Odzvanjaju crkvena zvona Između pločica i oronulih zidova gubi se zvuk u žuboru glasova More ljudi traži utočište traži razumevanje Jure glas koji ih razume koji dopire do njih iz svake kafane koja svira fado Lišboe i Alfame Mutna svetla otkrivaju skrovišta Vazduh mora i sve vode probija se kroz gusti dim cigareta Fadista stoji na svom mestu peva onima što sede i piju slušaju i ne gledaju Crna dugačka kosa tamno izborano lice crvene usne žive krvi i oči koje znaju sve Priča mi nepoznati čovek za stolom Objašnjava mi stihove Ona peva o mornaru što odlazi i voljenima što ostaju Pijemo vino kuće i bojimo obraze Okrenuo je leđa pesmi Dovoljno mu je da je samo sluša da se seća onih mesta koja više ne postoje onih ljudi koji su šetali tim ulicama pili za tim stolovima i pevali fado Hvatali su se za srce i pevali saudade kao što i on čini i peva saudade Pokušava da mi dočara kakav je to osećaj ta neostvariva čežnja Svaka pesma kao kamen soli koji mesto nađe u zjapećoj rani oko srca Saudade Iz dima sam izašao sam osećam more u daljini U magli svog pogleda lutam uskom kaldrmom Vođen mesečinom nailazim na ostale lutalice Penjem se uz brdo prolazim pored smeha svađa, suza i ljubavi Mimoilazim se sa narkomanima Slušam prevarante Izbegavam secikese Izbijam na terasu sa pogledom vidim svetleću vodu Okupljeni narod slavi život i dočekuje rađanje jutra Sunce je rasteralo noćne ptice sve sem senke čoveka u uglu koja ne prestaje da igra iako muzike nema više Pokreti su mu umorni Znoj ga obliva Na licu se ne vidi uživanje Strah ga je obuzeo Ne sme da stane Zna šta će da se desi ako stane Život će da se nastavi i to ga užasava Ostavljam ga Vraćam se istim ulicama Oprezno gazim po vlažnoj kaldrmi primećujem kako sunce pročišćava Otrežnjenje izbijam žinjžinjom i razmišljam o putu kući o domu i dalekoj zemlji Sedim na klupi sećam se detinjstva Svega što je prošlo i čega nikada više neće biti Iznad mene je plavo nebo po koji oblak i galebovi Preko puta tezga sa voćem koje prodaje mlada crnokosa devojka Ona pevuši a ja je sve razumem Tudo isto e fado Pa ponavljam za njom I to je fado
***
KRVAVE NARANDŽE
vrt narandži u Sevilji je gorkog ukusa crvene su narandže natopljene krvlju svojih baštovana krase zemlju nevernika mame osmehe mirišu na sreću koju Mavari nisu imali a koju su toliko tražili ponosne su narandže seviljske svuda istaknute gorke ukus je nikakav teče krv mavarska u njima sve je u izgledu Herkulova zlatna jabuka besmrtnosti besmrtni su samo oni koji su je zasadili
_________________________________
NIKOLA RADOSAVLJEVIĆ, 30, rodom iz Smederevske Palanke. Master germanista i nastavnik nemačkog jezika u Aranđelovcu. Dobitnik nagrade Timočka lira 2024. godine za najboljeg mladog pesnika, kao i nekoliko drugih nagrada. Njegovi radovi objavljivani su u brojnim zbornicima i publikacijama, kao što su Rukopisi 46 i 47, Šraf, Glubočica između obala, Pesničke rukoveti, na blogu čovjek-časopis, na portalu Stella Polare, kao i u zbornicima Književnih vertikala, Art grupe Akt i izdavačke kuće Alma. U okviru edicije Timočka lira štampa Radio Beograd 2 njegov pesnički prvenac Madrugada.
