VOKATIV
(traženje te)
Recimo Zbigniew
ti se već drugi put isto zoveš
to nam svima olakšava
rečeno je da za nekog vremena ima
ali – kada i gde – nismo čuli
nalećemo na reči kao na oštro, mnogo masnog crvenog
biva uz naše imenice zalepljeno
tako po svetu raznosimo krivice i opaske
a onda pljusak objasni svoje delo
kao himna, plačno
kratko služimo na čast
na mestu voljno
u mislima otrgnuti poretku
ne bojimo se da nema ničeg
izvestan broj prošlih i svetlosnih godina
razdvaja nas od laveža psa
poslatog u svemir
da nahrani ljude
ima u tome neki bezdan
veći od svih drugih
i u njemu ima mnogo nas
bez posebno lakih noći
što kao psi lažemo da nismo gladni.
Zbigniew, javi se
niko nas više ne zove
to nas sve do ničeg olakšava.
***
SINDROM
ja ću prvi, pa onda sva moja druga
– skoči u sebe, do dna
za njim i preci, poštujući red.
strahovi se oslanjaju na drveće
majke i očevi imaju po čvor u stomaku
čuješ li nekada kako se zapliću
ja ne umem to
nervi mi zvuče kao insekti
pa jurim da stignem treperenje
i daleke, lepe, tuđe kuće
slažem u pregledan vidik
ali, on puca
pred mojim očima
leptiri kače čahure o dudovu koru
da se suši sjaj prirodnog toka
da li je sve na tasu od toga teže
Ili ništa nije
ta dva zagrljena čvora
uvek vrište iz dubine
kako da zaboravim
blizinu tvoju dno
oblik tvoj
kako da ne dotaknem
ako si ti moje drvo
a ja na tebe naslonjen
***
PRE REBRA
Ja sam za tobom ušao u tajgu, bez fenjera.
Bio sam dete, nosio ti rame
Da ne spuštaš glavu na smolu.
Tražio sam te, nije te nigde bilo.
Nečija majka je rekla
– Tvoja ljubav je navika zverinja,
Odmah izađi nečiji sine!
Uzmi moju ruku, krvariš.
– Ne mogu, nečija majko
Tražim glavu što ne može da spava
I drvo bez smole, što može pod glavom.
Ja ništa gore nisam umeo
I ništa teže nisam držao u ruci
Držao u sebi
Imao na svetu
Razumeš li
Šuma je bila crvena.
Bio sam dete, nosio ti rame
________________________________________________________________________
NEMANJA DRAGAŠ (1992) je književnik, dipl. dramski i audiovizuelni umetnik – producent, narator i master teoretičar dramskih umetnosti. Član je Udruženja književnika Srbije od svoje dvadesete godine i Centra za dramu u edukaciji i umetnosti. Autor je knjiga poezije: “Fantazija u plavom” (2008), “Mikrofonija zrelosti” (2010), “Obećani svemir” (2014), “Okovani satima” (2015), “Izbor iz poezije/Gedichtauswahl” (2016), “Morfijum” (2018) i “Antitela” (2020, u štampi).
Laureat je 45. Festivala poezije mladih u Vrbasu i dobitnik priznanja “Stanko Simićević” za najmlađeg finalistu festivala. Dobitnik je nagrade “Timočka lira” koju dodeljuje Radio Beograd 2. Za knjigu poezije “Obećani svemir” dobio je književnu nagradu “Branko Marčeta” (2016). Dobitnik je književne nagrade “Spasoje Pajo Blagojević” za 2019. i nagrade “Milutin Bojić” za 2020. Dvostruki je dobitnik Zlatne plakete za poeziju (Almasa, 2016; Da me bude, 2017). Trostruki je pobednik Multimedijalnog festivala u Pljevljima i trostruki dobitnik plakete Saveza književnika u otadžbini i rasejanju za izuzetan književni doprinos. Dobitnik je i nagrada “Rade Tomić”, “Magda Simin”, “Duško Trifunovič”, “Stanislav Preprek”, “Mihajlo Kovač”, “Janoš Siveri”, “Joan Flora”, “Mihal Babinka”, itd. Pobednik je Festivala lepe reči u Titelu (2015) i Think-Thank-Town festivala u Leskovcu (2012).
Izvršni producent je nekoliko igranih/dokumentarnih filmova i predstava i koordinator programa 20. Bitef Polifonije. Dobitnik je Vidovdanske nagrade Akademije umetnosti u Beogradu. Laureat je nekoliko nagrada za fotografiju i likovne radove. Pobednik je Republičkog takmičenja iz biologije.
Dnevne novine Politika uvrstile su ga među najuspešnije mlade umetnike Srbije u 2012. godini. Govori engleski, španski, ruski i ukrajinski, s služi se italijanskim i francuskim jezikom.
Živi u Rostoku (Meklenburg – Zapadna Pomeranija) i radi u oblasti genetike i biotehnologije.
čovjek-časopis 