to zima. Odmah je tu i ova starija, i vidim mačje otiske svugde po snegu. Onda vidim i da je ono pseto s ulice u dvorište ušlo i tu se negde motalo i ostavilo tragove, sneg zapišalo. A sneg je sveprisutan da se svačiji trag vidi. Čak su i vrane tu izgleda bile, i svo se granje od snega nakrivilo kao da će pasti. Zaledilo i vodu u burićima, da puknu. Odem iza kuće da posipam pepeo, pa tek onda, kad se okrenem, tek kad pogledam niz dvorište kroz svu tu belinu, vidim nadstrešnica nad kolima pred kapijom, što se nakrivila zatrpana pod golemim snegom, na auto se spustila, urušila i pala, blokirala kapiju.

Odmah me bes obuzme. Nemam ni na šta biti besan jer mi niko nije kriv. Samo jesam. Još mi gore što je tako. Idem okolo u krug i psujem. Zagledam štetu što je napravilo. Nadstrešnica se samo nakrivila i spustila i na auto pod njom oslonila, nije skroz sasvim pala. Inače bi još gore bilo. Kako je dvorište na kosini, ona se s kosinom nagnula. Ne znam kud ću pre, jer ne mogu ni auto mrdnuti od svog tog snega, niti mu mogu sasvim prići a da ne budem gola voda jer snega niz padinu ima koliko hoćeš. Pa se vratim u kuću da onu fioku nazad u peć vratim, da založim, da makar tu bude topline. Uzmem iz kofe sinoćnja drva, novina i pruća, pa klečim pred peći, palim vatru. Mislim se i psujem. Za sve to vreme otac u krevetu glasno spava.

Svud sam ostavio vode po pločicama pred vratima, gde sam čizmama zagazio. Sneg se sa njih otopio, napravio nered. U sobi sam raspirivao vatru, pa onda sedeo pred njom da se ne ugasi, mislio šta ću dalje. Još je rano u danu bilo. Onda sam se obukao i obuo, probio se do šupe a potom tu gde sam išao počeo da pravim stazu, da očistim sneg. Makar je od šupe pa do kućnih vrata bilo iskopane staze, da sam mogao po drva ići, i sa obe strane po pola i više metra snega. Pa sam uzeo kofe i iz šupe napunio bukovim drvima i pred vratima ih ostavio. Onda sam isto išao do kapije, i tu gde sam prošao, vraćao se s lopatom unazad, čistio sneg, da mogu prići autu. Tek sam onda, kad sam stazu raščistio, zastao i zagledao šta je s autom bilo. Tamo gde se greda o njega oslonila, ostalo je ulubljeno u laku i farbi, ali nije veći krš napravilo. Još je gore moglo biti. Ali nisam mogao nikuda dok ne očistim snega da spustim auto na čistinu, pa sam otvorio kapije i pred njima dugo i dugo čistio do puta, da ako treba mogu autom izaći, iako nisam imao kuda, niti sam i mogao po ovakvom vremenu. A strahovao sam i da to auto drži nadstrešnicu da ne padne, pa sam neko vreme stajao i zagledao, znao da moram da ga pomerim a istovremeno razmišljao da li da ga mrdam ili ne.

Za svo to vreme i nevreme, nikud nikoga da vidim, da neko prođe, nego se sve pomalo čulo, kad su komšije otvorile prozore, ili kad je neko negde lopatao, pa sve do onda kad se mali auto pošte iz daljine putem provlačio, zastajao od dvorišta do dvorišta, pa onda poštar iz auta izašao pa stao sa mnom i o nadstrešnici govorio. Onda je i komšija, Miljenko, izašao na ulicu i prišao, i zapalili smo po cigaretu i sva trojica stajali i grede i krov i sneg na krovu odmeravali.

Poštar reče valjalo bi sneg s krova očistiti, da malo olakša, ali komšija se, a ni ja, nismo s tim složili. Sva smo trojica na kraju rekli da se prvo auto pomeri. Za sve to vreme žuto auto pošte je na putu dimilo, da je ostao trag izduvnih gasova na snegu mnogo posle nakon što je poštar otišao. Kad je poštar ušao da pođe, morali smo ga pogurati da se od strane puta odvoji od dubljeg snega.

„Nemoj ti ni stajati sa strane, ko će ti sad putem ići!”

A onda pođe dalje, da se ni put ni nebo ni zemlja za njim ne vidi. Neke crne ptice su samo nebom bile, a komšija, Miljenko, koji je još pušio, ugasi cigaretu u snegu, pa reče da pokucam kad mi bude trebao, pa i on kući pođe.

Stajao sam s lopatom pred kapijom i gledao našu kuću, kako je u stvari lepa, lepša od svih. Oštrih krovova, krupnog dimnjaka od cigle, sva sa svojim ćoškovima i sitnicama. A kako ju je ovaj srušen krov naružio. A uveče će Ljubica doći, i ništa do tada neće biti rešeno, nego će ostati tako kako je. Onda osetim znoj što mora da sam se već dugo znojio, ali tek me sad obuze pri pomisli na Ljubicu.

Nakon što sam auto niz kapiju spustio, i ostavio ga kraj ivice puta, uzeo sam i pozvao Milančeta, što mi je nadstrešnicu pravio, pitao ga šta ću sada. On reče – za sada ništa. Snega je napadalo i ne valja ništa raditi, i da će me pozvati kada malo otopli i sneg u blato prođe, pa da sve rasklopimo i do proleća odložimo, kada će mi novu podići.

Ja kažem: „Koliko će me to izaći?”

Kaže: „Šta da te izađe, ja tebi treba da platim što se urušilo. Ajd’.”

Pošto sam video Ranka kako po prilazu so posipa, otišao sam u kuću i svud gde sam stazu prokopao polio sam soli. Sledeće što ću je da se popnem gore, da uredim sprat, gde se otac ne može popeti, da večeras imamo mesta za sebe. Hvata me malo strah od kamina koji nikada nije goreo – a mora se nekako sprat zagrejati.

A one me mačke svugde po dvorištu prate, pa na kraju ih ostavim, i njih i lopatu i uđem u kuću. Kanim se da je pozovem, Ljubicu, da sve raščistimo za večeras. Trebam je upozoriti na sneg i nadstrešnicu, i mislim se da li je moglo to iole sačekati nego je baš danas sve moralo da se sruči. Ali prvo stavim u kujni kafu, sa dovratka gledam je li on i dalje spava, guram još drva u vatru. Kada ona dođe moraću silaziti i peć hraniti drvima, da ne izgori. Moraću i njega iole srediti, obrijati ga ako hoće, ili makar sobu počistiti pa nek’ u krevetu leži, da je upozna, pa ćemo mi svojim putem gore. Imam šezdeset i sedam godina sada, i sramota me, i više od svega – čini se oduvek od drugog mi život zavisi.

Sedam za sto i ispijam kafu. Zapalim pa uzmem telefon da je pozovem. Ona se tek tada budi.

Njen je muž umro proletos, zatekla ga u svinjcu s glavom u blatu i sve se svinje u ćošak sabile, nisu znale kud će sa njim – a ni ona nije znala, nego je mislila da se šali. Kaže s njim je i sve to u njoj umrlo, šta god to bilo zbog čega čovek želi bolje za sebe. I bilo mi je jasno to, iako sam ja samo razveden. Život je dovoljan, ali je neodrživo takav. Uvek se još nečemu nadamo. I evo od jesenas mi razgovaramo a da se čitavu deceniju s posla znamo, a da smo jedva par reči pre toga progovorili. Ja nju zaista nikada nisam tako gledao, kao što je sada gledam. Ona još ne želi da se išta zna naokolo, pa mi kaže da ne govorim ikome, a mog oca dedom zove, pa kaže samo njega mogu upozoriti, da zna makar da ne dovodim neku kurvu tamo. Pa se smeje.

Pita me kako sam spavao a ja joj kažem loše i da sam loše i oca i sneg sanjao. Pita šta, ja kažem da su mi ruke onemoćale da ne mogu ništa u njih držati, a da otac tamo sedi i da sneg pada – a da ne sme po podu da padne. Ona pita što ne sme a ja kažem da ne znam. Da možda samo nema ko da čisti, a ona ne zna šta bi s time.

Kažem joj pala je nadstrešnica, zakačila kola, pa tek onda kažem da sam kola pomerio i da nije puno loše bilo, kako je moglo biti. Pita jel sad da ne dolazi i da ako želim može ostati kod kuće, a ja kažem nipošto. Čekaću je na stanici kažem, da je dovedem. Ona živi tri seoske stanice daleko, a na selu, to i po kilometrima bude. Kažem: „Srediću nam sve večeras. Taman i njega da upoznaš.”

Još malo pričamo, o tome kada će večeras doći, pa je pustim da se budi, jer je još u krevetu i tek pije kafu, pa mi dugo i lepo spušta.

Kad spustim slušalicu, duboko udahnem.