Rano jutro me dočekuje Grad još delimično spava Redak primerak gradskog petla čini mi se – radi prekovremeno Ja, maljavo neobrijan još uvek u prošlom danu sedim u dvorištu zajedno sa praznom flašom rakije Nema smisla ustajati Nema više, nema dalje Nema zaborava Sve vidim, sve čujem Sve osećam Ne mogu da se napijem Jutarnje sunce je u prikrajku sveta Čak je i za ovo doba previše mirno Sa ulice se čuju samo kopita Zvuk se približavao dok se nije uobličio u ogroman rog Naglo sam stao na noge i ugledao životinju nalik biku Belo krzno, kratke noge, krupno telo rogovi u rasponu omanjeg čoveka i oči u kojima odzvanja tuga Oko vrata je visila kartica na kojoj je pisalo “Ovo je podolka. Ova životinja pati. Traži uginulo tele, a neće ga naći. Luta danima, dok to ne shvati.” Gleda me kao da mi govori Najčudnije je u stvari što ja sve razumem Okreće se i nastavlja dalje potragu I znam da je presuđen neuspeh ali polazim i ja Pruža mi utehu i lažem se da pružam utehu kad smo zajedno tako nerazumni Hodamo ceo dan Obilazimo grad i naselja Zašli smo u sela A svet nam se ne čudi Samo tužno gleda Sve im je jasno Te noći sam spavao Zaspali smo jedno uz drugo i dočekao sam tek jutro Ujutru sam imao šta da vidim Podolka je iznova i iznova uzimala zalet i udarala stablo Tise Neuspeh za neuspehom i tako niz u nedogled Bes bez kraja Sve je tako dok se ne zavrti u glavi Preturila se i pogledala me je Tražila je pomoć a ko će ako ne ja Zavrnuo sam rukave i počeo da udaram Do krvi, do koske do istog rezultata Ležali smo na travi potpuno nesvesni fizičkog bola Odmarali smo tokom noći Ponovo sam mogao da spavam Ujutru smo krenuli dalje obojeni porazom ali sigurni u pobedu Išli smo dublje u šumu Uzbrdo uz sve strmiju strminu Izašli smo na čistinu u susret neviđenom spomeniku Ogromnom biku od crnog granita koji prodire u naš svet iz duboke zemlje Strog, besan, nezasit Širom otvorenih usta proždire sve pred sobom Legla je podolka pred njim a ja sam nesvesno već pao na kolena Mene je oborio grandiozitet Prosta čudnovatost neviđenog Dok je za nju to bilo nešto više Bilo je tu strahopoštovanja Vladala je crkvena atmosfera Osvestio sam se ubrzo i seo sam ispod jednog čempresa da čekam Nevernik kakav jesam nemam koga da molim za pomoć nemam sa kim da pregovaram Mogu samo da se igram igre “Šta bi bilo, kad bi bilo” i samo da gubim Ostavio sam vernika svom bogu Šetao sam kroz šumu Tražio sam boje u ovom svetu Skupljao sam šumsko cveće i upoznavao sam se sa svakim cvetom Tako udružene sam ih stavio podolkinom bogu u usta Znam Neće ga to zadovoljiti ali neka ih nosi Neka vrati koju šaru osuđenim očima Nek vide da neko misli na njih Pod čempresom sam spavao i ujutru zatekao podolku nepomičnu na istom mestu Samo ovog puta otvorenih očiju Trava oko glave je mazila njene obraze Tu je porasla najviše I nismo ništa radili tog dana Sedeli smo u tišini dok uveče nismo krenuli nizbrdo Niz strmu strminu Kroz šumu, pored još veće Tise Kroz sela, naselja i grad Otpratila me je sve do kuće Pogledala me je izmenjenim očima Tako lako se nismo više razumeli Okrenula se i tako je otišao moj sapatnik Shvatila je, prihvatila je Možda je zaboravila A šta ću ja Neću da zaboravim Neću da prebolim Sada je samo malo lakše
