Tag: Nikola Živanović

Dakle, odlaziš,
Za pet, deset, petnaest godina,
Ali svakako odlaziš.
Stvari su ti spakovane:
Plejlista za tvoja omiljena izvođenja Mocarta i Šuberta na Jutjubu,
Radovo izdanje izabranih pesama Novice Tadića
Za koje sam ti rekao da je definitivno.
I to bi bilo to.

Pokušavam doduše pre nego odeš
Da završim i ovu knjigu pesama
Pa da poneseš i nju.
Ali sa mojim radnim navikama trebaće mi
Pet, deset, petnaest godina.
Uvek sam bio spor. Pisao kilavo i bez volje.
Pisao samo zato što ništa drugo nisam znao da radim.
Inače bih i ja otišao.
Mada nisam mogao, zbog tebe.
Tvoja baba je htela da bude glumica.
Posle me je celoga života krivila što sam se rodio pa je morala da odustane.
Ja tebe treba da krivim zato što nisam odustao da budem pesnik.

Ali eto, sada ti odlaziš,
Ne želim da učestvuješ u mojoj starosti,
Želim da budem baš pogana deduskera,
Namćorasto džangrizalo koje se mršti na svakoga u susedstvu.
Ne treba mi nikakva uteha.
Želim da svoj sukob sa svetom završim u punom intenzitetu.
Ostalo mi je toliko toga da dovršim, toliko samoprezira da ispoljim,
Toliko stoicizma, naklapanja, poraza.
Od prvog stiha koji sam napisao,
Razvijao sam i strategiju toga poraza.
Želim da bude pravi i potpun,
Onakav kakav doživljavaju samo
Nesrećni pesnici i slavni vojnici.

NIKOLA ŽIVANOVIĆ (Kragujevac, 1979.), iz zbirke pjesama “22”, Narodna biblioteka “Stefan Prvovenčani”, Kraljevo, 2019.