« Znam da kasnim, izvini. Bolje pešaka da sam došla », zbrzala je Marta. Pretrčavali smo preko novosti, izuzimali zamorne detalje, Marta je žurila do poglavlja o Ivanu, dečku, grafičkom dizajneru, ja sam galopirao do vesti iz redakcije. « Nikad gore, Hladni rat, believe it or not », manično se okrenula oko sebe, osmatrajući goste čuburske kafane. « Ne znam da li si ispratio, ali izgubili smo kolegu. Uzeo čovek stvar u svoje ruke i ćao. Dve godine, eto. Dve godine radio na toj narko-priči i skoro toliko su ga pratili. Brate, two fucking years! Slali mu pretnje preko poruka, dodavali ga lažni profili na fejsu. Znaš kad im je pretnje naučio napamet... Nekad smo se u pauzama za ručak zajedno smejali porukama, ispravljali pravopisne greške. ’Ćoravi, da sam na tvom mestu nebi se previše šetao po kraju’», izvestila je paleći samo-uz-kafu-i-alkohol cigaretu. « Anyway, da se vratim na Simovića. Ništa brak, ništa deca. Ćaleta izgubio davno nešto, pa onda keva za njim. Ali se držao, mislim, kako-tako. Barem je nama tako izgledalo. Nije se ni vraćao u Milanovac, tamo je valjda imao samo babu neku i strica », zaustavila se, još jednom pivotirala i uputila mi značajan pogled. Upitno sam ga ispratio. « Ništa, samo kažem », odvratila je. Dva stola dalje, sedele su sredovečna žena i njena jarkocrvena farba za kosu. Čitale su novine iznad svetlucavog ekrana telefona. Marta je spustila ton, primakla stolicu. « Simoviću su non-stop visili za vratom. Znaš ti kako je bio ćutljiv, nekad si kleštima morao da mu vadiš reči iz usta. Kaže on meni jednom – počeo sam da ih prepoznajem, dajem im nadimke. Smešno da nije jezivo! Zar nije? Od nas troje koji smo radili na toj priči, baš su se na njega nameračili, pitaj boga zašto. Mislim, svima nam se dešavalo, ali ne baš toliko... A i njega skoro da nisu imali čime da ucenjuju... Kako da ti kažem, niko tu neće baš da pripuca... Ne bojimo se mi metka. To ti je jedna posebna vrsta torture. Hoće jednostavno da te izbrišu... Drže te na oku, ti izbegavaš ljude, prestaneš da izlaziš... Osudiš sam sebe na zatvor, i to ti je to. Tako je bilo i sa Simovićem. Pa onda, samoća, manjak smislenih veza, u stvari bilo kakvih veza. I onda provala. Prevrnuli su mu ceo stan naglavačke, znaš li ti na šta je to ličilo... Nisu mu ništa digli, a komp je uvek nosio sa sobom... Čak su mu i štek love ostavili na stolu u dnevnoj. Klasično zastrašivanje. Našli smo ga nepomičnog u stanu, dve nedelje kasnije. Tablete... » Zgrčio sam se na stolici, zatim protegao i dobro potegao vino. Osećao sam da mi jezik i mišići trnu. Prstima sam stiskao donju usnu. Marta je palila i gasila, tišina se crvenela, za jednim, drugim stolom. Bilo je slika, negde iza, trake su pucketale. Prvi film: predvidivi sporogoreći triler sa Simovićem. Drugi: rimejk, kadar po kadar, sa Martom. Ili serija gde se jarkocrvena doušnica vanredno dosađuje snimajući razgovore nepoznatih ljudi. U svakoj epizodi vija drugo lice, prisluškuje nove vokalne registre, zatim uredno isporučuje sate snimljenog materijala nadređenima. Iskorači sa platna. Pocepaj ga. Gasi. Dobro je. Samo pepeljare pune duvanskih lešina, poluprazne čaše. « Dobro, pričaj mi sad. Šta bi u Francuskoj? Kakav je faks? » * Iz Liona sam se vratio nakon skoro dve godine, pregažen, duboko izrezanih podočnjaka, žedan. Dok sam cedio fabrički