***
HRABROST JE U OČIMA
Skup je svečan Plaza slavi i svi su tu Tribine su prazne Puna je arena Samo zvezde sada gledaju kako ljudi gaze po zemlji i krvi Zemlja se natopila Krv se slila i pustila korenje probijajući temelj hraneći živo srce zakopano ispod što kuca u ritmu pasodobla Maestro ima jedno takvo srce ubeđen je Mano de Santijago stidljivi noviljero dok gleda maestrove goste kako hrabro stoje tu kad nema bikova i rogova Piju i smeju se bez straha Pije i Mano pun straha Davi svoje zebnje u vinu Ne gleda nikoga u oči već samo posmatra noge i zemlju koja poskakuje Bliži mu se prva borba i svi to znaju Svi pogledi su uprti u njega Svaki čovek je pikador Svaki pogled je koplje Osećaju nesigurnost Koriste priliku i nemilosrdno ga probadaju Samo subalternose može da pogleda U njihovim očima pronalazi razumevanje ali ne i utehu Vuče ga nešto te večeri Tog dečaka jakih crta lica nežnog osmeha i nemirnih zenica On tone i luta pogledom Tama ga guta Opkoljen je Sve dok se iz dubokog crnila nije probio zlatni sunčev zrak Maestro ga budi iz hipnoze straha Nema više gostiju niti subalternosa Samo njih dvojica sede za stolom Ne mora ništa da objašnjava maestru Sve on zna Maestro drži čašu vina i prosipa sve po zemlji Vino ili krv Moglo bi biti bilo šta Krv ljudska ili životinjska Mano, šta posmatraš kod bika tokom borbe Pokrete glave, kolena, kopita, rogove Ne Gledaš samo oči i ne sklanjaš pogled Hrabrost je u očima Sve ostalo su refleksi Muletu pokreće vetar Crveno vijori pored tebe i zadah smrti te zaobilazi Izbegavajući savladavaš smrt Tim plesom pobeđuješ i spremaš mač Uzimaš kosu u ruke i postaješ ono čega se plašiš Nakon toga više nikada nećeš skrenuti pogled Nakon toga si matador
***
POD ORAHOM
Pod orahom je svet sada drugačiji Hlad više nikoga ne hladi Senka lišća pleše samo za sebe U selo se više ne ide Ide se na groblje Baba i deda više ne dočekuju na kapiji Sa kapije se samo vide rastinje, pukotine rupa na krovu garaže Toliko toga se dešavalo pod orahom toliko koraka je odzvanjalo tuda Svi su prošli i ja ne mogu sada da pričam o njima Mogu samo da stojim na kapiji i da gledam taj orah na ničijoj zemlji On će da stoji i da raste kada sve ostalo oko njega bude palo i kada bude postalo ono što je bilo na početku Zemlja bez igde ičega Zemlja bez igde ikoga
__________________________________
NIKOLA RADOSAVLJEVIĆ, 30, rodom iz Smederevske Palanke. Master germanista i nastavnik nemačkog jezika u Aranđelovcu. Dobitnik nagrade Timočka lira 2024. godine za najboljeg mladog pesnika, kao i nekoliko drugih nagrada. Objavljeni su radovi, priče i pesme, u raznim zbornicima. Ističu se pesme u zbornicima kao što su Rukopisi 46 i 47, Šraf, Glubočica između obala, Pesničke rukoveti, kao i priče u zbornicima Književnih vertikala, Art grupe Akt, izdavačke kuće Alma.
