Tag: Nina Savčić

Probudio me je fiksni telefon. Bilo je već podne. Bolela me je glava, nisam mogao da pomerim ukočen vrat, ni levo ni desno nisam mogao da se okrenem. Bio sam zavaljen u fotelju, tako me je savladao umor, ili trava i kampari. O, bože, o, bože, brundao sam ustajući. Telefon je neumorno zvonio, tražio sam ga po krevetu. Progutala ga je izgužvana posteljina u kojoj sam se probudio onoga dana kad sam otišao kod Jelene. To je bilo juče, zar juče, pomislio sam. Činilo mi se da je prošlo mnogo vremena, mesec dana, ili dva, pola godine, možda. Napokon, telefon je ućutao, ali je onda nakon nekoliko minuta ponovo počeo da se oglašava svojim iritantnim pištanjem. Stigao sam samo da sipam vodu u jutarnju crvenu šolju i da ispijem nekoliko gutljaja. Bio sam siguran da me je zvao stric. Halo, sam sam se prepao od svog glasa. Čoveče, gde si ti? čuo sam Janka. Halo, ponovio sam ne shvatajući otkud Janko u slušalici. Imali smo kolegijum, gde si, nema te već dva dana, skoro je vikao, jako uzbuđen. S tobom se nešto dešava, opet si mešao, jesi li, obasipao me je kritikom i pitanjima. Nisam, samo to sam rekao. Ajde, dođi brzo, ne znam više kako da te pokrivam. Ućutao je. Pocepao si mi glavu, koj ti je kurac. Danas je nedelja, jebote ostavi me na miru da spavam, bio sam ljut što me posipa prekorima. Danas je ponedeljak, ciknuo je. Zezaš, bio sam iznenađen. Ne zezam, dolazi, ministar je odlepio, drao se, bacao papire, bio je van sebe. Sinoć je tražio mišljenje na grupi i niko se nije oglasio, besneo je dva sata jutros. OK, dolazim, rekao sam i prekinuo vezu. Uzeo sam mobilne telefone, oba su bila isključena. Jebote, spavao sam dva dana.Na sebe sam stavio prvo što sam našao, sjurio sam se koliko sam brže mogao niz stepenice, mamuran i neobrijan. Sunce mi je tuklo u mozak. Pokušavao sam da trčim, ali nisam imao daha. Hteo sam da kupim cigarete. Stao sam ispred trafike i prebirao po džepovima, bili su prazni. Ej, gde ste krenuli? pitao me je portir. Dobar dan, Siniša, rekao sam, bio je zabezeknut. O, to ste vi, izvolite, izvolite izvinjavam se, mucao je. Na hodniku je bila parkirana načelnica. Iskolačila je oči kad sam joj se javio, ni reč nije rekla zamrznuta u koraku. Upao sam prvo kod Janka. Grunuo sam svom silom na vrata, sapleo sam se o kraj tepiha, skoro sam propao u sobu. Janko se svađao preko telefona, leđima okrenut vratima. Tresak ga je privukao, pogledao je ka meni i zanemeo. Samo me je gledao dok je Tamara histerisala na drugom kraju veze, prepoznao sam joj glas. Jebote, to je izgovorio, a onda ponovio nekoliko puta. Tek sam se tad setio da niko u Ministarstvu nije bio upoznat sa mojim novim imidžom, golom glavom po kojoj su počele da se naziru čekinje, sada isprepletane sa kapima znoja. Tamara, čujemo se, neprirodno smireno je izgovorio i bacio telefon na sto. Ona je nastavila da se oglašava, mislim da nije prestala bar dva-tri minuta da šizi u kontinuitetu. Molim te, reci mi na čemu si, progovorio je kad se sabrao. Nemoj da praviš dramu, nisam ni na čemu, srušio sam se u fotelju na ulazu. Mrtav sam, to sam rekao i uzeo glavu u ruke, pred očima su mi igrali svici. Imaš neku hranu, nešto, pitao sam ga smlavljen od spavanja, sunca, gladi. Imam boraniju, spakovala mi Tamara, otvorio je frižider. Boraniju, viknuo sam, jel ona pri sebi, ko jede boraniju!Jebiga, porastao mi je šećer, ona u frci, znaš kakva je. Meni bolje da jedem travu nego da trpim histeriju. Čučao je ispred otvorenog frižidera: Oćeš, nećeš? Daj, rekao sam i ustao. Razbucao sam pedantno spakovanu plastičnu kutiju za koju je bila zakačena viljuška. Pojeo sam sve što je bilo u kutiji. Ne znam šta je ovo, zaspao sam u subotu, ponovo sam se srušio na fotelju. Janku je zazvonio telefon. Razgovarao je kratko, zapravo, jedino što je rekao bilo je: U redu. Zove te, evo ti blok i olovka. Bar ne moraš da se češljaš, rekao je kroz smeh. Izašao sam, ostavljajući ga da se cereka.Svratio sam prvo do ve-ce-a da se umijem i pokušam da se upakujem u pristojan izgled.