sovinjon na Sent-Egziperiju, prelistavao brošure u avionu, prebrojavao kofere, na nekom šalteru zapečaćen sam kao povratnik. Pitanja poznanika sam znao unapred: do kad si tu, kad se vraćaš u Francusku, kako za vizu, ima li šanse tamo nešto da nađeš, gde si sa stanom; a onda i predusretljive zaključke, u beskonačnim varijacijama: ma dobro, snaći ćeš se ti, može i u Beogradu da se nađe nešto sa stranim jezicima, ako ništa drugo, bar imaš kol-centar, svako malo nova strana firma na Novom Beogradu; ili predloge: probaj nešto sa ambasadom, ko zna, ili časove francuskog na Skajpu, javi se za kafu, ima neka svirka u subotu; obećanja: nešto sam u gužvi, javim se, palim do Crne Gore pa kad se vratim. Beograd se raštrkao. Zraci su se odbijali od staklenih površina, dubili temena, zabadali se u trotoar i uvlačili u retko zelenilo. Usedeoci su već varili šljašteće migrene, druge je leto usisavalo kao divovski krematorijum, gulilo im leđa, utiskalo kraste i polagalo pečate, zaslepljivalo ih i konačno pretvaralo u mlevenu smesu kratkih misli rasutu po lepljivom betonu. Omorina je saplitala preživele po Bulevaru, klevetala pse. Autobusi, žute migrene-krematorijumi, štucavo su selili ostatke putnika od stanice do stanice. Lomio sam se da odagnam mučninu, šakom podizao nadstrešnicu u visini obrva u potrazi za licem, insektom, pticom koja će mi skrenuti tok misli sa Francuske. Muzika mi probija čepove za uši, u trenerci jurim au troisième, može to malo tiše, il est deux heures du mat’, imamo mi valjda pravo, le droit, le droit, le droit, da živimo, zadah trave, suzne oči, imam i ja pravo da zovem pandure... U pekari je visilo skamenjeno testo, kečap cureo sve do prodavca naočara za sunce. Još uvek na Bulevaru. * Veče sam namenio obračunavanju sa prašnjavim inventarom iznajmljenog stana u Novopazarskoj. U desnom uglu dnevno-spavaće sobe: korpa, beživotnija od svake druge zamislive plastike. Ćošak dijagonalno od nje bio je prazan, ukoliko se ne računa paučina koja se nakupila duž zidova, takođe lak plen. Nedaleko od njega stajala je slika nepoznatog autora, sva pastelna i nepripadajuća. Bili su to koncentrični krugovi, nepravilno opisani gustim potezima četkice, možda pupak ili vir ili levak, u kom počinju i zatiru se ljudska i životinjska tela. Na Grundigu nije bilo ničeg, ničeg od Niksona, od Titove posete Danskoj na poziv kraljice Margarete II. Grundig je bio ogledalo za štrafte bež sofe na rasklapanje, za peć sa istopljenim potenciometrom. Komoda od punog drveta, dve stolice. Na dasci za hleb od ručka jeste bilo nečeg. Kuhinjskog noža, sa čije sam hrapave drške poskakivao do jezgra slike, saplitao se na zamišljenim Simovićevim tabletama, rastvarao se u čaši vode. He not busy being born is busy dyin’, neko je intonirao, uveravajući da je S. mogao da se pozabavi svojim rođenjem, u nekoj drugoj zemlji, trećem gradu. Mogao je da nije bio previše zauzet umiranjem. ___________________________________________________________________ NIKOLA RADIĆ (1989) je književnik, filmski kritičar i esejista, dopisnik francuskih medija, prevodilac i muzičar. Godine 2017. objavljuje zbirku poezije „Prolećima si potreban“, 2018. album „Karta slučaja“ sa bendom Barka Dilo, 2022. roman „niz pukotina“. Nakon Beograda, Bordoa, Rena i Zagreba, trenutno živi na bretonskoj obali.
čovjek-časopis 