Moram u prodavnicu ići. Treba mi nešto pića ili nekog vina, grickalice neke da je nečim ponudim, i uopšte hrane mi treba za nas dvojicuza sledeće dane, da ne idem kojekuda po tolikom snegu. I više od toga, već neko vreme mislim se da joj nešto kupim, iako sam joj knjigu prethodno uzeo, al’ sad se premišljam oko toga i želim joj nešto drugo za praznike pokloniti.

Otac se probudio.

Stavio sam mu viljuške u provrelu vodu, da se ugreju, jer takav je čovek kome smetaju hladne viljuške, pa sam mu od te vode i čaj napravio. Stavio mu grejalicu u kupatilu da greje, a on prvo što je uradio je pridigao se i kraj kreveta u kofu pišao. Otac piša kao što mačka piša, gusto i da se oseti, pa zbog toga poklopcem pokriva kofu. Onda je nazad seo i dugo ispred sebe gledao. Zagledao se kroz prozor gde je snega do po’ prozora, pa je omračilo unutra, a napolju, da se pridigao, sijalo bi sve crno i belo. A on gleda kao snega ni nema. Kako je u trenerci i majici i džemperu spavao, tako je ostao tu da sedi, i nije se kao uvek odmah još oblačio, već je tako bio zamišljen.

„Šta je ćale?”

Čekam ga da ustane da jede, da mogu da pospremim i pođem. On da li je usnuo, il’ se još nije razbudio, sve radi zbrkano nešto, dok se ne doseti i ne sabere:

„Da mi izmeriš pritisak?”

Niz ulicu, kod Ljupka, obesio se o ogradu i laje njegov pas Žuti. Ljupkova žena Slavka je potom mahnula sa vrha avlije, gde je čistila sneg ispred kuće, a pas je dužinom ograde za mnom jurio, pa onda ostao bez avlije i lajao za ogradom pa pojurio kroz sneg kao da uranja u talase, uz brdo.

Prestao je sneg da pada i svi su izgledi da će na neko vreme makar nebo suvo biti. Tako obično sa zimama ovde biva. I ono od jutarnje magle što je bilo se do popodneva razvuklo i jedan kratak deo vremena sinulo je sunce što su ga potom oblaci zatrpali kao listovi papira, i sada dal je nebo il’ je zemlja, sve mu dođe isto.

Otac kaže baš ga to vreme muči i ima nečeg poetičnog u tome. Čitao sam jutros malo iz Ljubičine knjige želeći možda da pronađem nešto od čega bi joj posvetu pisao, i dalje nesiguran da li ću joj je dati ili ne. A daću joj, ako ne za Božić, onda neki drugi put. Ispričao sam i ocu sve. Ili, nisam mu sve rekao, samo da dolazi koleginica sa posla i da ćemo mi gore biti. On me gledao kroz ono vlažno od jutra, kao da ne vidi šta mu to kažem, pita gde gore, jer gore je zima jer se ne greje, a više od toga – jer skoro dvadeset godina kako sam se razveo sedim u samoći. A ne znači to njemu ništa pa ništa više nisam ni govorio, osim što se on za sebe pita, gde će on u svemu tome, kako će na njega uticati. Pita mora li onda da održava vatru, i kako će da spava i šta da jede.

U prodavnici popa zatičem što pune kese sa sobom nosi. Niko ovde puno ne kupuje jer ni nema šta puno toga da se kupi. Kaže biće snega, ovo je tek počelo, a ja kažem da ne vidim to, nema to ovaj sneg u sebi. Nisu ovo oni snegovi od naše mladosti kažem, jer smo i ja i popa generacija, iako smo svako na svoju stranu pošli. A kad god ga vidim on za oca pita, jer celo je selo radoznalo još dokle će.I meni se nekad čini dugo, nekad ne, ali sve do Ljubice bilo mi je samo bitno šta će s ocem biti – a sad već imam i u sebe da gledam, i u sledeće godine il’ dve. Kao pred ciljem, naglo izmoren.

Do radnje i nazad sve sam čarape natopio, okačio ih na peći da se suše pa se preobuo, a otac u sve one barice od snega što se s čizama topio u njih ugazio pa raznosio po kući, pa sam morao i njega da preobuvam i za njim da idem i čistim. A mene uhvati nešto pa krenem da ga psujem, pa ako ne kaže ništa nastavim a ako kaže odustanem i poćutim, pa psujem za sebe. Hvata me nervoza od svega. Već je vreme ručku a još nisam ni na sprat otišao. Sve sam u sebi zamislio šta ću, samo me je oko kamina stislo, ne znam dal će dimiti il’ će goreti vatra. Bez toga nemam kuda, niti imam gde sa Ljubicom. Za sve to vreme idem oko njega, hranim mu drvima vatru, pa kad pregreje odškrinem prozore da malo provetri, na šta se on onda žali. Stalno zanoveta, te hoće jedno te nešto drugo, te pita ko je ta što mi dolazi i šta će on da radi kada dođe.

„Ne znam ćale pusti me samo. Ajde.”

Dabome da je opet počelo da pada, a da sam ja po spratu čistio i sve tako tiho padalo da nisam ni primetio sve dok prozore nisam otvorio. Staze opet prekrio sneg. S vrbe se jedna mačka popela pa kroz prozor u kuću zašla, a ovo manje je odozdo gledalo i skamukalo u snegu. Zamislio sam se nad goblenima što je majka pravila, što oca nisam hteo pitati da ih sklonim, iako on za to ni ne bi znao jer uz stepenice ne ide. Onda sam pozatvarao prozore i otišao dole i uneo i tu mačku, pa su sad obe išle okolo po spratu i zagledale. Nikada, osim onomad letos kad se ušunjala a da nismo znali, nije neko mače tu u kući bilo – a sad evo, ni ne znam da kažem zašto.

Htedoh nekako da saznam kad će doći, a da je ipak ne pozovem. Zagledao još malo nadstrešnicu da vidim hoće li se do kraja urušiti, ili će ovako polustojeća do topljenja snega opstati. Pade mi na pamet da je probam sam srušiti dok tu stojim, ali šta ću onda sa svim tim kršem oko kapije. Neko je krzneno pseto prišlo pa stoji za mnom i gleda, al’ ne prilazi. Mislim se, to je onaj što je noćas po dvorištu išao, možda za mačkama a možda sam.Samo stoji dole kod kapije i gleda. A ja opet lopatam sveži sneg oko prilaza kapiji, da ako zamoram, mogu kolima nekud otići. To ja sve zbog oca radim, kao što sam oduvek radio, da nas nešto ne zatekne. On gore u kući leži i valjda od tih njegovih bubrega ne može da izdrži nego da spava. A onda, dok se mučim s upaljačem da zapalim, vidim preko polja gde su stogovi sena, gde je sneg po njima napadao i orumeneo od kraja dana što se primiče, i preko polja iz neba negde leti odnekuda prvo neka bela, a potom vidim ne bilo kakva ptica, već galeb, pravi pravcati leti nekuda, ovde usred sela, daleko od bilo kakvih reka, bez ikakve vode na vidiku. U snežnoj tišini čujem mu krila, pređe iznad mene i dvorišta i preko kuće pređe i padine, i u njega dugo gledam, i potom kako odlazi i nestaje.

I ne znam zašto me uhvati nostalgija neka, i ujedno mir i ujedno nemir.

Popeo sam se na kraju gore, otvorio kamin i u njega s lampom zagledavao. Uzeo pruća i poređao ga oko grudve novina, i sve to položio i zapalio i potom dodavao i okružio bukovim drvima. Stajao sam nad plamenom i gledao kako razgoreva, naguravao sve bliže i bliže vatri, dok se nije uhvatilo drveta, iščekivao ugasiće se a da se nije gasila, i sve sa one dve mačke što su poluotvorenih očiju u vatru gledale, klečao sam u svemu zimskom i čekao. Potom je i dimnjak lepo povukao i primila se vatra. Bdio sam nad njom i strepeo, ali je gorelo i gorelo je. Posle sam joj još drva bacio.

Napokon i sa time završio.

Baš jako sam se na njega izdrao. Sve dok to radim muči me, ali ja sam sve od majke preuzeo sa čim se ona decenijama nosila. A mrak je pao, podgrejao mu ranu večeru pa mi rekao i juče je grašak jeo. Kada me onda vidi kaže nije ni bitno ješće, ali već je kasno do tada. Posle idem po kući i kinjim sebe što to dozvoljavam sebi, da se na njega tako derem. Ali to je sebičluk koji nema kraja ako ja do kraja ne dođem. Sve je on navikao da mu se ugodi. A rekao sam mu: „Ti si evo do sto dogurao a šta ću ja? Moram i ja nekad da živim. Imam i ja dušu.” Posle je seo tamo u krevetu, gledao u televizor iz kog ništa nije čuo, niti se išta čulo jer nisam voleo da televizor slušam, pa je ili zaspao, ili samo nekud odlutao, ali u njega više nisam gledao.

