NIZ BALKANSKU
diskretno nestajanje
tašnera
poslastičara
sajdžija, užurbana
jednokratnost japija
strmoglavo siromaštvo
prosjaka
prodavaca
prolaznika
što vuku svoje
proći će i ovo
ka horizontu, iz kog izranja
jedinstven, kvalitetan i komforan dom
koji će omogućiti da se istovremeno izdignete
dok ponirete
u samom srcu grada.
***
TOTAL GRADA
total grada: dva reda
nadmeću se dužinama,
ishod – neizvestan.
u redu br. 1 čekaju da odliju
porciju svog siromaštva
u kazane narodne kuhinje.
u redu br. 2 logoi jabuke, zgužvani
u lenjoj piti konzumerizma
čekaju još jedan ajfon.
a između – nema signala.
***
GLAD
prejedanju uvek prethodi glad
pa tako bi i ti viškom da utoliš ono
što je nekada manjkalo: da zaogrneš
dečju ozeblost, kroz koju duvaju
neizvesnost i siromaštvo – možda baš
ovom jaknom? da pronađeš cipele,
koje će te konačno izbaviti iz kuće
koju nikada nisi ni smatrao svojom
iako si u njoj napravio svoje prve korake.
možda će baš ove pantalone konačno utegnuti
samopouzdanje, možda novi okvir ponudi
prihvatljiviji odraz, ali ne boj se: ako ne uspe zara,
uspeće massimo, ako ne uspe massimo uspeće
diesel, karl lagerfeld
versace, chanel ili prada
tvoje je samo da radiš i budeš
uvek zamalo lep i poželjan
tvoje je da ostaneš
tako isplativo nezadovoljan.
***
JASTUK KONTUR
mama – kontur jastuk mog detinjstva,
prilagodljivog oblika i elastičnosti,
čija memorijska pena nežno podupire
tuđe vratove, uvek umornije
od njenog. ona je i
bodi masažer: rukovanje je
jednostavno, a pošto je potpuno
prenosiv možete ga korisiti bilo kada i
bilo gde, i to potpuno besplatno.
uz samo nekoliko kapljica, prstohvata i kockica
tih usijanih godina, činila je mogućim
kolače u tiganju, istovremeno preživljavajući
ključanja, obrušavanja i padove, poput one
stjuardese iz reklame za kosmodisk, koji smo joj,
govorila je, bili sestra i ja: kosmodisk
jednostavno uzme bol
i bol se više nikad ne pojavi.
iako znam da mi nećeš reći,
i dalje se pitam, mama:
pomaže li uopšte taj kosmodisk?
***
ANDADASI
evo, reći ću ti u čemu je stvar:
u igračkama koje nisam dobio
u neispravnoj kaseti male sirene,
nepopravljivo nemoj – u piratskoj
kopiji detinjstva, u kojoj se toliko toga
moralo domaštati, u nedostižnim
patikama, što su me vodile negde
andadasi, u iskoračenjima iz očekivanih,
predvidljivih slasti. zato me ni ovaj rastanak
ne plaši. odavno sam naučio da u svoje kofere
prilježno pakujem odsustva, da čekam
da uskraćenosti donesu inflaciju
reči, slika, stihova, naučio
da putujem najdalje
sa odbijenim vizama.
_________________________________________________
OGNJEN OBRADOVIĆ (1992) završio studije Dramaturgije na FDU u Beogradu, gde radi kao asistent na predmetu Istorija svetskog pozorišta i drame i priprema svoju doktorsku tezu. S promenljivom dinamikom piše poeziju, scenarije, drame, marketinške i teorijske tekstove, koji se nalaze u prisnim i ambivalentim odnosima. Autor zbirke poezije Oticanja (nagrada Mladi Dis, 2016).
počinje: polako se pretvaraš u kliše. zuriš u talog razlivene svakodnevice i pitaš: da li misli na mene? ushićen i predvidljiv poput reklame za pivo obrćeš ture i ture istih razgovora. uživaš u grozničavom imunitetu zaljubljenosti, koja te štiti od svega osim, naravno, od sebe same. Slučaj prolazi pored tebe mirno kao kamion gradske čistoće a ti mu se budalasto osmehuješ jer misliš da je Sudbina, koja će uskoro po tebi istočiti čistu milost iz svog kosmičkog kanistera. koji mesec kasnije tim istim ulicama hodaćeš ko popišan.
***
NA PRAGU 30-te
na pragu 30-te sve više si gledali ste u prethodnoj epizodi i taman dok se podsetiš – spava ti se. kasno je, a ti sve teže variš saspense, čak i uz odgovarajuću suplementaciju.
na pragu 30-te sve više si gde su i šta rade, ali tešiš se: barem su čitulje na solidnoj udaljenosti, naravno, uz odgovarajuću suplementaciju.
na pragu 30-te pešački prelaz te promatra kao bar-kod: zbog njega ti koraci zvuče kao otkucavanje, ali ko mari možda nisi novogradnja, ali nisi ni pazi, odron!
a ipak sve pažljivije motriš na gravitaciju u zaliscima slutiš minimalizam starosti, voluminoznost iskustva i kažeš biće bar nešto za češalj stihova.
***
NAJBOLJA VERZIJA SEBE
plašim se: postaću najbolja verzija sebe. nudiću svima jednake porcije ljubaznosti posteljinu neukaljanu prethodnim iskustvima izvesnost hotelskih papuča, koje poznaju samo sada i ovde. plašim se postaću franšiza sveopšte sreće: neću iskušavati ničija nepca, udobno ću se smestiti u spektru poznatih ukusa. govoriću ljubazno, jednostavnošću flajera, smejati se s nepokolebljivom bezbrižnošću reklame za prašak, biću svako i niko, biću najbolja verzija sebe, i to neće imati baš nikakve veze sa mnom.
***
OGNJEN OBRADOVIĆ (1992) završio Dramaturgiju na FDU u Beogradu, gde radi kao asistent na predmetu Istorija svetskog pozorišta i drame i priprema svoju doktorsku tezu. Objavio zbirku poezije Oticanja (nagrada Mladi Dis, 2016), a uskoro će valjda i drugu.
čovjek-časopis 