PAPIR BRZO GORI
U podne su nas redom pozivali u kadrovsko i uručivali nam rešenja u potpunoj tišini.
Niko nije bio iznenađen. Veb-sajt nas je već odlično zamenjivao i iako smo bili potpuno neupućeni i nezainteresovani za način na koji te stvari rade, rezultati prodaje su se na kraju svake nedelje jasno ispisivali na velikom monitoru prodajne sale od kojeg smo skretali poglede.
Samo je Viki, čiji su brojevi bili niži i od mojih, počela da diše kratko i brzo. Neprimetna Viki, u čiji su pregradak, misleći da je prazan, jednom prilikom isporučili celokupan kancelarijski materijal. Shvatili smo da je tu, tek kada je počela da se izvlači ispod kutija. Čim je njeno prezime izgovorio androgeni glas na zvučnicima, potrčala je ka staklenom paravanu iza kojeg je šef pokušavao da simulira telefonski razgovor i udarala ga pesnicama. Povukli smo je od paravana, pre nego što na nju nasrnu radnici obezbeđenja. Želeli smo da joj sačuvamo bar malo dostojanstva. Otimala se i pljuvala. Dok smo je uvlačili u lift, pljuvačka se još slivala po staklu.
Znao sam da mi je svaki plaćeni dan poklon, ali sam se nadao da ću biti preskočen bar u prvom naletu čistke. Nekoliko meseci pre toga, uspeo sam da se prikradem šefu na puš-pauzi i pitao ga da li uopšte postoje neki planovi za budućnost. Bilo je jasno da nas vreme ostavlja iza sebe i da ćemo sve teže prodavati papir. Učestalo sam primao elektronsku poštu potpisanu sa: Ne štampaj – spasi drvo. Šef je iskrivio lice kao da je zgađen mojim prisustvom i zgnječio polovinu cigarete. U odlasku je promrmljao: „Ljudi će uvek brisati guzice papirom.”
Ceo dan sam proveo razmišljajući o tome.
Poslao sam Saški poruku trenutak pre nego što sam zamoljen da vratim telefon u vlasništvu kompanije. Poslao sam joj: „Postali smo digitalni. Vidimo se kod kuće.”
Nije nam više bilo dozvoljeno da ulazimo u liftove. Usmerili su nas ka klimavim gvozdenim stepenicama za evakuaciju, niz koje smo se spuštali trapavo, kao tek oždrebljeni konji. Prolazili smo kroz fabrički krug, pa kroz široku kapiju koju smo viđali samo kroz prozor toaleta. Oznojeni radnici dizali su poglede s mašina koje su nadgledali i posmatrali kako nam se odela i kravate, u skladu sa kodeksom odevanja, lepe za tela od vodene pare u vazduhu. Automobili su nam ostali parkirani pred upravnom zgradom. Većina je ionako bila u vlasništvu kompanije.
Krenuli smo peške na jednu stranu pored fabričke ograde, dok neko iz gomile nije glasno procenio da je bliže ako krenemo na drugu stranu i onda smo se podelili. Bezglavo smo hodali čas u jednom, čas u drugom smeru, pa se vraćali i zbunjeno sudarali. Polako smo odustajali i sedali na trotoar da sačekamo da se stanje smiri. Sedeli smo tu skoro do kraja radnog vremena i ćutali sebi u bradu. Viki je stajala nasred ulice i ridala kao dete. Cepala je odeću sa sebe. Prvo nam je izgledala tragično, pa komično. Onda nam je dosadila.
Razmišljao sam o Saški i o njenom poslu. Uvek nas je zabavljala činjenica da ja prodajem papir na kojem štampaju njene kolumne. Još jedan mali dodatak bliskosti. A ako je tačno ono što mi je šef rekao, ako će ljudi večno brisati dupeta papirom, uvek ostaje mogućnost da se njeni novinski članci štampaju na wc-papiru. Ljudi ionako imaju naviku da čitaju u toaletu. Pročitaš, iscepaš, obrišeš se. Nisam siguran da bih smeo to da joj kažem.
Naročito ne u ovakvom trenutku. Sve je manje trenutaka koje Saška smatra pogodnim za šalu. A možda je u pravu. Možda se stvarno majmunišem samo kada se nađem pred problemom. Zato što znam da će ga ona rešiti.
