Tag: Nina Kremžar

Vest sam primio telefonom. Zvala je komšinica i rekla mi je da su oca jutros našli mrtvog. Šlog, valjda.
„Hvalaˮ, bilo je sve što sam rekao, „doći ću što pre.ˮ Nikada nisam razumeo zašto se uvek tako neodložno žurilo ka mrtvima, kao da bi se mogli spasiti ako dođeš dovoljno rano. Ali tako je moralo biti, govorila je mama dok je još bila živa, da se pomogne jadnim dušama. Nikada nije rekla kojim, živim ili mrtvim.

Nisam bio potpuno svestan kako sam se našao pred rodnom kućom. Kao budala sam stajao potpuno nepokretan usred dvorišta i buljio u lipu u njemu. Činilo mi se da je porasla u poslednja tri meseca otkako me nije bilo, a bila je već staro drvo, a staro drveće više ne raste. Kao stari ljudi. Zar ne?
Tog popodneva očeva kuća je bila neobično puna. Prigušeno šaputanje zgušnjavalo je vazduh i lica, koja su mi nekada bila poznata, pokunjeno su tražila svoj prostor u premalenim prostorijama. Kuća nije ličila na onu u kojoj sam odrastao, nije više bila privatno i stidljivo zdanje u kom smo otac i ja dane provodili svaki u svojoj sobi, dok smo se sretali na stepeništu i dva puta dnevno u kuhinji. To nije više bila kuća u kojoj nikada nisam našao ono što ljudi zovu porodična toplina, ali gde sam uvek imao svoj prostor i mir. Očevu kuću, naš dom, tetke i rođaci i komšije i saradnice i poznanici i seljani pretvorili su u neku novu, čudnu, tuđu ćutljivost koju je nadglasalo šaputanje kao što boja prekrije rđavu baštensku ogradu. Pre nego što sam zapravo ušao, pobegao sam napolje, jer se nisam mogao odlučiti da li je hvala primeren odgovor na moje saučešće, i da li bi bilo dovoljno da samo klimnem glavom i odbijem zagrljaj.
U dvorištu sam seo na trošnu, staru, potamnelu drvenu klupu, ispod krošnje lipe. ‘Svoje’ lipe. Otac ju je posadio kada je saznao da stižem na svet. Za važne događaje su se uvek sadile lipe, govorio je, takav je bio običaj, da otac detetu pokloni zemlju, da raste iz nje i nebo, da ka njemu seže.
Zatvorio sam oči i negde u dubini svojih misli čuo očev glas tako jasno da mi se učinilo da bih ga, kada bih otvorio oči, video kako sedi kraj mene.
„Onomad je Janez posekao smrekeˮ, rekao je.
„Je li?ˮ
„Činilo mi se da nisi primetio. A prolazio si…ˮ
„Izvini, nisam obraćao pažnju.ˮ
„Tek tako ih je posekao. U nedelju, kada nisam bio kod kućeˮ, rekao je prigušeno.
„Je l’ još uvek tvrdi da je ono njegova zemlja?ˮ
„Nije ništa manja budala nego što je bio pre.ˮ
„I? Šta si uradio?ˮ
„Ništa. Ali možda mu oni njegovi grmovi borovnica na proleće neće prolistati.ˮ Pritom se osmehnuo. Zapravo je manje-više samo podigao gornji desni ugao usne, ali oni koji su ga poznavali već su znali da je to sve što mu je pod stare dane ostalo od osmeha.
„Znaće da si bio ti.ˮ
„Neka zna! Hteo je da se okomi i na tvoju lipu. Smeta mu jer mu baca senku na baštu. Uopšte me ne zanima, da znaš. Nek se bakće sa onom međom koliko hoće, ali ovo je naša zemlja. To čak ni on ne može da ospori. I tvoju lipu neće niko da dira.ˮ
„Sitnolisnu lipu…ˮ
„Molim?ˮ Otac je digao pogled. Prvo prema meni, onda prema drvetu.