U ministrovom kabinetu bili su za stolom svi, načelnica, šef kabineta, pomoćnici, pomoćnici pomoćnika. Sekretarice su, izolovane kao da su kužne, sedele i čekale da počne kolektivno maltretiranje koje će, u krajnjoj liniji, njima kao poslednjim karikama u lancu da se sruči na vrat u vidu dranja, pretnji, vređanja. Neke od njih će ćutati, neke će se boriti, neke će do duboke noći ostati da rade i plaču. Naša radna organizacija, precizno postavljena čvrsta piramida, oličenje raširene društvene prakse u malom. Na vrhu su oni koji zlostavljaju, na dnu su oni koji trpe. Valjda je svugde tako. Ušao sam i seo na jedinu praznu stolicu. Kelnerica je svima stavljala kafu i vodu pored uredno postavljenih paketa papira i gledala kako da što pre obavi svoju dužnost pa zbriše pre nego što atmosfera proključa, a izgledalo je da će to biti još jedan od “onih” sastanaka. Izvinite, setio sam se da ovo ne može da prođe bez ksanaksa, odmah dolazim, rekao sam i strugnuo kroz masivna drvena vrata. Čuo sam negodovanje iza sebe i ministrovu besnu repliku: Nemojte ni da se vraćate, s vama je gotovo. Vratite se, viknula je načelnica. Idite kući, još jače je viknuo ministar. Vratite se, još jače je viknula načelnica. Gužva se nastavila, ali ja više nisam čuo njihov dijalog razgovetno. Šta bi načelnici da me štiti, pitao sam se uznemiren njihovom agresijom. Nisam uspeo da uđem usvoju kancelariju, bila je zaključana, morao sam prvo do portira po ključ. Siniša, dajte mi, molim vas, sedmicu, rekao sam čoveku u stavu mirno, i opustite se. Odmah, odmah, pojurio je do ormana gde je čuvao ključeve. Nego, što ste to uradili sebi, da vas pitam, imali ste lepu kosu, ovako ste ko ošureno kuče, da izvinete, bio je ljubazan. Morao sam, Siniša, doktor mi je naredio, imam neko kožno obljenje, rekao sam uz uzdah. Zarazno je, dodao sam, a on se odmaknuo. U foliji mi je ostalo samo još dva ksanaksa, uzeo sam oba i vratio se u osinje gnezdo. Što ste došli? viknuo je ministar kad me je video, iskolačio je oči i ustao. Pomislio sam da će me zgrabiti i baciti kroz prozor. Što ste došli ako sam rekao da se vučete kući? dreknuo je. Ja sam mu rekla, i načelnica je ustala, prkosna i odlučna da nastavi da me štiti. Ti, sedi dole, obratila se ministru. Svi zabezeknuti njenom slobodom gledali su u kafu ispred sebe, nisu smeli ni da dišu. Ministar je ućutao i seo, a onda nastavio da gunđa. Oni smeliji su uzimali šoljice i srkali da bi sakrili smeh s kojim nisu umeli drugačije da se izbore, a ja sam tako silno želeo da se probudim, toliko sam mnogo želeo da shvatim da je ovo moja fantazija i da je posredi neki miks narkotika ili mnogo luda trava, kokain, bilo šta. Sedite ovde, načelnica je uzela praznu stolicu koju sam napustio pre desetak minuta i kao da je pero prebacila je pored svoje. Molim te, skloni se, rekla je savetniku za marketing. Mirno i poslušno smestio sam se tamo gde je odredila. Ministar je staloženije nego što je moglo od njega da se očekuje razgovor vratio na temu kojom je i trebalo da se bave okupljeni.Treba nam veoma razumno, kratko i efektno obraćanje poslanicima, vezano je za budžet i zato je jako delikatno. Vi ćete da sastavite obraćanje ministra, zato dobro slušajte o čemu je reč, imate veliku odgovornost, razumno, bez ikakve drame, kao druga osoba, načelnica se obratila meni. Dostaviću vam mejlom sve informacije, trebalo bi da završite do kraja radnog vremena, onda da pošaljete na grupu da vide svi i da eventualno dopunite uz sugestije. Da li je to u redu, pitala je. Sasvim, odgovorio sam.Sastanak je trajao dugo, padalo mi se u nesvest bar dva puta. Bilo je vruće, svi su bili uzbuđeni, dobacivali su se brojkama, nisam mnogo toga shvatio, najviše energije sam ulagao u to da izgledam prisutno. Klimao sam glavom, zapisivao ponešto i čekao da prođe. I ovo će jednom biti juče, ponavljao sam sebi.