Stigla je kući pre mene. Kada sam ušao, čuo sam je kao izlazi iz toaleta i onda stoji u hodniku. Imala je neke pripremljene rečenice, ali se predomišljala. Konačno je ušla u trpezariju i zagrlila me.
„Snaći ćemo se. Idemo malo do reke da razbistrimo glave. Sutra ćeš lepo razmisliti.”
Nisam mogao da joj kažem da već mesecima razmišljam i da zaista ne znam. Gledao sam kroz prozor i žvakao kriške voća koje mi je dodavala. Jabuka, kajsija, pomorandža.
Bilo je nešto neobično u tom prizoru. Shvatio sam da su šaloni širom otvoreni. „Šta je sa Tomom?”, pitao sam, dok sam ustajao i gurao glavu kroz prozor. Nije bilo ničega na simsu. Stala je pored mene i spustila mi ruku na rame.
„Izgleda da je odleteo”, rekla je, „kada sam stigla kući nije bio u gnezdu. Baš lepo, zar ne?”
„A gnezdo?” pitao sam, „šta ako bude hteo da se vrati?” Gledao sam u nebo, ali nisam video nijednog goluba.
„Počistila sam sve. Uradili smo za njega sve što smo mogli. Imao je sreću što se izlegao kod nas, dalje će morati sam.”
Dok je sunce zalazilo, izvezli smo bicikle iz podruma. Saška je podigla kosu i prčvrstila je ukosnicama. Na betonu pod našim prozorom video sam hrpu golubjeg paperja ulepljenog krvlju. Nisam ništa rekao.
Kada je imala devetnaest godina, Sašku je silovao četrdesetogodišnji poznanik. Nije rekla silovao, rekla je nasrnuo. U jednom od naših tadašnjih noćnih razgovora, kada nismo stizali da kažemo sve što želimo jedno drugom pa nismo ni spavali, ispalila je sve to brzo, u jednom dahu i onda duboko udahnula. On je nasrnuo, ona je pokušala da se odbrani, ali je shvatila da neće uspeti. Prepustila se i pokušala da uživa. Sutradan ga je pozvala i iznudila poziv na večeru. „Znao sam da ćeš zvati, mala”, rekao joj je, a ona je gutala pljuvačku da ne bi povratila. Nakon deserta, rekla je da njihova veza nema perspektivu, poljubila ga u obraz i otišla. Tako da to nije bilo silovanje, nego „vrlo kratka neprijatna veza, a ko još nije imao takvih?”, pitala me je sa ozbiljnim izrazom na licu.
Vozili smo se se lagano do reke uobičajenim putem kraj parka i groblja, obilazili stubiće i izbegavali iste rupe u tišini. Usporio sam kraj zida na kojem sam je jedne davne noći naslikao. Bio je prekriven video-bilbordima, ali mogao sam da prepoznam deo Saškinog oka u pozadini. Pretekla me je i nastavila da vrti pedale bez osvrtanja. Gledao sam kako joj se sêde presijavaju na potiljku.
Pred pešačkim mostom spustili smo po jednu nogu na tlo i zastali da predahnemo. Saška je nemo micala usne i čkiljila kao kada sabira u onoj našoj svesci troškova.
„Kako je nebo crveno iza mosta”, rekao sam. Pogledala me je, ali me nije odmah videla, trebalo joj je nekoliko sekundi da ispliva iz cifara.
„Biće teško.” rekla je, „Bilo je teško i bez ovoga, a sada će biti baš teško”.
„Znam”, rekao sam. Ali nisam znao.
„ Hajde, pričaj mi, šta se desilo? Izbaci to iz sebe, pa da vidimo šta ćemo dalje.”
Rekao sam da su otpustili više od polovine ljudi iz prodaje. Malo sam preuveličao.
„I ti si baš u toj polovini? Koliko puta sam ti rekla da ozbiljnije shvatiš situaciju. Znam da ti sada to ne treba, samo kažem, zbog narednog posla.”
I nije mi trebalo. Rekao sam da mislim da nisu gledali rezultate. Prećutao sam svoje cirkularno pismo klijentima sa potpisom: Odštampaj – spasi radna mesta. Rekao sam da su u ovom prvom naletu preskočili porodične ljude. One s decom. Oženjene. Udate.
„A, tu smo. Znači, ja sam kriva.”
„Nisam to rekao. Ali možda bi me taj papir sada spasao, samo to.”