Malo je i jeo, sve je kao meni ostavio, a ja nisam hteo, da me posle stomak ne muči. Osim ono malo doručka jutros, što sam ponajviše zbog lekova pojeo, ništa nisam jeo jer posle ume da me potera, pa ne znam kud ću takav. Na radiju je kažu opet protest u Beogradu. Neko je nekog u radnji danas o tome pitao, pa se ovaj raspričao, kao da to njega naročito kinji, što oni blokiraju saobraćaj tamo. A ne kinji ga ovaj sneg ovde, što ga i po putu ima, što ne čiste. Sve to u sebi ja proživljavam, i ćutim i živim u tišini, ali s ocem tako ne mogu. Sa njim se sve iz mene prospe.

Onda se pridigne pa pogleda u mene: „Jel ima onaj toplomer”, kaže. „Uhvati’ me nešto.”

Ja se dignem iz fotelje, pa stojim nasred sobe pred njim – u njega gledam.

Ništa mu nije. To i njemu kažem. Sve se mislim uhvatilo ga jer se meni konačno dešava nešto, pa mi stvara nemir. Kao što je onda stvarao kada sam trebao ići u Vrnjačku Banju na dva dana, a on te noći u Domu zdravlja završio, pa mu rekli nagurao je on dosta i da mu otkazuju bubrezi. Još se tada po nekoliko puta tokom noći budio i pišao, pa je na kraju tražio da mu tu kraj kreveta kofu stavim, nakon što par puta nije stigao na vreme.

U televizor gledamo.

Kažem: „Hoćeš u Dom zdravlja da te vodim?”

Kaže: „Ma kakvi!”

„Nemoj ma kakvi, il’ ti jeste nešto ili nije. Pritisak si izmerio, temperaturu si izmerio – žališ se nešto ti fali a ne fali ti ništa. Reci ako hoćeš kod lekara pa da idemo.”

On cokće.

Ja ne bih da ga teram jer niti želim ikud da ga vodim sada, niti želim da ode tamo pa da nešto i pokupi, pa da još o tome mislim.

„Onda dobro.”

Sve je cakum-pakum gore. Vatru sam sledećih sat vremena drvima pojio, stavio sam više drva u nju no što za ceo dan zime stavim u onu peć dole. Ali dobro, vredi. I njemu sam rekao da sam palio kamin gore a njemu se oči cakle, hteo je da vidi. Rekoh gde će sada uz stepenice da ide, jedva i leži, a on je znao to i hteo je da ide a da nije otišao. Želeo je da vidi vatru. Jer vatra gore nije gorela sve od onda kad je brat neko društvo s fakulteta doveo, za neki rođendan, pa ga otac silno nagrdio što je gore sve zadimio i tolika drva istrošio. Prošle su decenije od te vatre. I mi smo prošli i sad smo opet mi tu gde jesmo.

Ali gori.

A u meni se gotovo ugasilo nakon što sam sišao, pitao šta da jede, a on poćutao malo i vidim muči ga nešto, pa zapinjao da izgovori, pa mi na kraju rekao:

„A da pozoveš ti ipak iz Doma zdravlja, da dođe neko?”

„Šta je ćale?”

„Ne znam.”

„Pa šta ti je?”

„Teško mi je samo nešto. Ovo vreme ili šta je, kao da, sve mi se zgustilo u meni, zgadilo mi se sve, otkud znam koji mi je đavo.”

„Pa šta osećaš?”

„Ma ne znam.”

„Pa moraš da znaš da njima tamo kažeš ako odemo, nema teško je, teško je i meni svaki dan, matori smo, niko te neće lečiti za to.”

„A gde da idemo?”

„Kako gde, pa u bolnicu.”

„Ma neću da idem, nek’ dođu oni ovde.”

„Neće ti niko doći, vidiš šta je snega napadalo. Ako ti je loše, pakuj se iidemo.”

„Ma ne onda…”

„Jel nećeš?”

„Neću.”

Cvokće još jednom.

„Nemoj posle da bude nešto.”

Posedeo sam još minut a onda otišao gore. I to je bilo kada sam odlučio da ću da pozovem Ljubicu.

Ona mi je ona vatra gore, što sam je upalio. Popeo sam se i u njoj da se ogrejem, seo u fotelju, dugo s njom govorio, sav se kao dete rastopio. Rekao joj kako stoje stvari a ona se prva ponudila da ne dođe. Biće kaže boljih dana. Nije nam se dalo kaže, nit’ zbog snega, nit’ zbog dede kako ga je i dalje zvala, nit’ je znala dal će i autobusi ići jer kaže tu gde je niko sneg ne čisti i nijedan auto nije dugo prošao. Ne znam zašto ali nikad joj bliži nisam bio nego što sam sada. Kad sam shvatio da neće doći, priznao joj da me uhvatila prpa neka, nešto, stegao se sav, sve sam joj ispričao. Rekao joj i za knjigu, da su neke pesme jer dalje nisam znao, da će ona o tome više znati i da sam od jutra sedeo i posvetu smišljao a da ništa na kraju nisam zapisao. Pričala mi posle i o tome kako ćemo provoditi dane nakon Božića i ovih praznika što stižu. Pomenula je onu ćerku što na Islandu radi, da joj šalje razglednice i kako joj nekad dođu ture iz Beograda i koliko je snega tamo napadalo i koliko će ga tek biti. Dugo je o Islandu i govorila. Ispričala joj ćerka koliko god da snega tamo padne, čim dotakne tlo oni čiste, a kako se mi podavismo ovde, čim malo padne ne mrdamo nikuda. I kako želi da vidi one šarene kućice njihove na snežnoj obali – kaže oduvek je želela otići na Island.

„Mislim da je prekasno za nas i Island Ljubice. Pa kako što, matori smo. Dobro ja jesam, ti još nisi. Ti kakva si nikad nećeš ni biti matora. Ma kakav crni Island, vidiš da iz kuće ne izlazim zbog njega. Ne mogu ni na sprat za praznike sa tobom da se popnem, nego moram njega da pazim. Ma biće, nije mu ništa, znam ja kakav je on. Uhvati ga tako nešto pa ne zna gde će sa sobom. Naročito sad kad je napadalo snega pa samo leži. Ma ni u dvorište ne izlazi, šta da mi padne negde, posle šta ću s njim. Starost… Da doguram ja vala do sedamdeset pa ću onda o tome da mislim. Pih, kako što… Ne znam… Videćemo se naravno. Pa naravno. Hoćemo.”

I sve razgovaramo tako milo i umiljato, da tek kad završimo i kada spustim moram da vratim sebe. I tek me onda, kad zapne tišina, dok pucketaju poslednja drva što će izgoreti i neće novih biti jer ni nje nema, uhvati me, da li samoća, da li neka žal zbog sebe il’ nje, ne znam, nešto tiho, nemo. Sve ono o čemu se ne govori.

Onda izađem i poteram mačke napolje i pogasim svetla. A one ostanu pa grebu po vratima spolja.

Znajući njega izašao sam po mraku i ipak nanovo čistio sneg. A počelo da veje, baš mećava, da sneg duva postrance, da se ništa ne vidi. Ono kuče što se naokolo motalo za nekim autom prolajalo, iako je ovaj po snegu klizio još sporije od njega. Napadalo da se čulo utapanje koraka po snegu kad je Miljenko izašao ispred da u mraku puši, da ga ne vide. Onda se negde čulo kako neko na nekoga viče, a kako neko lopata, gde je sneg u noći čistio. Ja sam ostavio auto da radi, da ne zamrzne, i sve vreme dok sam oko njega čistio on je još radio i silno se iz auspuha po hladnoći nadimilo. A u mraku, i u belini snega u mraku, dvorište nam izgledalo napušteno zbog ove nadstrešnice što kod kapije ovako krivo polustoji. Kao da unutra ne živi niko, u visokoj kući, gde gore svetla. Pomislim i da pogledam vatru gore, da ne zaboravim. Da je opet nema. I kako će to malo toplote olako isteći, kao malo vode na dlanu, a da ničeg nije bilo da se u njoj ogreje. Nije mi ni do čišćenja, ni do knjige i posvete i hrane – samo mi do te toplote protraćene. A u stvari, do svega mi je malo, pomalo, a najviše mi do sebe samog. Ali niko me ni ne pita, ni nemam kome da se žalim, ni zašto.

Pa siđem dole sa njim da budem. Malo-malo gledam ga da vidim dešava li se nešto ili spava li. Sedim za foteljom ispred televizora, gledam vesti u pola osam, a ona jedna mačka se na prozor popela. Hoće unutra, u svetlo. Za njom, ispred kuće, gde gori svetlo iznad vrata, gori i tačkasti sneg što pada. Kažu snega će biti preko čitave visoravni. Ostaće ga na brdima, i spustiće se u nizije, zamršće kapije s jutra da ne otvore, i biće ga tvrdog kad se spusti još niže ispod nule, da se u njega ne propadne, kao što sada noga propada. Napadaće još više tokom noći i celoga jutra i tokom dana će padati. Padaće dok ništa osim snega ne ostane.