U kancelariju sam se vratio iznemogao, ispijen od ljudskih odnosa, miliona dinara i užarenih glava.Uključio sam klimu i stao ispred nje da hladan vazduh duva pravo na moju golu glavu. Jelena, setio sam se Jelene. Ledeni mlazevi i prijatne uspomene na njene gipke pokrete, njen miris, njena lepa stopala, umirili su teskobu. Odgovornost je na meni, to je imalo potencijal da me ponovo vrati u anksioznost ali nije, pomislio sam, ako uspem da napišem obraćanje odgovarajući na sve zahteve, uspeću i da napišem roman, uspeću da izmamim njene pohvale, osmehe, još neki susret. Presekla me je slika Sašine majice u mojoj mašini. Seo sam da čitam izveštaje. Neugodno sam se osećao bez mobilnih telefona. Već dugo imam potrebu da ih stalno držim uz sebe. Sada su im bile prazne baterije i njihovi su ekrani bili mrtvi. Nisam nikad shvatio otkud mi takva zavisnost od telefona, da li čekam da me neko pozove, da li neko konkretno, da li čekam da mi neko javi važnu vest, koju, pitam se. Pozvao sam Janka. Jesi li preživeo, bio je više zabrinut nego znatiželjan. Ćuti, okršaj, odgovorio sam. Imaš punjač, oba su mi mobilna crkla. Imam, aj dođi, ja sam ovde privezan za komp. Uzeo sam punjač s vrata i pod izgovorom da moram da sastavim neki tekst brzo napustio omanju prostoriju u kojoj su ogroman sto i kožna ilizana fotelja stvarali mučnu atmosferu zarobljenosti. Da bi došao do svog mesta, on je morao da preskače gomile vezanih časopisa, starih i nepotrebnih. Kao da predstavlja enterijerski dnevnik, njegova je soba baštinila uspomene na razne događaje. U uglu je otkako sam prvi put ušao kod njega čamila gajbica natrpana praznim pivskim flašama, nikome nije smetala, niko nije obraćao pažnju na nju, postala je deo mobilijara iako nije imala nikakvu svrhu do dokumentarne. Iščitao sam sve, napisao sam obraćanje i stavio ga na Vajber grupu. Onda sam sedeo i čekao reakcije. Znao sam šta sleduje: prepucavanje, menjanje reči, slova, prva verzija, druga verzija, treća verzija, ćutanje, šizenje, razgovori, lajkovanje, negodovanje. Gledao sam u ekran, on se gasio, ja sam pokretao miš, on se palio, ponovo se gasio, ponovo bih mrdnuo miš i on se budio. Sa setom sam se sećao da sam dva dana ranije sedeo u Jeleninom dnevnom boravku i upijao njen miris i glas. Napunio sam telefone i pokrenuo ih, želeo sam da pustim snimak njenog monologa. Tek kad su počele da mi stižu poruke, shvatio sam da je baterija na oba aparata iscurela još u nedelju pre podne. Naravno, zato sam i prespavao ceo dan. Mrzelo me je da listam propuštene pozive, bilo ih je mnogo. Bacio sam pogled na poruke. Jelena, ona mi je poslala dve. Otvorio sam ih. Bilo mi je neprijatno što ste otišli dok se kiša još nije smirila sasvim. Da li ste dobro stigli kući? Kako ljupke divne reči, ona je razmišljala o meni. Pogledao sam njenu fotografiju. Nije na slici bio njen lik, bila je klupa, verovatno ona klupa sa Tašmajdana. Znao sam da joj je General značio i da je bila vezana za njega, ali ovo mi je izgledalo preterano. Pomalo nastrano na način koji ne bih mogao da objasnim, bizarno, morbidno. Neka se duboka tuga uselila u nju i to ne zbog lošeg braka ili smrti Generala, neka genetska tuga, dublja čak i od svega čega se seća kao njenog potencijalnog izvora. Trebalo bi da joj odgovorim, pomislio sam i u sekundi kad mi je to palo na pamet, oblio me je znoj celog. Izvadio sam platnenu maramicu iz fioke, jedva sam je našao u rusvaju, obrisao sam njome lice, teme i vrat. Protrljao sam dlanove o pantalone i počeo da sklapam poruku. Više mi je vremena trebalo za odgovor Jeleni nego za celo obraćanje. Hvala vam što brinete, ne nikako hvala vam što brinete, zašto bih joj zahvaljivao, samog sebe tako diskreditujem, to otkriva moju slabost. Pred oči mi je iskrsla slika kučeta koje dahće od slepe zahvalnosti. Fuj. Izbacio sam hvala vam što brinete. Izvinite što tek sad odgovaram… Ni izvinite ne dolazi u obzir. Šta ima da joj se izvinjavam, samo joj dajem do znanja koliko sam nesiguran. Brisao sam i pisao, brisao i pisao. Napokon sam odustao. Nisam pogledao u ekran više od pola sata. Kad sam pomerio miš, preda mnom se otvorio pravi onlajn rat. U grupi su svi divljali, tražili su promene, tražili da sakrijem prave brojeve, da ne otkrivam interne tajne. Celi su se čaršavi reči slivali kako sam skrolovao ka dalekom kraju prepiske. I svako pojedinačno, želeći da sakrije od članova grupe svoje zahteve, pisao je nepregledne sugestije. Pošto nisam reagovao, jer je njihovu simultanu verbalnu inkontinenciju trebalo savladati čitanjem, počeli su da me zovu telefonom. Istovremeno sam razgovarao na fiksnom i na mobilnom. Načelnica mi je slala i mejlove, a ministar se drao iz slušalice mog privatnog telefona. Ulupaće mi mozak, mislio sam i jedino što me je držalo u stanju relativne prisebnosti bila je pomisao na Jelenu. I vodka. Moram da obnovim zalihe, shvatio sam kad sam video da se poslednjoj flaši iz šteka probijalo dno kroz plitak ostatak alkohola koji je služio za hitne slučajeve, isključivo za trenutke ozbiljne krize. Ne volim vodku. Što nije loše, jer do sada ne bi izdržala da imam drugačiji odnos prema njoj.