Želeo sam da prećutim dete. Još jedan problem koji je rešila u trećem mesecu i koji više nismo pominjali. Ali osetio sam se sićušno. Osetio sam da mi treba bar jedna pobeda. Rekao sam to što nije trebalo da kažem.
Pustila je vazduh kroz zube i zagledala se u reku. „Nije da nisam želela da imam dete. Nisam želela dete s tobom, u tom trenutku. Htela sam da sačekam da odrasteš, a to se nikada nije desilo.”
Podigla je nogu na pedalu i odvezla se preko mosta.
Nešto je gorelo u meni. Grabilo je brzo na gore i ispunilo mi glavu. Vozio sam u besu. Stigao sam je u podnožju mosta, pred nizom malih prodavnica i udario prednjim točkom u njen zadnji. Poletela je u stranu pre nego što sam shvatio šta radim i udarila licem u beton. Bicikl je začangrljao i varničio. Prednji točak je otklizao nekoliko metara dalje.
Saška je brzo ustala i u šoku skupljala patike po putu.
Prišla mi je oprezno. Grlila je patike na grudima. „Jel’ to bilo namerno?” pitala je. Gledao sam kako joj obraz brzo otiče i podigao ruku da ga dodirnem. Uzmakla je. „Nikada, nikada, niko, nije bio tako nasilan prema meni.” rekla je.
Povlačila se unatrag i ušla u jednu od prodavnica. Vrata su zazvonila kada je nestala iza njih. Skupljao sam delove bicikla po putu i slagao ih na gomilu. Čekao sam da izađe, ali se nije pojavljivala.
Otvorio sam vrata i ugledao je bosu kraj zamrzivača. Držala je pakovanje sladoleda na obrazu. Žena za kasom je ustala i preprečila mi put. „Zvaću policiju!” vikala je. „Sve sam videla. I kada si je šamarao i udario pesnicom i kako si je šutirao dok je ležala na podu. Sve ću da im kažem.”
„Ne treba gospođo, hvala vam”, rekla je Saška tiho.
”Nemoj da ga štitiš, takvi se ne zaustavljaju ako ćutiš.”
„Ništa se zaista nije desilo, stvarno. Pala sam s bicikla. Baš sam nezgodno pala.” Glas joj se iskrivio.
Kasirka se nije pomerala. Odmeravala me je sumnjičavo, pa se osvrtala i gledala u Sašku. „Dobro”, rekla je i podigla kažiprst, ,,ako mi se samo učini da si je ružno pogledao…”, pa se sklonila se da me propusti. „Ne zaboravi da sam tu”, viknula je Saški preko mog ramena, „samo kaži i zovem policiju. I probaj da staviš grašak. Onaj mladi u zelenoj kesi, taj meni uvek pomogne.”
Saška me je pozvala rukom i spustila mi glavu na grudi.
„Kako smo došli dovde?”, pitala je.
Gledala me je bez treptaja. Stvarno je očekivala odgovor. Nisam znao šta da joj kažem.
„Kako je sve tako brzo prošlo. Kako je proletelo. Kako?”
Rekao sam joj da je udarila glavu i da bi trebalo da odemo kod doktora.
„Kasnije”, rekla je, „Može da sačeka. Šta ćemo da radimo?”
„Naći ću posao, kakav god. Preživećemo.”
„Ne želim tako. Neću više da budeš stalno nesrećan, nisi bio takav kad smo se upoznali.”
Spuštala je kesu graška s obraza za svaku rečenicu koju je izgovarala, a ja sam joj ga vraćao na otečeno lice.
„Hoću da radiš nešto što voliš. Bar to. Prestao si da slikaš. Mogao bi opet da počneš? Mogla bih da se raspitam kod mojih. Možda im za neko izdanje trebaju ilustratori. Možda nisu shvatili da im treba ilustrator, ali bih ja mogla da im dam ideju.”
Video sam da pokušava da mi namigne, ali joj je to oko već bilo zatvoreno. „Moramo kod doktora”, rekao sam pomogao joj da se obuje. Kasirka me je promatrala u prolazu. Izvukao sam novčanik, ali je odmahnula rukom. „Pamet u glavu”, rekla je.
Krenuli smo nazad preko mosta. Nosio sam ostatke njenog bicikla, a ona je lagano gurala moj. Već se potpuno smrklo, ali nebo nad nama je treperilo crvenom bojom. Vazduh je smrdeo na paljevinu.