A onda će posle opet otopliti.

„Šta je bilo ćale? Jesi budan? Šta, šta me gledaš?”

Govori prvo licem pa rukama. Sve zamuckuje, sve izlomljeno, a ja se dižem i palim svetla.

„Šta ti je?”

Bdim nad njim i hvatam mu ruku da se pridigne, pa on seda za krevet, namešta kosu.

„Jel ti čuješ mene?” Okrećem se, hvatam se za glavu.

Desetak minuta stoji u mestu. Kad potom prođe, malo po malo dođe do reči, progovori.

„Ćale ja ne mogu da gledam u pasulj je li tebi dobro ili nije. Ako nije, daj da idemo i gotovo. Kako je dobro pa malopre nisi umeo da pričaš nego sve zamuckuješ.”

„Ima li snega po putu?”

„Pa ima, kako nema.”

„A oni, neće da dođu, ako pozovemo?”

„Neće niko sad da ti dođe. Ako ćemo da idemo moramo sami.”

„Pa kako?”

„Ama šta kako?”

„A šta ću ako me potera?”

„Aman! Šta da te potera, staćemo ako treba negde, je li to najbitnije, ajde, oblači se.”

On još sedi, namešta kosu na jednu stranu pa na drugu, muči sebe, razmišlja, traži u meni šta će.

„Ajde”, zapinjem.

„Pa ajde…”

Projurim kroz kuću da sve zatvorim. Zatrpam i prodžaram gore vatru, ili žar, ili ono što je od žara od mene i Ljubice ostalo. On u kupatilu piša ili šta li radi, tek čujem teče neka voda. Pravi lom. Ne plaši se onol’ko koliko sam mislio da će da se plaši. A ja idem i u torbu mu pakujem sve što znam da će mu trebati, a o čemu niko normalan ne misli. Pa dok je još unutra izađem ispred, pa odem i uključim auto da zagreje. Gore mu farovi kao da se dime u mraku i u snegu. Kao na litici da stojim. Ispadne mi i cigara u sneg i u snegu se ugasi, da je mokra i da više ne gori. Tresu mi se ruke. Dal’ od zime il’ hladnoće… Mačka iz mraka iskoči i obmota se oko mene, a dim je dim i jak i rastaje se sa svim svetlom. Čak se vidi i zvezda ili dve, ili je samo sneg što iz mraka pada.

Eno ga, čujem zalupa vratima. Bubrezi mu odumiru brže nego ostatak njega, i srce mu je umorno od toga.

Nikada nećemo stići na Island.

____________________________________________________

PAVLE ALEKSIĆ rođen je 1993. u Beogradu, gdje je i završio srednju školu i započeo studije. S devetnaest godina odlazi u Ameriku, gdje i danas živi bez stalne adrese i radi u barovima, od mjesta do mjesta, većinom na Aljasci. Laureat je nagrade „Đura Đukanov“ sa zbirkom „Tamo je more“; izabrane priče iz te zbirke objavio je u knjizi „Hartvorm“ (2021.). Godine 2022. osvojio je prvu nagradu na natječaju 21. Festivala europske kratke priče u Zagrebu, a 2024. godine treću nagradu na natječaju Lapis Histriae.

Zastao sam, okrenuo se, čekao ga dok je silazio niz brdo – zasenjen naspram sutonskog neba, silazio je sa štapom niz tamnu stranu brda, a onda purpurni trag aviona iza njegovih leđa što se diže iz daleka, dok je on zalazio sve dublje pod senku a avion nastavljao da se diže, diže, diže u nebo.

Tog jutra ću da ustanem i ubiću psa – i pas me više neće voleti.
Vratiću se i ići po dvorištu, pre nego što operem ruke popiću rakiju, tražiću upaljač po kuhinji pa ću šetati sa upaljačem bos po još mokroj jutarnjoj travi i setiću se da sam ostavio lopatu tamo gore na brdu – a onda ću da upalim cigaru što sve vreme žvaćem u ustima i sešću na stepenice zagledan u linije blata u linijama života u rukama – onda ću da odem i da operem ruke, i da bacim netaknutu cigaru u đubre, i žar će sagorevati kroz kesu – i sve to pre doručka:
sada spremam doručak.
Gledam vodu dok ne provri. I sa vrata njegove sobe – gledam ga dok još uvek spava. Pokriven do usta spava, kao usred zime, mrda ustima, a ja uđem i širim zavese po sobi, otvaram prozore, slažem mu šta će da obuče; on se budi, zakašlje:
„Kol’ko je to sati? Kasnim…”
„Ustaj ajde da jedemo.”
Uzima naočare, gleda na sat.
„Jel mi stiglo iz suda nešto, treba da mi stigne…”
„Nema šta da ti stigne, ajde ustaj.”
Ostavljam ga dok se polako pridiže. Odlazi u kupatilo i za to vreme postavljam mu sto u kuhinji. Onda sedim za stolom dok u kupatilu još voda teče, dok se on umiva i kašlje doručak mu ovde propada. Šetam oko stola, stojim kraj otvorenih vrata u dvorište i gledam kako vetar smenjuje vreme, sve dok se on ne pojavi, i na kraju mili do stola, seda za sto.
„Jedi sad, propade ti sve dok se ti spremiš.”
Stavljam mu džemper oko ramena, i opet vodu za čaj da provri, pre no što i kaže bilo šta. A onda uzimam i sebi i jedem sa nogu nad sudoperom. Između zalogaja, govori: „Zato te i boli stomak. Sedi lepo…”
„Ajde ćale jedi samo molim te.”
On žvaće sporo i neuredno i u pauzama govori. Skupljam sudove i perem i trljam jako da operem ruke i blato u tankim pukotinama u rukama što se tu nastanilo. Puštam vrelu vodu niz prste zamišljen nad tim jutrom, a on opet o pošti i o sudu, još ga uvek drži nešto, kao da je sanjao ili šta li je.
„Ama šta da ti stigne, nije ništa stiglo – jedi samo.”
Voda vri i nastavi da vri. Puštam ga da kaže nešto ali ne govori više ništa. Skuplja mrve oko tanjira salvetom. Vraćam mu nazad čaj za sto, on žvaće, gleda napolje.
Kažem da ću da idem da kosim uskoro. Pitam šta da mu donesem iz prodavnice. Kažem da treba da se očisti boks i da držimo od sada drva u boksu. Onda stanem nad njim, gledam u njega, i zbog toga što stojim i gledam, on progovori.
„Nemoj samo da rintaš puno.”
Jede.
I dok jede, kroz otvorena vrata u dvorište, gde zavesa oko vrata vuče i vijori napolje, i gde na stolu ispred u dvorištu, poluzatvorenih očiju sedi jedna siva mačka, sva u jutarnjem vetru i u ranom letnjem suncu; rep joj visi sa stola, sklapa oči sporo, oči gledaju ka nama. Uvije rep niz sto i svaki delić dlake njiše se sam za sebe, povija suncu, kako se i dugo nekošene travke povijaju u ogromnom polju za njom iz kojeg kao da je izašla a u koje ni ne gleda, samo u nas nedirnuto gleda; a preko polja prelaze spori, samalački oblaci, i travke povijaju od vetra, i kuća stoji u sredini polja i oblak stoji nad kućom i preko nje prelazi, a ja još uvek stojim nad njime sa krpom u rukama nakon što sam krenuo da obrišem sudoperu, a u stvari ne znam kuda sam krenuo tog jutra. Zakoračim, krenem, mačka raširi oči, ukruti, pa se s drugim korakom već baci sa stola i za vratima ode i nestane.
Oblak se povlači preko kuće, i kao nemi talas preko polja, približava, preko trave i ograde i stola pred kućom – sunce obasja cveće tamo na terasi; neko otvori prozor na drugom spratu kuće, rastresa čaršave.