Reč postade meso i hodaše pustim ulicama noći Klizila je samouvereno niz kaldrmu Spuštala se niz brdo sa namerom Neko bi rekao da luta, da traži ne znajući da je to sveznajući Nema tu sumnje u pokretu Put je predodređen Niz brdo ka vodi koja doziva pevajući ludi od uzbuđenja dok Reč u svom ritmu prolazi pored šarenih zgrada Oronulih, a obojenih Prolazi pored belog goluba i ruku koje govore „Em nome do Pai do Filho e do Espirito Santoˮ Ne zastaje, ne pojmi Samo nastavlja dalje u prisustvu zaboravljenih Oni nastanjuju taj svet Oni ga nazivaju domom Taj svet između svetova onog od juče i onog od sutra Ne mare oni za još jednog prolaznika Može biti samo jedan od njih Ne mareći se mimoilaze nada i beznadežnost Svi sveci i njihove osmatračnice raštrkane po Lišboi ne nude pogled koji Reč traži Spuštajući se ka trijumfalnoj kapiji ona budi sve koje treba Danas nema kašnjenja Prolazeći ispod trijumfalnog luka dočekuje je vetar Nosi pozdrave, raduje se Reč korača po trgu Zaobilazi kralja na konju Pozdravlja pevajuće vode i zauzima mesto pored usamljenih stubova i postolja ispred okeanskog koridora Čeka da se obistini rečeno Nebo menja boju i najavljuje prvi zrak jutra Svetlost svakim trenutkom presvlači grad u novi život Poklanja čudotvorni smisao Obelodanjuje sve skrivene lepote Ona zatvara svoje svevideće oči Želi da oseti Jutarnji mraz miris okeana i toplotu sunca na koži I u početku beše Reč a onda bi čudo
***
CRNA TAMJANIKA
Probudio sam se sa slatkim ukusom u ustima sa pomućenim mislima, burnim osećanjima i obojenim usnama. U ogledalu tražim steg oko glave. Češljam rukama zamršenu kosu. Pipam usne tražeći ostatke sećanja i u očima pronalazim ono što tražim: odraz njenih svetlo plavih u mojim tamno zelenim. Rastali smo se kod hrasta neoštećenog ljubavnim dokazivanjima. Šetali smo pripiti kroz puste ulice radne noći. Naš smeh je ispunio sve osvetljene i neosvetljene uglove; budio je usnule radnike i smetao je nestašnoj deci. Poljubili smo se ispred kafane. Odlazeći pred najezdom fajronta pali smo jedno drugom u zagrljaj. Njena crna kosa mi je vezala ruke. Ugrizla mi je donju usnu u kojoj se zadržala još koja kap vina. Završavali smo drugu flašu kad me je pitala da li sam pio „Vinho Verdeˮ. Verujem da su u tom trenutku nestali braonkasti tragovi u mojim očima i da su pozelenele kao zeleno vino Portugala. Već smo mi sedeli zajedno na vrhu nekog stepeništa u Alfami. Pevao nam je stari Lisabon, a mi smo tu proveli jednu večnost ne mareći za zakone fizike. Prodrla je u moje snove i tek tada smo se stvarno videli. Sve pre toga kao da su bile prazne priče; školski uvod koji mora da se preboli. A prišao sam joj dok je stajala za šankom, nakon što nas je osvestio neizbežan susret naših pogleda. Držali smo isto piće, pa sam joj rekao kako i ja u toj kafani volim crnu tamjaniku.
***
LIŠBOA
Obraz trni od jutarnjeg mraza Nos upija miris nedalekog okeana Uz obalu su se poređali zombiji modernog doba tragajući za tračkom života Iz senke Hosea prvog dolazi zvuk portugalske gitare sa zvukom dolazi čovek bos silazi stepenicama na postolje ispred okeanskog koridora Utopljenih stopala svira vodama a vode raznose celom svetu i vraćaju njemu Za njim se u vodu spuštaju pevačice sve same crnokose lepotice svih starosnih doba Svlače se u hodu i ispiraju tugu sa sebe U jutarnjoj šetnji nemi monasi prave pauzu Okrenuli su se ka zapadu odneli su flašu vina gitaristi i počeli su u njegovom ritmu da pevaju fado Ribari su stigli iz ribolova Lažu da su upecali bakalara ali ga i dalje spremaju i prodaju za malo sreće Napravio se dugačak red Sva ta bleda lica duhovi skoro prozirni kao da ne postoje i svaki radi nešto svoje a Pesoa je sve to zapisivao i shvatao ozbiljno Sa time počinje sa time traje i sa time se završava dan. Zvone crkvena zvona svi stoje slušaju i gledaju u zvuk Sve stoji a vreme dalje teče Nakon toga ide svako svojim putem Nakon toga nastavlja se život