Oko pola jedan ujutru mogao sam da isključim kompjuter i krenem kući. Bio sam toliko umoran da sam u hodniku seo na stolicu pored stepenica. Setio sam se poruke i uzeo telefon. Gledao sam usamljenu klupu na kojoj su se upoznali. Generalova klupa, kakva luda priča. Nasmejao sam se. Sve je bilo u redu, kiša je prestala, a meni je odgovarala šetnja. Čujemo se, pozdrav. To sam napisao i poslao. Pomislio sam, ona sada spava pored Saše. A ja sedim na drvenoj stolici za poslugu i nemam snage da ustanem. Držao sam mobilni na krilu, naslonjen leđima na zid. U jednom trenutku, mahinalno sam se odupro leđima o naslon kako bih ispravio kičmu i samo se srušio, u deliću sekunde našao sam se na podu uz tresak sedišta o granitne ploče. Stolica nije imala zadnje dve nožice i zato je bila prislonjena uz zid. Nisam se posebno povredio, ali sam ipak ugnječio lakat. Jebiga, viknuo sam i video da mi prilazi noćni čuvar. Šta se desilo, pitao je, ali nije ni čekao ni zahtevao odgovor, pokupio je dva dela razvaljene stolice i poneo ih sa sobom niz stepenice. Uopšte nije obratio pažnju na mene. Zavibrirao mi je telefon i čulo se tiho klik-klik. Ekran je zasvetleo: Jelena. Otvorio sam poruku. Nisam vas pitala kad biste mogli da završite. Smajli. Prvo sam video smajli i obradovao se. Brže-bolje poslao sam i ja njoj smajli. Impulsivno, bez ikakvog razmišljanja, kao zaljubljena šiparica. Da slučajno ne ostavi telefon, da odmah ugleda poruku. Dopisujemo se smajlijima, to je detinjasto i romantično. Piljio sam u naše emotikone i smešio se. Onda sam slučajno video i verbalni deo poruke. Užas, rekao sam naglas. Jebote, koj ti je kurac, što ne gledaš, korio sam sebe. Kao klinac, kao kreten. Koliko vremena, otkud znam, pola godine, četiri meseca. Nisam ni pomislio na to da imam obavezu da završim roman. Da ga počnem, da ga pišem, da ga završim. Idiote, seo sam na radijator, nizak, koji se protezao celim hodnikom. Samo da i njega ne slomim. Možda par meseci, napisao sam opet što brže da ne pomisli kako sam naseo na smajlije pa iskonstruisao priču. Zasvetleo je ekran i čulo se klik-klik. Smajli. Šta znači par? Recimo četiri, odgovorio sam. OK. Smajli. Smajli. Ruke su mi drhtale. Bio sam mrtav umoran. Palo mi je na pamet da se vratim u kancelariju i legnem na sto da spavam. Jedan i trinaest. Brojao sam korake do kuće. Dve hiljade četristo sedamdeset dva. Brojanje, ponekad naglas, pomoglo mi je da ostanem budan. Delimično sam žmurio dok sam se vukao kroz Birjuzovu. Bilo je mirno napolju, začudo mirno. Beograd nekad spava. Blago Beogradu, uvalio se između reka i planine i boli ga uvo, spava, leškari. Kakvi bolesnici, setio sam se sastanka. Sve je toliko bitno, svi su toliko važni kao da odlučuju o sudbini ljudskog roda. Samo kidaju, valjda povrh tog natezanja i glume u koju ni oni ne veruju osim na trenutke ništa više i nemaju. A šta imam ja, dve sveske telegrama. Priču o Jeleni i njenom junaku. Imam malo vutre, to je dobro, to je vrlo dobro, raduj se. Zaspao sam.