*

Oblaci, kao sante leda. U suvoj, visokoj travi, među šipražjem. Vodi staza. Zov insekata i nagli daleki lavež, i vezane krave u polju. Odlazim u prodavnicu preko polja i vraćam se znojav sa lubenicom. Sečem je da stane u frižider i pijem hladne vode i kutlaču kiselog mleka. Navire vrućina preko dana, izvire iz zemlje, kao da plavi niz brdo. Po životinjama i po ljudima. On u sobi, iza zatvorenih vrata, verovatno leži, verovatno spava.
Posle doručka, i prodavnice, kosim donju polovinu dvorišta, da završim pre velike vrućine, oko prilaza i kanala i ispred ograde. Gledam samo pred sobom, i pred kosilicom, dok visi radio o njoj. Onda ga vidim u gaćama tamo gore, i u majici, stoji kraj stola u dvorištu bez mesta i ideje o mestu, saginje se koliko može i po žbunju traži nešto. Gasim kosilicu i jurim i čuje se muzika u podne dok jurim prema njemu.
„Pa što si go sada šta radiš?!”
Zove me Peđinim imenom, diže ruke gore. „Tražim…”, kaže: „Pantalone tražim. Gde si mi stavio pantalone?” Stoji u čarapama crnim što ih nosio uz odelo, na betonu je i na suncu i noge mu bele i pretanke, skoro preslabe kao na ledu.
Vodim ga unutra, prostirem pantalone na patos, stavljam ga da sedne na krevet, dižem mu jednu po jednu nogu. Promukao dok ga oblačim, viče: „Pa šta jao bože, šta ja da radim!”
„Čekaj, drži se za mene. Čekaj ćale, čekaj!”
„Ne mogu samo da ležim po ceo božiji dan.”
„Hoćeš napolje il’ ćeš unutra, odluči se?”
Gleda po sobi kao da gleda u mraku. Gleda u stranu i u pod i kaže: „Ti se samo dereš. Kao da sam ja lud.”, kaže.
„Ne derem se nego ne čuješ.”
„Stalno si ljut nešto… Sve vreme. Šta ja da radim više?”
„Ne ljutim se, pitam te – ako hoćeš napolje daj da te obučem i sedi u dvorištu.”
Kažem:
„Ima lubenice. Kupio sam ti lubenicu. Dođi sedi u dvorište, taman dok ja kosim da se o’ladi malo u frižideru. Ajde.”
Oblačim mu košulju, uzimam ga za ruke da ustane.
„Ajde, lepo je vreme, toplo je napolju.”
Vodim ga za sto napolju gde seda i sledećih sat vremena sedi za stolom, čita novine, sklapa oči polako, diže oči u nebo. Sav u suncu, gleda niz dvorište u mene kako kosim. I gleda daleko, preko drveća i niz polje.

*

Ovo je kuća koju je izgradio. „Ovo je sve naše”, govori – kao da smo još u Sokobanji. Ali naša je zemlja samo uzani pojas na pola brda, nekoliko desetina ari. Među svom tom tuđom zemljom. Na tom je mestu pre četrdeset godina iznedrio letnju kuću u kojoj sada on i ja živimo, u proleće, i u leto, u jesen, i zimu. Tako od zimus. Kuća pod brdom i za brdom zaseok. U selu, govorio sam: „Tu sam sada”, kad okolo pitaju koliko ostajem.
Posle podneva, šeta oko kuće po betonskoj stazi gde je još hladovina. Gledajući od kuće uz brdo, visoka trava – krzno na vetru. Sve što je u selu je na drugoj strani i svakoga jutra idem preko brda. Kasnije sedimo za stolom u dvorištu, iseckao mu lubenica uz krišku hleba – jede s’ hlebom kao što jede grožđe.
„Šta ćeš da jedeš sutra?”
Sleže ramenima. Iz dana u dan moram da izvlačim stvari iz njega.
Srče sok, crveno mu niz bradu, među belim dlačicama što treba da mu obrijem – klima glavom.
„Šta?”
Sleću mu muve, rasterujem mu sa tanjira, on briše usta: „Šta god ima”, kaže.
Sedimo i mirišem travu, tek pokošenu. Kad sam bio mali, kad je kosio, govorio je to trava zove upomoć. Rada mu govorila da ćuti, da ne priča takve stvari. I sad kaže to je poslednji trzaj žive biljke. Kao kad muva sleće na prste.

*

Penjem se na brdo po lopatu i kad se vratim pale latice ruža su pseći jezici u raskopanoj zemlji. Naprežem sebe da ne vidim. On unutra leži i u hladovini spava. Novine mu preko stomaka, gledam ga kroz prozor. Čitav dan da ne kaže, ne primeti ništa. Kasnije, dok grabuljam košenu travu na gomile, komšija prilazi putem, naginje se preko ograde, govori teško je to, selo nije prijalo psu, ovo je najbolje što sam mogao i da je šteta što je baš na mene palo tako nešto. Pita kako je sudija.
Kada ode stavim kafu, sedim za stolom napolju, čitam novine. Vrućina jenjava, oseća se na letnji kraj. Na ulici jure deca, šutiraju loptu o ogradu, za njima jure psi – sa kapije baba viče da se sklone sa sunca. On se pojavljuje sav usnuo, u stranom, kao da je odnekud došao, stoji na dovratku još uvek bos, gleda napolje..
„Šta je ćale?”
Drži se za stomak: „A gde je Rada?”, pita.
Još čekam veče da zahladi, da uhvati vetar, da nakupim svu travu na gomilu. Da upalim vatru.

*

Osamdeset i šest godina ima. Do pre deset godina je mogao da radi, i je radio. Rada je šezdeset godina oko njega jurila. Na njegov imendan, pre šest godina, prešli su zauvek ovde, u praznu kuću, iz Beograda, da prožive svoju starost i ostare. Ostavili stan tamo Peđi, i njegovoj deci. Za mene to su bile poslednje godine Vankuvera. Nije mi bilo bitno onda šta će biti ovde. Stvari su tada još neko kratko vreme bile dovoljno dobre.
Sada: psi laju pred kapijom, on stoji nad kapijom – zviždi:
„Što ih gnjaviš, pusti ih.”
Priđem s kolicima da izađem, da iznesem travu kraj kanala na gomilu – ali na jako kratko uhvati me sada strah pred tim psima s ulice, dovoljno da i sam sebe primetim, a on se naginje, smeje im se, psuje ih, oni laju uz kapiju, njih dvojica psa: „Ajde ćale, ajde da jedeš. Sad će ti i vesti.”
Posle stojim ispred dvorišta uz kanal uz vatru, grabuljam travu u plamen, ne dam vatri da se prospe dalje. To uvek okupi decu što okruže i zapitkuju, sve su bliža vatri a ja im vičem da će izgoreti: „Beži, sklanjaj se odatle!”, vičem. Psi što su bili, i što su do malopre lajali, više nisu, i sad su u travi i leže kraj puta. Gledaju svu tu decu. Sa terase preko žena prostire, pa se nagne nad terasom i viče deci da se sklone od vatre, pa im viče da ulaze u kuću a deca dobaciju i sve to traje i na kraju za njima odu i psi niz ulicu. Par ptica preleti nisko nad ulicom i nestane dalje u šumu. Potom nestanu glasovi dece što izuvaju i ulaze u kuću. I lavež negde što je bio, jedva se drži, skoro da ga i nema. I što je skoro vetar, što huče dolinom kao reka, slabi. I na kraju, skoro, a onda skroz i odjednom – osećaj da je život u plamenu i grede života i sve okolo gori – a mi smo tako daleko od vode i nema nijednog vatrogasca na vidiku – potpuno smo, zaokruženo, sami.
Sitni plamičci što se cepe od plamena i u vazduhu gase se i u travi nestaju – a on, u svojoj starosti, vidim ga kroz vatru sedi gore sa slamenim šeširom, kao brdo, kao dolina, kao poslednja stalna stvar koja to nije. Nekuda gleda, pa pogledam gde i on, preko ulice – oblaci kao rumeni obrazi nad ivicama doline u drveću, i nad dolinom
tiho, tiho pada dan.

*

Predvečerje.
Po gašenju vatre odem i pobacam sve cigare u đubre. Uzmem iz frižidera belo vino, kiselu vodu, sednem pored njega za stolom u dvorištu, govori kako su se očerupale ruže duž staze. Kako nije mogao da me odvoji od tih ruža kad sam bio mali, stalno sam kaže šutirao loptu u njih.
„To je Peđa”, kažem, „Nisam to bio ja.”
Spušta mi ruku na koleno pa je tu drži dok mljacka ustima kao da razmišlja. Pita gde je Rada. „Još je nema”, kaže.
„Nema, sutra će ona.”
„Šta će sutra, što sutra?”
„Ne znam ćale, pusti me…”
Vraća ruku, ja ćutim, da ne govorim, kao da će da zaboravi. Ali nedostajanje mu ne ide nikuda.
„A Tanja, gde ti je ona?”
Kroz vrućinu, pale se ulična svetla preko doline. Od daljine, posle tolike žege, trepere svetla kuća sa druge strane niz ogromnu padinu davno okrenutu od sunca, ocrtavaju placeve sa drvoredima i linije zemlje niz brdo.
„Jel se ti sećaš kad ste bili mali kad smo vas dovodili preko leta, pa si video jagnje kod Miše, zaglavilo se u tarabi a ti je vučeš, ono skamuče, Miša viče pusti je, sad će slava za koji dan, a ti plačeš jadan, detence malo?”
Meko otiče dan kao voda. Ponestaje mi šta da radim da ukrotim vreme, da mi bude dan. Spuštam laktove na kolena, glavu u ruke: sunce se spušta i spusti nisko, isuviše nisko da opet da stane na noge – udaram u zid negde u sebi, na nekom mestu gde davno nisam bio; gde se čovek ne zadržava i gde nema života, negde gde nije ostalo ničeg više za čoveka da se uhvati i pridigne – i nemam kuda sa tim. On žmirka u predvečerju, u tankom i sve debljem mraku, i zakopčava košulju, a talas raste, kao oblak, kao tišina, i raste brdo za kućom, na pogrešnoj strani od sunca – i diže se svežina, i diže vetar; i raste, raste ogromna udaljenost do sledećeg dana:
„Imao sam baš lošu godinu ćale.”

