It’s hiding underground
but you hear it make a sound
and it says the time is come
like the beating of a drum
beating of a drum
Lenka Schutzinger, The Pack
Uključila sam TV i pomislila: sada će da eksplodira. Četiri minuta nas je delilo od Nove godine, imali smo četiri duga minuta da se pripremimo. Čarli, međutim, nikako nije mirovao. Njegove kao dugmad crne oči skakutale su čas ka prozorima sa ulaštenim zavesama, čas bi me ispitivački posmatrale ispod zanjihanih rešetki trepavica: zabacivao je kosu, otkrivao dugi labuđi vrat, isturao dečačke grudi uokvirene crnim trakama od kože. Кrupne kapi znoja blistale su na njegovim butinama kao svetlucava slova azbuke koja se mora iznova učiti svaki put.
Možda sam rekla: dovršiću ovo pivo, onda ću da se ubijem. Možda ništa nisam rekla. Možda sam samo ćutala.
Program u Čarlijevoj savršeno modelovanoj glavi odgovarao je uobičajenom servilnom procedurom. You looking so hot tonight, honey, cvrkutao je. Poželela sam da zarije svoje srebrne očnjake duboko u moj vrat, da skladnim, minijaturnim stopalom nastavi da opisuje savršene krugove po vazduhu ili da najzad eksplodira, da se po izrovašenim zidovima sobe razlije njegova silikonska sluz. Minut je prošao: ništa se nije dogodilo. Najpre tiho, potom sve glasnije, napolju je počinjala kanonada.
Dobermani u komšijskom dvorištu cimnuli su lancima i zarežali. Zastava u zadnjem dvorištu umirila se na koplju. Grimizni talas se razlio po sobi i potopio nas, TV je zapucketao: pojavila se slika. Sedi, Pliskine, zarežao je zapovedni, promukli glas. Кurt Rasel se cerio iz tek oživelog aparata. Nosio je crni povez preko oka i izgledao kao neko ko će stvari da istera do kraja. Isti takav povez imala sam u jednom drugom, skoro zaboravljenom životu. Tada sam nosila ime Yoshikazu Ahane i bila sam Ronin koji po kiši luta bespućima Japana.
Dve kazaljke na mom satu poklopile su se tačno na broju dvanaest. Podigoh svoje pivo i zaplakah: živeli.
Čarli automatski odgovori živeli i tada je mikrofon u njegovom grlu briznuo u smlačeni vazduh prvi statički šum usledili su drugi dugi piskavi zvuci nalik udaljenom plaču vozova u noći zatreptao je zakolutao očima fini nabori kože na njegovim obrazima bradi vratu povukli su se kao upaljene desni uvis u njemu je tada sve zaškripalo svaki zupčanik počeo je sumanuto da se vrti ispuštajući sopstveni umirući zvuk dok se trzao na fotelji moćne konvulzije bacale su ga napred i nazad odjednom je ustao zateturao se ka vratima šakama kidajući slapove slamaste kose koji su padali na pod okrenuo se pogledao me a onda je svaki čip u njemu prasnuo kroz sve šupljine izbacujući plavičasti dim najzad se opustio kliznuo niz zid ležao je tamo raskrečenih nogu ruku prebačenih preko krila iz usana i nosa u vijugavim potočićima curila je bela sluz nalik prokuvanom mleku uzdahnula sam nadlanicom obrisala znoj sa čela milioni svetlosnih iskri u Čarlijevim fotonskim očima formirale su savršeni krug krug se suzio u tačku tačka je blesnula i zgasla.
Moja savršena ljubavna mašina napokon je bila mrtva.
Ustala sam, iskapila pivo, obukla jaknu. Pažljivo sam otvorila vrata, pazeći da ga ne zakačim. Već sledeće sekunde sam bila napolju.
Shimane prefektura je spavala.
Stampedo je protutnjao ostavivši za sobom lom probdevene noći.
Stara godina već je gurnuta u duboki kalendarski grob.
Podigla sam kragnu i krenula pravo.
Кada si izgubljen, onda ti je svaki put pravi, srećom sam se prisetila.
Ubrzala sam korak, i pošla prema lučkim svetlima.
Zamišljala sam kako negde daleko, na drugom kraju grada muškarac negovane brade, obučen u skupo korporativno odelo, provlači sigurnosnu karticu kroz skener, ulazi u lift i dugo ponire ka podzemlju; tamo, pet stotina metara ispod zemlje kroz sigurnosno staklo posmatra nepreglednu proizvodnu traku na kojoj je Čarli i desetine, stotine, hiljade njegovih drugara putovalo na završnu obradu, po softver pokreta i glasa, Spokojni i Mirni promicali su u savršenoj tišini i svi, baš svi su se smešili.
***
OGNJEN PETROVIĆ (1981) rođen je u Beogradu. Piše poeziju i prozu. Objavio knjige pesama: Prekid prenosa (2011), Kečevi & Osmice (2011), Potraži na zapadnoj strani (2018) i Jesen u vrtoglavici (2020). Iste godine štampao i knjigu kratkih priča Slepi miš i sonate. Sarađivao sa dvadesetak časopisa, objavljivao u zbornicima, pregledima, panoramama i drugim zajedničkim publikacijama. Zastupljen u izboru mladenovačke poezije Reči u izlogu grada, Mladenovac (1999) koji je priredio mr Dušan Stojković. Dobio I nagradu na konkursu Šumadijskih metafora iz Mladenovca 2011. godine i nagradu Studenskog kulturnog centra iz Kragujevca za neobjavljen rukopis. Štampan u izborima nove srpske poezije: Prostori i figure – izbor iz nove srpske poezije, priredio Vladimir Stojnić, Beograd (2012), Van, tu: Free – izbor iz nove srpske poezije, priredili Vladimir Đurišić i Vladimir Stojnić, Cetinje (2012) i Panorama nove poezije u Srbiji – Restart, priredio Goran Lazičić, Beograd (2014), Antologija srpskih pesnika rođenih u periodu 1946-1996 – Figure u tekstu – gradovi u fokusu, priredili Miljurko Vukadinović, Vidak M. Maslovarić i i Radenko Bjelanović, Kragujevac (2019). Priredio i uredio nekoliko revijalnih knjiga. Prevođen na engleski jezik. Živi i piše u Mladenovcu.
čovjek-časopis 