***

NINA SAVČIĆ (Beograd, 13. maja 1970), književnica, likovna umetnica, teoretičarka kulture i medija, dizajnerka, kolumnistkinja.
Diplomirala je na Filološkom fakultetu u Beogradu na odseku Srpski jezik i književnost i na Fakultetu primenjenih umetnosti na odseku Unutrašnja arhitektura.
Magistrirala Teoriju umetnosti i medija. Magistarski rad objavljen je pod nazivom Njujork u filmovima Martina Skorsezea: analiza lokalističkih situacija.

Doktorirala na smeru Teorija dramskih umetnosti, medija i kulture (FDU) sa temom Teorije sitkoma (američki sitkom, 1980-2016).

Objavljivala priče, pesme za decu, tekstove iz oblasti filma, književnosti, jezika.
Izlagala na samostalnim i kolektivnim izložbama kolaže, asamblaže, akvarele, gvaš. Radila grafički dizajn i dizajn enterijera.
Od 2013. kolumnista je dnevnog lista Danas, pisac radio-drama za decu za Prvi program Radio Beograda i stalni saradnik Nove ekonomije.

Za roman Vlasnik svega našeg dobila Nagradu Isidora Sekulić za 2019. godinu.

Roman U lancima bio je u užem izboru za NIN-ovu nagradu za roman objavljen tokom 2021. godine.

Živi u Beogradu.