– priča “Moj pas me više ne voli” trećenagrađena je na nagradnom konkursu/natječaju “Lapis Histriae 2024” (Forum Tomizza, Umag), u čijem je zborniku objavljena pod naslovom “I pas me više neće voleti” –

________________________________________

PAVLE ALEKSIĆ, rođen u Beogradu, živi i radi na Aljasci, bez stalne adrese.

DOLAZAK PTICA

Devojka je bila naših godina. Nestala je negde u okolini planine Hud još 2012. i ona je mislila da je to najtužnija stvar koju je ikada videla. Otvorio sam joj vrata kafea. „To je nešto najtužnije što sam videla”, rekla je. Još je razmišljala o tom posteru kad smo seli za sto.
Ne želim da misli o bilo čemu lošem. Našao sam nam kuću na okeanu i želim da misli o tome, ali nemam šta da joj kažem o kući, osim da smo u pravu što smo svratili u kafe jer ne znam ni ima li hrane u frižideru ili ne.
Kuća pripada prijatelju sa Aljaske koji je dobio posao na jezeru Taho tokom zime i sada je tamo. Pozvao me jedne večeri da pita znam li nekog ko bi iznajmio kuću na obali Oregona. Pitao sam ga i rekao je da je jednosobna kuća sa kaminom i pogledom na okean.
Možda imam nekog za tu kuću.
Završili smo i okrenuo sam broj i pozvao je. Nije mogla da priča to veče. Sada je sa momkom iz Port Taunsenda kojeg je upoznala tokom našeg zajedničkog leta u Olimpiji, radio je kao šanker u baru u koji smo zajedno odlazili svakog petka nakon što su se naše smene završile. Na kraju su završili zajedno. Uselila se skoro sa njim u njegov stan u Port Taunsendu. Pre nego što sam spustio, rekao sam: „Mina, kuća na okeanu! U najgorem slučaju možeš da se vratiš kad god hoćeš.”
„Pričaćemo ujutru”, rekla je. Sada sam imao razumevanja i za takve stvari.
Sutradan sam je pozvao i sve smo se dogovorili. Imala je sva ta pitanja a ja nisam znao šta da joj kažem o toj kući. Napravila je čitavu stvar kao da je treba ubediti oko toga, ali znao sam da će na kraju pristati. Pozvao sam Dilana i dogovorili smo se oko cene. Jedino što me pitao jeste koliko bismo ostali. Rekao sam mu da svakako nastavi da traži podstanare.
Ići ćemo u tu kuću u utorak.
Ne znam šta sam hteo, šta sam više i mogao da izvučem iz svega toga.
Rekla mi je da je pokupim ispred kafea u Port Taunsendu i tog jutra imala je dve kafe i imala je mali kofer. Nije ponela puno stvari. Nismo se ni poljubili tog jutra. Vezala je kosu i kosa joj se činila tamnijom zbog toga. Kada sam je pitao, rekla je da je ista kao i uvek.
Stali smo u Port Anđelesu da sipam benzin. Jela je iz gepeka a ja sam joj govorio kuda ćemo sve ići: preko La Puša do Aberdina i Astorije, držaćemo se okeana sve do samog kraja, smučiće joj se okean dok stignemo. Govorila je da neće i bila je u pravu – kroz svu tu kišu i šumu jedva da smo i videli okean. Ali pričali smo i to je više nego što sam imao.
Kaže radi u kafeu. Uči programiranje da konačno izađe iz toga. Kupila je fikus i pročitala Rat i mir. Sestra joj se udala.
Prešli smo reku i ušli smo u Oregon i što smo bliži kući, to je više želela da čuje o njoj. Želela je da zna sve o toj plavoj kući na obali mora. Imao sam adresu i znao sam momka čija je kuća a koji je sada na jezeru Taho i nisam imao šta više da joj kažem. Pitala je ima li uopšte hrane tamo, a onda je predložila da stanemo u taj kafe kraj auto-puta.
„Može šta god želiš”, rekao sam.
Pao je mrak i bili smo sat vremena daleko. Na parkingu je kamionet sa posterom nestale devojke. Zakoračio sam da joj otvorim vrata.
Sedimo u tom kafeu skroz iza do prozora, pao je mrak i u Oregonu smo, i vidim da razmišlja o tome, kažem: „Verovatno i oni idu na put negde”, računajući daljinu planine Hud, ali ona kaže:
„Ne mora da znači. Možda se samo tamo izgubila.”
I u pravu je, samo, ne želim da misli ni o čemu lošem jer znam kakva ume da bude.
„Gde smo uopšte?”
Konobarica prilazi i donosi nam vodu i menije.
Nekada, pre nekoliko meseci, gledali smo kuće ovde, tražili smo kuću na obali Oregona misleći da i ako sve ovo naše prođe i ode – na kraju krajeva to smo mi i poznajemo se i oboje želimo isto – ako ništa drugo, želimo kuću u Oregonu. A onda smo prošli kroz pola države i svu tu kišu bez okeana.
Drži prst na meniju dok čita, pita me za banana paprike, jesu li ljute ili kisele. Kroz prozor – dečije igralište u mraku iza restorana. Ograđeno je žutom ogradom, vidi se jasno žuto naspram gustog zida četinara. Pesak, tobogan, merdevine, kula – nešto stoji u vazduhu iznad igrališta. Zmaj, vezan za tu žutu ogradu, stoji u liniji sa vrhovima drveća i ima sav vetar koji mu treba. Ni dašak vetra viška. Lebdi čvrsto, u mestu kao vezan gvožđem, u mraku je i bez ikakvog otpora.
„Vidi!”, pokazujem na staklu gde da gleda, diže pogled, treba joj trenutak. Sa laktom na stolu i bradom na dlanu, ne govori ništa. Gleda napolje.
Konobarica dolazi i uzima našu narudžbinu.
Možda sam gledao dovoljno dugo napolje, možda je ona bila isuviše bez reči gledajući kroz staklo, ali počeo sam da razmišljam o 2012. i kako je sve davno bilo. I kako smo isuviše blizu te kuće.

Pas je lajao iz susednog dvorišta. Nije bilo svetla u ulici.
Čuo se okean kad sam izašao iz kola i pozvonio; izvukao sam ključ ispod otirača a ona je čekala u kolima, ne znam šta je očekivala ali nije izlazila iz kola. Otključao sam vrata i ušao sam u kuću, upalio sam svetlo u hodniku i nisam hteo da idem dalje bez nje. „Dođi”, rekao sam sa vrata, a onda sam otišao do kola i preparkirao sam ispred garaže i pas je lajao sve vreme. Žalila se da je hladno a ja sam izvlačio kofere. „Slušaj!”, rekao sam, „Okean!” Ruke su joj prekrštene ispod džempera. Čekala je mene da uđem prvi, da zaključam vrata za nama.
Bila je to samo kuća. Samo jedna kuća u Oregonu. Ne bismo radili toliko za nju da bude naša.
Ona je htela još jednu sobu, a ja sam već tada znao gde ću spavati i spremio sam jastuke i ćebe na kauču. Nije nikakva vikendica ili vila za turiste sa belim uredno složenim čaršavima i peškirima – ovde je neko živeo i svuda po kući videli su se tragovi života. Imala je samo jednu ali jednu veliku, prostranu spavaću sobu i jedno kupatilo, i u središtu svega ogromna dnevna soba sa kuhinjom u uglu i u središtu kuhinje ostrvo od kabineta i mermera. Kuhinja i dnevna soba sa trpezarijom gledale su tim visokim prozorima na malo dvorište – skriveno od ulice i između susednih kuća i drveća i dvorišta – na okean.
Hodali smo bosi po toj kući. Sva svetla su bila upaljena. Rekao sam joj da imamo tu kuću na mesec dana ali da bi mogao da nađe nekog svakog trenutka. Išla je po kuhinji i otvarala kabinete i bilo je nešto hrane u frižideru. Upalio sam televizor dok smo išli od prostorije do prostorije. Videlo se da neko živi tu, po čaršavima i sudovima kraj sudopere, po odeći u ormanima. Takva kakva je, to je kuća kakvu smo mogli imati, baš takva, ali nisam mogao videti sebe godinama, decenijama u toj kući u Oregonu. Siguran sam da je i ona mislila isto.
Bio je to samo san.
„Gde je grejanje?”, pitala je, cvokotala je zubima a ja sam prišao. Poljubio sam je. Poljubio sam joj čelo. Imao sam čudan osećaj oko svega i nisam je poljubio u usta. Prešla je šakom preko moje ruke. Televizor je sve učinio lakšim.
„Ajde”, rekao sam, „naći ću termostat, idi namesti krevet.”
Samo je otišla u spavaću sobu. Zatvorila je vrata.
Sedeo sam na kauču ispred televizora pre spavanja.

