Tag: Nikola Lekić

POPLAVA

I zaista, jedino negativno što sam osetio vezano za to jezerce, a što se opet i tiče i ne tiče njega samog, jeste bojazan da zbog njega, jezerceta rasprostrtog u kupatilu, moja Olga možda ne pomisli nešto loše o meni; da sam prljavac, nemaran, površdžija koji ne rešava probleme na koje nailazi već ih gura pod otirač. Što opet i ne bi bilo sasvim pogrešno, već istina, jer jezerce je tu pa je tu, vidi li ga ona ili ne, svejedno je, kao u pesmi. Tako sam, zbog želje da ne skrivam istinu i naglog porasta vode u čitavom kupatilu morao da promenim pristup – postavio sam most, od dve daske izvučene iz golubarnika. Pozivao sam Olgu da dođe iz sobe u kojoj spavam, obučena, u spavaćici, ili gola, zavisno od situacije, ali po pravilu tokom noći; pojavljivala se na vratima, sa čašom vina u ruci, sa onim belim ramenima, naslanjala bi se na dovratak, a ja bih onda ravnomernim pokretima stopala pritiskao daske koje su potom stvarale male talase u jezercetu, tad već jezeru koje je moglo i da žubori. Pružao bih joj ruku a ona bi se prepuštala, kao da te daske istinski vode negde odakle bismo zatim satima uživali u jezeru zagledani u daljinu (blizinu), u drveće na njegovom suprotnom obodu ili na drugu obalu reke ili daleko u morsku pučinu, zavisno od toga šta bi Olga u sebi poželela ili ja pomislio da je ona u tom trenutku poželela. Manje je romantično bivalo kada bih ostao sam. I tada sam sate provodio na daskama, ali sa četkom kao veslom kojim treskam po vodi, zviždući Pučinijeve arije i neke hitove Čajkovskog, ispravljenih leđa i podignute brade kao gondolijer, na kraju cedeći vodu iz vesla u plastičnu kofu. Lavabo sam prestao da koristim, sem jednosmerno – direktno i pažljivo iz slavine u čašu, šolju ili flašu – a slivnik u kadi sam zapušio tako da nijedna kap ne može pobeći i sjuriti se dalje cevima. No jezero je uprkos tome nastavilo da raste i povećava se, namećući sve više svoju metaforičnu vrednost. Da nije bilo mene da ga krotim i sprečavam, mislio sam, prelilo bi se i proširilo po čitavom stanu, po čitavoj zgradi… Hoće li mi za to neko zahvaliti? Hoće li mi Personovi reći hvala? Neće. Hoće li mi doktori ili Vladislava ili bilo ko iz zgrade reći hvala? Neće. Svi su skakali i tražili me i vikali kad nije bilo nikakvih problema, kad je u kupatilu bila samo pokoja kapljica,a sada, kad je pred svima nama jezero, jedna velika voda koja potapa, svi ćute. Tišina je. Silentio. Sve je na meni, sve više posla, više vožnji zaljubljenih parova kroz smrdljive kanale Nikolajevića, više vožnji novog Nikolajevića kroz kanale starog Nikolajevića… Ne znam šta im se tu toliko dopada. Dolaze i nalickani samci ženskaroši i same dame sa psetancima – njih spajam jedne sa drugima – pojavljuju se neki moji takozvani prijatelji koje nisam video godinama, i moji otac i majka, i pokojni deda, i prevarant Maksimilijan i bezubi Cigan kog viđam u snovima, i Olga sa svojim očima, i golubovi, stotine golubova koji skupljaju hranu na obalama, i ja mlad, kao ne poznajemo se, entuzijastičan i glup po svim pitanjima, i moja sestra koja čas postoji, čas je nestala… I drugi čamci prolaze, druge gondole, kolege mašu i nude mi kolače i parče torte i propusnice za nekakve kulturne događaje, u našem gradu za koji ne znam koji je jer danima nisam dotakao obalu, i dodirnuo Otiliju, a voleo bih da lagano siđemo niz stepenice i sednemo u bistro i naručimo kafu jer želimo a ne jer moramo, da je zagrlim, nju – obalu, i nju – Otiliju, na suncu, da poljubim bela ramena i okrenem se licem ka nebu koje ćuti, ništa ne govori, ne postavlja pitanja, ne traži; da prestane zvuk vesla koje udara o površinu vode, da nestane zvuk, da nestane težina dok ga povlačim ka sebi, pa vadim i povlačim, vadim, guram, povlačim; da nestane kapljica što sa vesla u visini pada na moje čelo, pa se tajno spušta do ispod obrva, a onda je osetim – hoće da bude tumačena kao suza, a nije, znam čovečju suzu i suzu vinove loze – nije, hoće da bude slana, a nije – jezero je, jezero moje po kojem veslam otkad je nastupila poplava.

________________________________________________________________________

NIKOLA LEKIĆ rođen je 1989. u Beogradu, detinjstvo i prvu mladost proveo u Kruševcu i Somboru. Studirao Istoriju umetnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Piše kratke, srednje i duge forme, sa rimom i bez rime. Objavljivan u književnim časopisima i nekoliko zbornika kratkih priča. 2014. godine fotokopir mašinom štampao svoj prvi roman Žbun u pedeset primeraka. 2016. kao samizdat objavio roman u pričama Trafika, u tiražu od 500 primeraka, sa kojim je uspeo dopreti do nešto šire čitalačke publike. 2018. godine fotokopir mašinom štampao roman Persson u pedeset primeraka rasprodatih u nekoliko dana nakon prvog predstavljanja knjige.
Persson u izdanju Lagune njegov je prvi zvanično objavljeni roman.