SVI U GROB
sanjao sam naše sahrane
mase su skandirale
ništa nije imalo smisla
uzela si me u ruke
bili smo poslednji ljudi
svi u grob, svi u grob
osim nas
rekla si mi ćuti!
ni govor ni epitaf
uzela si me u ruke
bili smo poslednji ljudi
hraniću te sokovima
spalićemo knjige
otvorićemo logore
bićeš mi žrvanj
biću ti žrvanj
otac nas je davno prokleo
pljuvaće vas
dok prolazite ulicom
bacaće kamenice na vas
uzela si me u ruke
brat i sestra
svi u grob, svi u grob
osim nas
***
BEZMUDI
na pustim ulicama Detroita
zaplakalo je oko Gugl kamere
vidiš, mi smo siročad
treba nas humano raseliti
u srce američke teške industrije
tamo sve podseća
na naše usahle varošice
i euforiju oko praznika
kretao sam toliko puta ka tebi
požurivao crne mačke
i lizao poklopac jogurta
da li u Detroitu prave bele kifle?
optuži me da sam patetičan, Bezmudi
mislim da je bila reč
u nekim knjigama stoji da smo rođeni
ali polje mediteranske klime
niko nije štiklirao
ljudi su umirali na ulicama Detroita
godine jure
satovi preskaču sekunde ko lokvanje
reke su stale
vazdušni prostor je strogo kontrolisan
nikada neću otići odavde
smanjio sam ovaj grad
na tri toponima
da stane na krpu
za jednu osobu se
postavlja krpa, a ne stolnjak
oštrom kamom narezao sam
volovsko srce, čekao
da me strpaju u kontejner
i odvedu u kolevku minimal tehna
propustio sam najbolji deo žurke
zamoliću te samo jedno
zaboravi na skajpove,
vajbere i binarne poruke
jednom kada budem tamo
računaj da me nema
piši pisma
Detroitski bulevar bb
za Bezmudog
kad te baš uhvati frka
uključi taj Gugl strits
i šetaj
ako me pronađeš
oprostiću ti
***
DIŠI, LJUBAVI
barem na kratko
pomozi mi da
prihvatim
krezube slonove
i kamenje
koje nije htelo
u ruke
sve je stradalo
u slavu tvog
hira
na štiklama preskoči požare,
gubave i nedostojne pudera
kojim popravljaš
odraz
u svaku sledeću
sliku lepog života
ošamari me i izvini se
odmah
da mi ruka ne poleti
kroz vreme
na ulicu baš onu
gde si nepomično ležala
dok su noćne zveri
blenule
u malog
sluzavog boga
s korica knjige
koju nikada nisi pročitala
ali želela si da znam
o svakome ko je spustio dlan
na hladan mermer
ispod tvojih stopala
diši, ljubavi
krvavu ti
majku
jebem
_________________________________________________________________________
NEMANJA STANIŠIĆ (1986, Kosovska Mitrovica), pesme i priče su mu objavljene u zborniku „Autoportreti” (koautor, Centar za Stvaralaštvo Mladih, Dom Omladine, 2006) kao i u časopisu „Urbis”. Objavio je zbirku poezije „Kuvar je naš čovek” (BIKZ, 2008). Živi u Beogradu.
pjesme odabrao Vladan Krečković
čovjek-časopis 