Ustao sam rano sledećeg jutra i televizor je još bio upaljen i utišan u dnevnoj sobi. Hodao sam po kući, a vrata spavaće sobe bila su zatvorena. Krenuo sam da napravim kafu ali nije bilo filtera u kuhinji. Sve sam to zapisivao na parče papira. Filteri za kafu, voće, povrće, mleko, galon vode, napisao sam vino i stavio sam znak pitanja do njega, a onda se probudila i poželela mi dobro jutro.
„Dobro jutro”, rekla je, izašla je iz spavaće sobe. Stajala je kraj prozora u pidžami. Između kuće ispred naše i četinara video se okean, video se deo okeana, tik iza peščane dine sa zelenim travkama na vrhu. „Pa i nije baš pogled na okean”, rekla je i otišla je u kupatilo. Prišao sam prozoru. Jedva vidljiva sitna kiša je padala.
Okolne kuće sa suvom travom i šljunkovitim dvorištima, neke su imale bele drvene ograde, ali bila je zima i nije bilo puno cveća. Sve su izgledale kao da su iste boje, istog oblika, činile su se monotone i iste. Ali nisu bile iste. Šetali smo nakon što se probudila, upoređivali smo kuće, računali koliko nam leta i koliko nam zima treba da možemo da kupimo jednu od njih, bez neke naročite želje da to zapravo i učinimo. Izgledalo je kao da retko ko i živi tu. U susednom dvorištu čovek nam je poželeo dobro jutro dok je ulazio u auto sa psom na prednjem sedištu. Video je odakle smo došli, pitao nas jesmo li nove komšije, a ja sam rekao: „Izgleda”.
„Srećno”, rekao je.
Otišli smo u šetnju po kraju i zaključili da osim pumpe nema prodavnice u okolini. I da Oregon nije ono što smo mislili da će biti. Makar ne ovaj naš Oregon. Zaključili smo da bi bila greška da smo ranije kupili kuću tu i da bismo ostali zaglavljeni u tome. Sa zajedničkom ušteđevinom mogli smo to da uradimo. Ona voli Port Taunsend, kaže.
„Port Taunsend je lep mali grad”, složio sam se.
Računali smo cene svega.
Rekla je da ne želi da jedemo po restoranima kao što smo u Aberdinu i Olimpiji i nisam se bunio. Nije bilo razloga da idemo bilo gde. Između ostalog, oboje smo sada bili bez posla. Išli smo u Sejfuej i kupovali smo voće i povrće svakog dana, a u nedelju ujutru ribari su prodavali svežu ribu na pijaci i kupili smo par kila lososa. To je trebalo da nam potraje čitave sedmice. Imali smo svu tu ribu u zamrzivaču. Nije bilo mesta za bilo šta drugo. Jeli smo ribu skoro svakog dana i nisam se bunio oko toga. Znala je da volim ribu. Pravila je i mediteranske salate sa ribom a ja sam sedeo sa njom, prao sam povrće, seckao, pripremao sam sto. Čak sam prestao i da pušim. Prestao sam i da pišem. Znao sam šta to može da uradi svemu ovome.
„Prsti mi još mirišu na cigare”, rekao sam jedne noći posle večere. Oprao sam sudove i seo sam sa njom na tremu. Sedeli smo ispod dva ćebeta, pili smo čaj.
„Proći će. Tata se ugojio deset kila kad je prestao da puši.”
Često smo sedeli na tremu, čekali smo da vidimo kitove. Bila je sezona kitova ali još uvek nismo videli nijednog. Bilo je mesečine napolju i mogli smo videti jednog malog kita negde na pučini, makar rep. Ali nije ih bilo i s vremenom smo i zaboravili na njih, samo smo sedeli i uživali smo u tome, u čekanju. Imali smo svoje malo parče okeana, široko, široku liniju između travnatih dina i neba i krovova i gledali smo u njega bez očekivanja.
„Zvaću sutra Dilana da vidim za kamin”, rekao sam.
Nisam mogao da držim prste dalje od sebe.
Prošli put kad sam prestao da pušim mogao sam da namirišem cigare na odeći čak i posle pranja. Sve je smrdelo na cigare. Trebalo je vremena da se izađe iz toga. Rekao sam joj to a ona je sledećeg jutra ustala i pobacala je sve stvari na pranje i kad sam se probudio, prostirala je veš u dvorištu. A onda je otišla u Sejfuej i kupila nam namirnice za taj dan.
Sedeo sam iza kuće, mogao sam da gledam oblake preko prostrane odeće čitavog dana. Čuo sam je kad se vratila, otišla je pravo u kuhinju, osmehnula se kroz prozor. Čuli su se sudovi i spremala je doručak kada je Dilan pozvao sa jezera Taho. Želeo je da zna kako nas služi kuća. Pitao sam ga u vezi kamina ali nikad nije koristio kamin i nije znao šta da mi kaže. Rekao sam vreme je loše ali to je zima u Oregonu. A onda je rekao: „Slušaj”, rekao je da će neko doći za vikend da vidi kuću i ako možemo da pospremimo malo. „U najgorem slučaju imate makar još par dana…” Njegova je kuća i sve te stvari u kući njegove su stvari. Spustio sam slušalicu i ustao, otišao sam do svoje košulje koja je visila mokra, primakao sam rukav licu. Gurnuo sam nos u košulju i duboko sam udahnuo.

S vremena na vreme telefon bi joj zazvonio i otišla bi u dvorište. Jednom, kad se vratila unutra, imala je taj izraz na licu i nekako me sve sustiglo. Obrazi, oči, osmehivala se po kuhinji.
Sedeo sam na kauču, predložio sam da bismo mogli da odemo na izlet za vikend.
„Može”, rekla je. Kuvalo se sočivo na ringli i držala je varjaču u ruci, gledala u lonac.
„Mogli bismo da odemo u neku vinariju. Ili da vidimo Torov bunar.”
„Može.”
Želeo sam da dišem dim. Ustao sam, rekao sam joj da idem do pumpe ali kada sam se vratio, vratio sam se praznih ruku. Nisam želeo da se vraćam tome. Zastao sam pred vratima, pogledao sam kroz prozor i bila je u kuhinji, čula se muzika sa televizora, pokreti su joj pratili muziku i – ne znam zašto – ali morao sam da uđem pre nego što vidim nešto što ne želim. Ne znam ni sam šta. Pitala me šta sam išao da kupim – rekao sam joj da ovde imamo sve što nam treba. A onda sam opet izašao dok je kuvala, izašao sam ispred i spustio se ulicom i bilo je nekih travki sa žutim plodovima kraj puta. Ubrao sam par komada, složio ih kao buket cveća i otišao sam u kuću, stavio joj ruku na rame.
Raširila je ruke, zahvalila se, rekla je: „Hvala ti, ali ne moraš da radiš ovo”, i uzela je čašu i napunila je vodom u sudoperi.
„Samo sam hteo da sve bude dobro.”
„Sve i jeste dobro”, kaže ona, „ali ne moraš svaki put kad me neko pozove da mi kupuješ cveće.” Gurnula je buket u čašu sa vodom kraj sudopere i sada je počela da govori. Nije znala odakle da počne, vraćala se unazad sve vreme. Ali nije bila ljuta. Nije bilo ni tuge u svemu tome. Imao sam tu sliku vreće pune trnja i trnje je sve što je višak i što nam ne treba, a na dnu vreće je nešto što je trebalo reći i video sam to u njoj, ali nisam imao osećaj da ona vidi isto u meni. Samo smo beznadežno bacali sve te reči ukrug.
„Imali smo celo leto da sredimo stvari i ništa se nije promenilo”, govorila je. Prala je salatu i bio sam zahvalan na svom tom povrću koje je upilo njenu pažnju.
„Šta nam je falilo u Olimpiji?”
„Ništa”, rekla je i obrisala ruke o krpu i okrenula se, „ali rekli smo da ne može više tako i ako se ništa ne promeni, da je to to.” Naslonjena na pult, gledala je u mene.
Gledao sam u nju bez mesta da odem. „Šta uopšte treba da se promeni?”
Sve male mere kojih sam se držao, od sudova do kupatila i cveća i doručka u krevetu, sve mi je prošlo kroz glavu, a ona je sada prišla, stavila mi je ruku na rame i prošla je pored mene u trpezariju.
„Ništa”, rekla je. A onda je rekla: „Ti ni nećeš sve ovo. Zvao si me samo zato što sada imam nekog drugog.”
Gledao sam je kako sprema sto za ručak i… rekao sam nešto. Nešto tako malo i nebitno. Ne znam ni šta sam rekao. A onda je sto bio spreman i rekla je: „Ajde. Sedi.”