***
NOSTALGIJA
Neizgovorena osećanja su nepotrošena Flaširana su, konzervisana Hermetički zatvorena Ostavljena su za teška, mučna vremena Kada se osećaš loše a želiš da se osećaš gore Ostavljena kao zimnica očajanja Ako zafali malo, trk u špajz Ali otvarača nema Čep neće da popusti Ne može da se potroši Pa gledaš kako se presijava svetlost Kako ti se smeje pokvarenjački Ostaje na stolu, neotvoreno, prisutno Ali se pije i jede nešto drugo Ono što je tu i što je pristupačno Zadovoljiš se time i ostaneš do kraja nezadovoljan Ne valja da se baci Nema rok trajanja Ostaje večno u ostavi na nekoj stražnjoj polici i ritualno se vadi s vremena na vreme da se gleda i prezire
***
IRANSKE KIŠE
Na platnu je crno beli film Na njemu žena u hidžabu gleda prkosno ka meni Snažno i tužno Nijanse bi bile slične i da je film u boji Samo oči, uvek oči one bi bile drugačije Njene su sigurno crvene prodorne i zastrašujuće Kazna u tom muškom svetu gde uplašeni mogu da čine po volji A strah, veliki motivator pretvara ih u daltoniste Njima su sve oči iste boje Sve ih podjednako plaše Sve su podjednako opasne Majke, sestre, žene, ćerke naučile su kroz život da ne prekrivaju oči već da kriju pogled Njihove sudbine ne sadrže ljubavne pesme Nema ljubavi na prvi pogled Svaki može da bude koban Slika na platnu se menja Sa kranova vise crni duhovi Opomene i omeni Na trgu, opkoljena narodom gori žena sa pogledom nežnim i prkosnim Odbija da izgori Čeka promenu Čeka da padnu prave iranske kiše i da ugase vatru Spraće se kletva sa očiju sa srca blaženom vodom Masa će ošamućeno da se raziđe Neko će da joj pruži čašu vode Pogledaće se Spustiće leševe sa kranova Sahraniće ih dostojanstveno Pisaće se ljubavne pesme Film i dalje traje Na platnu je žena u hidžabu Vidim joj oči, crvene su Ona gori Plamen joj skida povez sa usana Ona se smeje i recituje a kiša je kasno pala
***
TREBA OTIĆI (inspirisano pesmom Ivana V. Lalića „Treba ostatiˮ)
Treba otići i ne razmišljati o tome Ne treba se siliti pronalaziti nebulozne razloge Ne treba se kriti iza apstrakcije i glumiti mučenika Trpeti, trpeti, trpeti Lagati, lagati, lagati I nikako ne treba koristiti ljubav kao izgovor Sve onda pada u vodu Nezaustavljivo kreće da se kotrlja kamen Ljubav kao razlog je laž Prosto ne funkcioniše na silu I zato treba otići Bolje je otići nego postati neiskren u toj meri postati okrutan i u nastavku sve ono što ta bolest sa sobom nosi Znam, žuti pesak nikako da isteče Poslednje zrno nikako da padne Vreme igra neku svoju igru Čika nas na neopreznost nakon koje nema povratka Treba otići, jer je uvek moguć povratak Ne treba se plašiti Strah je varljivo đubrivo Krajnje nepouzdano gorivo Na kraju treba verovati u iskrenost reči, pogleda i svakog novog koraka I zato treba otići Ne treba ostati Iskrenije je
_________________________________________
NIKOLA RADOSAVLJEVIĆ, 29, rodom iz Smederevske Palanke. Master germanista i nastavnik nemačkog jezika u Aranđelovcu. Dobitnik nagrade Timočka lira 2024. godine za najboljeg mladog pesnika, kao i nekoliko drugih nagrada. Objavljeni su radovi, priče i pesme, u raznim zbornicima. Ističu se pesme u zbornicima kao što su Rukopisi 46 i 47, Šraf, Glubočica između obala, Pesničke rukoveti, kao i priče u zbornicima Književnih vertikala, Art grupe Akt, izdavačke kuće Alma.
čovjek-časopis 