„Ovo je sitnolisna lipa. Nije lipaˮ, rekao sam reskim tonom. Imao sam loš dan. Lošu sedmicu. Loše mesece koji su se množili.
„Tomaž, molim te lepo. Šta pričaš?ˮ
„Znam da si uvek govorio da si mi posadio lipu…ˮ
„I jesam! Pravi slovenski simbol!ˮ
„…aliˮ, uzdahnuo sam, „ovo je sitnolisna lipa. Možda ne znaš kako izgleda prava lipa, možda si slučajno posadio pogrešno drvo, a možda me već čitav život lažeš. Ali ovo, oče, ovo je sitnolisna lipa. Prestani već jednom da se pretvaraš, molim te.ˮ
Otac je ćutke sedeo.
„Kako znaš?ˮ
„Šta kako znam?ˮ, pitao sam umorno.
„Da nije lipa.ˮ
„Ima manje listove. I drugačije cvetove. Piše ti u svakoj botaničkoj knjizi.ˮ
„Ne znam kakve ti knjige imaš. Za mene je ovo prava pravcata ponosna lipa i posadio sam je da bi se ti uvek sećao svojih korena, da bi mogao da se vraćaš u njen hlad, da imaš zdrav i dugačak život. Lipe mogu da žive gotovo…ˮ
„…hiljadu godina, znam. Ali ja neću dočekati hiljadu godina, oče. I ovo je sitnolisna lipa.ˮ
„Zašto bih, zaboga, svom sinu posadio sitnolisnu lipu? Posadio sam ti lipu. Simbol slovenstva…ˮ, otac je povisio glas.
„To si već rekao.ˮ
„…drvo koje od pamtiveka nudi zaštitu, sigurnost i sreću!ˮ
„Dosta više tog sujeverja, oče! Znam tvoje priče, ali za razliku od tvojih dragih lipa, u sitnolisne lipe udaraju gromovi, ispod njih se ne skupljaju prijatelji da skupa nazdrave, u njihovom zagrljaju se ne nalaze ljubavnici, njihov miris zasigurno ne donosi sreću i njihov šum ne donosi dobre vesti! Ne verujem više u tvoje glupe bajke! Ovo je obična, nebitna, prokleta sitnolisna lipa koja nije dobra ni za potpalu!ˮ, shvatio sam kako vičem. Kako, kao prebijen pas, grizem vazduh zbog prkosa i tvrdoglavosti.
Otac se okrenuo od mene. Njegov dlan se stisnuo u pesnicu. „Obični nezahvalnik!ˮ, rekao je tiho.
Kada je otac bio najbešnji, govorio je tako tiho da se jedva čuo. Oblio me detinji strah i odbrambeni instinkt.
„Da li zaista misliš da treba biti zahvalan za jednu jebenu sitnolisnu lipu?!ˮ
„Posadio sam ti lipuˮ, šapnuo je otac, ustao i otišao u kuću.
Pustio sam ga da zalupi i zaključa ulazna vrata. Onda sam seo u auto i odvezao se. Tada sam poslednji put video oca.

Otvorio sam oči, ustao bez reči i otkoračao bez osvrtanja kao što me je nesvesno naučio rođeni otac. Iz šupe s alatom sam se vratio sa starom teškom sekirom. Još jednom sam pogledao prema gore među zeleno lišće, a onda zamahnuo – jednom, dvaput, tri puta… zamahivao sam i zamahivao, a grane su se nemoćno tresle, savijale i lomile uz gromko pucketanje i praskove. Svaki zamah je zagrmeo, svaki put je lišće zadrhtalo, svaki put sam pokušao zadržati vazduh. Onda je odjednom tiho jeknulo, i nešto duboko u drvetu se prigušeno slomilo. Krošnja se polako nakrivila i deblo se kao slomljena kičma sagnulo ka zemlji. Drvo je klonulo mekano, teško i bespovratno. Njegov šum je odjednom utihnuo kao što čovek ispusti zadnji uzdah i moja sitnolisna lipa je ostala da leži nepomična. Nema više dobrih vesti.

NINA KREMŽAR (1993, Ljubljana), iz zbornika “RUKOPISI 42”, Dom omladine Pančevo, 2019.

sa slovenskog/slovenačkog prevela Natalija Milovanović