Te iste noći sedeli smo na vrhu dine. Bilo je čisto napolju, vazduh i nebo, bez ijednog oblaka posle toliko dana kiše. Mogli smo videti svu širinu plaže. Bila je puna ptica. Gde god da pogledaš, bezbroj malih pokreta i voda i perje sjajilo se pod mesečinom.
Rekao sam joj da devojka sa postera i nije naših godina jer je poster sam star ko zna koliko. Pomenula je da moramo da pojedemo sve te pomorandže jer kupila je džak pomorandži pre neki dan. Predložio sam da sutra odemo u bioskop – rekla je da je zvala mama i da je rekla mami da je kod drugarice. I da joj se dopada vino. Kuvali smo vino i ubacili smo par pomorandži unutra. I malo cimeta i meda, dobro, slatko vino. Dopalo joj se. Ići ćemo da vidimo Torov bunar i pećine i svetionike duž obale, isplanirao sam nam čitav vikend.
Bilo je veče puno ptica i vazduh je bio tako lak. Poneo sam knjigu iz kuće, knjigu o pticama Oregona, ali bio je mrak i nismo mogli razaznati koja je koja.
A onda se pojavio taj pas na dini, zlatni retriver iz susednog dvorišta, izleteo je na plažu i posle par trenutaka: „Čili! Čili!”, vikao je neko za njim. Pas se sjurio niz dinu i ustremio se prema jatu ptica, a mi smo sedeli i sve smo posmatrali sa vrha dine. „Vraćaj se u kuću!”, dovikivao je čovek penjući se preko dine. Imao je lampu oko glave. Stao je na vrhu, gledao je psa kako juri među jatom ptica i ogromni oblaci krila dizali su se u vazduh pred njim i sletali su nazad svuda oko njega. Kroz par sekundi cela plaža je bila u vazduhu, a on je išao ukrug, pljeskao po plitkoj vodi, lajao je uvis na sve te ptice. Jurio je stotinu metara niz plažu, nije im davao da slete, a ako bi negde u daljini i sletele, pojurio bi ka tom mestu i opet ukrug. Sav život stane u četiri noge.
Čovek je stajao na vrhu dine.
„Sad ne možeš da ga uteraš u kuću”, rekao je.
Stao je do nas, čekao je da se pas umori. Izvinio se i isključio je lampu, pitao nas je kakvo je naše veče. Malo smo pričali i pomenuo je kita – ispričao nam je priču o tom kitu koji je eksplodirao tu na plaži sedamdesetih. Primetio je knjigu o pticama pa je rekao:
„Obratite pažnju na plavorepe čaplje. Ovo su poslednji dani da su ovde.”
Uzeo sam knjigu u ruke.
„Idu na jug. Idu sve do Kariba.”
„Jesu to one na plaži?”, pitala je.
„Možda i jesu, nemam dvogled sada. Mogle bi biti…”
A onda je zviznuo još jednom i opsovao je, poželeo nam je laku noć i krenuo je u kuću.
Okrenuo se i spustio se niz dinu.
Pogledao sam je i pogledala me je – držala je ruke prekrštene na kolenima i imala je taj osmeh u kom nisam mogao prepoznati sebe. Osetio sam opet to sa njom i bilo je to lepo veče. Pitao sam se je l’ to to; je l’ ovo sada lepo doba? Naslonila se na mene a onda smo gledali niz plažu, te ptice i tog psa, belu penu talasa čitavom dužinom.
Otišla je da se tušira. Dilan je zvao, pitao je jesmo li isprobali kamin. Rekao je da su ljudi koji su trebali da dođu za vikend otkazali. Da smo sigurni, tako je rekao. „Izgleda da ćete ostati tu makar neko vreme.”
Sipao sam preostalu čašu vina i seo sam u fotelju. Čula se voda u kupatilu. Izašao sam na trem i video sam komšiju kako vuče psa u kuću. Držao je kutiju hrane za pse u drugoj ruci.
Zavrnula je slavinu i izašla je iz kupatila.
„Šta je smešno?”, pitala je. Mokra kosa, držala je peškir ispred sebe.
A onda je njen telefon zazvonio. Ali nije se pomerala. Na trenutak…

Ispod svega ovog stoji led i sve vreme hodamo po njemu; ono što tražimo – to je ispod leda; nedostaci i propuštene šanse svuda okolo.
Sada je pričala o Port Taunsendu. Daleko smo već od ponoći. Rekla mu je da je kod drugarice u Oregonu ali da nije ni on lud, zna verovatno šta se dešava. Samo ju je pustio tako.
Zvao sam ga dečakom, iako je stariji od mene. Nazvao sam ga dosadnim; nezanimljiv i prazan, nema ničeg u sebi a ni ona sa njim, nema talasa u svemu tome. Bez zvuka je. Imao sam hiljadu i jedan način da kažem jedno te isto i nijedan da kažem nešto što je trebalo reći. Da kažem da ona drži sve te čaplje i pelikane vezane za dno. Prsti su joj svuda po njima. Mogu samo da čitam o tim pticama – zbog nje. Zbog ovoga.
Rekla je da mu je otac izdavač i da ima svoju izdavačku kuću, stalno čita i da je kupio taj stan u Port Taunsendu od svojih para. „Zar to nije ono što i ti želiš? Svoj stan za koji si sam zaradio?”
Dok sam govorio, ostajalo je još nešto da se kaže. „Nije on žrtva ovde, ja sam – ja sam taj koji je prevaren.”, govorio sam. U jednom trenutku sam je čak i pitao to što me već neko vreme muči, a ona je rekla da, naravno da su spavali.
„Ti ni nećeš da budeš sa mnom!”, rekla je.
„Hoću!”,
„Nećeš! Ni ne vidiš kako me gledaš, kao da me mrziš! Mrziš me! Mrziš! Da me ne mrziš, ostavio bi me na miru više!”
Seo sam nazad u fotelju. Zabacio sam glavu nazad, preko naslona – plafon iznad moga nosa: ona, sa peškirom nasred sobe, stajala je i gledala svuda okolo pre nego što je sela na kauč. Sedeli smo zajedno u toj sobi u Oregonu.
„Ne mrzim te”, rekoh na kraju, „Samo mrzim – mrzim ovaj osećaj”
Kaže šapatom: „Ali koji osećaj?”

Ide sutra u Port Taunsend. Ide kući. Zvaće taksi, ali kažem ne: „Odvešću te na aerodrom.”
Stoje pomorandže na stolu.
A onda samo sedimo tako.

Sve te kore od pomorandže leže prostrane svuda po kući. Volim miris pomorandže ali kuća ne miriše na pomorandže. Posle nekoliko sati pokupimo ih i pobacamo u đubre.
Sinoć, posle svega, krenula je u sobu, zastala je na vratima, pitala me želim li da spavam sa njom tu noć. Nisam znao zašto bih uradio tako nešto. Rekao sam da idem da se tuširam. Stisnula je usne, poželela mi laku noć i zatvorila je vrata za sobom.
Ustao sam i otišao u kupatilo, istuširao sam se i nakon toga otvorio sam vrata spavaće sobe, a ona je ležala u mraku i nije se pomerala. Znao sam da ne spava. Koferi su ležali otvoreni oko njenog kreveta. Zatvorio sam vrata i obukao se, legao sam na kauč.
Odvezao sam je na aerodrom. Sva ta gužva okolo, parkirao sam ispred i pomogao joj oko kofera. Čovek koji tu radi rekao je nema stajanja. Pitala me gde ću sada a ja sam rekao da ću verovatno nazad u Čikago. Bio sam između mesta i Čikago je najdalje što sam znao. Rekla mi je da se javim, makar da sam stigao. Poželela mi je sreću. Rekao sam joj da se ona javi da je stigla ali nisam želeo čak ni to. Plakala je ali sasvim malo, trenutak pre nego što se okrenula i otišla.
Seo sam u kola, čovek je mahao da se sklonim odatle.
Život mi se menja u rukama. Osećam to.
Vratio sam se u kuću i pregledao sve sobe tražeći bilo šta što smo mogli da ostavimo za sobom. Bilo je kora pomorandži na prozoru i pomorandže u činiji – pobacao sam ih sve u đubre. Linija mrava oko đubreta i još lososa u zamrzivaču. Oprao sam sudove, mirisao sam vrhove prstiju, a onda sam otišao u dvorište i moje košulje visile su mokre na žici. Pala je kiša i nije bilo mirisa u njima.
Nakon svega spakovao sam auto, a onda sam se popeo na dinu kraj kuće. Čovek sa psom sedeo je u stolici, imao je dvogled u rukama.
„Jesu to plave čaplje?”
Posmatrao je kroz dvogled ptice na plaži. Pas mi je prilazio a ja sam stajao i imao sam široki sivi okean pred sobom.
Stvari će se promeniti. Znam da hoće.

***

PAVLE ALEKSIĆ rođen je 1993. u Beogradu, gdje je i završio srednju školu i započeo studije. Sa devetnaest godina odlazi u Ameriku, gdje i danas živi bez stalne adrese i radi u barovima, od mjesta do mjesta. Laureat je nagrade Đura Đukanov sa zbirkom „Tamo je more“, čije su izabrane priče izdate u okviru zbirke „Hartvorm“.