„Nešto se zapalilo”, rekla je.
Stali smo na sred mosta i gledali kako gori fabrika papira uz obalu. Saška je posmatrala i mene i požar blago razmaknutih usana.
„Sačekaj me ovde”, rekla je, skočila na moj bicikl i odvezla se bez osvrtanja. Držao sam iskrivljeni točak u jednoj i roze ram u drugoj ruci i gledao za njom dok nije potpuna nestala. Vozila je jednom rukom. Plašio sam se da opet ne padne.
Dim je zaklanjao Mesec. Fabrika je brzo netajala u požaru i vatra je počela da zahvata okolne magacine. Odraz je prekrivao reku. Dok su vatrogasni čamci plovili ka požaru, osetio sam da je ograda mosta topla. Vatra je brzo napredovala i bilo je malo verovatno da će bilo šta uspeti da spasu.
Saška se vratila sa blokom za skiciranje i drvenim bojicama. Vadila ih je iz kese sa iskrivljenim osmehom.
„Samo ovo sam našla, ali poslužiće?”
Klimnuo sam glavom i poljubio je u otok. Bio je leden.
„Hajde, crtaj”, rekla je i oslonila se leđima na ogradu. Grašak se topio i voda joj je kvasila majicu. Stajao sam nepomično pred licem koje sam odavno prestao da proučavam.
Dok sam mogao da je naslikam po sećanju, mera oka je bila veća, čelo je bilo niže i uže. Otok mi je narušavao simetriju i nisam bio siguran da li uopšte da pokušavam. Nešto od toga je, činilo mi se, pročitala na mom licu. Sklanjala je kosu sa čela i zbunjeno se smešila. Nisam smeo da odustanem. Crtao sam. Gužvao sam papire i bacao ih u vodu iza sebe. Odustajao sam i ponovo počinjao. Zglobovi su mi bili ukočeni i trebalo je vremena da se ponovo opuste. Nije išlo onako kako smo planirali.
Onda se odnekud pojavio taj par. Zagrljeni momak i devojka su stajali iza nas i posmatrali. Gurkali su se ramenima i šaputali da nam ne smetaju. Saška me je gledala. Razumeo sam taj pogled. Mislila je: Sećaš se?
Momak je telefonom fotografisao ceo prizor. Mene, leđima okrenutog objektivu, sa blokom u jednoj i crvenom bojicom u drugoj ruci. Roze bicikl bez točka. Sašku oslonjenu na ogradu mosta s kesom zaleđenog graška na obrazu. Veliku vatru u pozadini koju su mlazovima rečne vode napadali vatrogasni čamci.
Fotografija je štampana na naslovnoj strani Saškinih novina koje su iz dana u dan opširno pratile istragu. Požar je, pisalo je, verovatno podmetnula neidentifikovana ženska osoba koja je u njemu i stradala. Naišao sam na istrgnutu naslovnicu dok sam pregledao novije radove. Čuvam ih u onom omotu bloka koji je Saška kupila. Skica bube na leđima. Nedovršen akvarel praznog čamca na reci. Skica drveta na brdu. Onda rendgenski snimak Saškinog lica sa vidljivo naprslom jagodičnom kosti, pa naslovnica novina s našom fotografijom.
Crtež je Saška odnela. Možda još postoji, negde okačen ili sakriven, ali nikada nisam saznao. Možda ga nije ni odnela. Možda ga je samo izbacila kroz prozor kada se pakovala.
Možda više ne postoje ni crtež, ni Saška.
___________________________________________________________________
NIKOLA PETROVIĆ (1978) živi i piše u Beogradu. Autor zbirke priča “Papir brzo gori” (Treći Trg, 2019) – nagrada Beogradskog festivala poezije i knjige Trgni se! Poezija! 2019
Prozu objavljuje u periodici (Ulaznice, Međaj, Književna fantastika, Grad, Znak Sagite, Emitor), zbornicima i antologijama (Istinite Laži, Biber 03, Gradske priče – Fantastika, Gradske priče – Vodenica, Najkraće priče 2005 – 2007, Alisa u zemlji priča) te sajtovima Art-Anima i Zvona & Nari (Hr). Književne prikaze objavljuje u Emitoru i Književnoj fantastici.
čovjek-časopis 