ČOVEK KOJI JE ODLUČIO DA SEDI
U Indiji
Jedan je čovek odlučio da drži podignutu ruku
Ono, pod 180 stepeni, decenijama
Muka se isplatila, smatraju ga božanstvom
Klanjaju se, zasipaju novcem i poklonima
Nokti mu se sa čela prstiju spuštaju kao Plitvički
vodopadi
Drugi je odlučio da stoji samo na jednoj nozi
Mesecima
Drugu je savio u kolenu
Ukočila mu se pa je hodao naokolo sa štulom
Kao Vuk Karadžić
Nije dobio penziju
Treći je izabrao da sedi i ponekad leži
Na jednom istom krevetu, u jednoj istoj sobi,
u jednom istom stanu
Non-stop
Ne ustaje, noge su mu otekle kao džinovski bageti
Pred njim je laptop
On je moj prijatelj
Dolazio bi negde oko devet, uveče
On i supruga draga
Koja prevodi italijansku erotsku prozu na finski
I voli muža izistinski
Pio bi kafu, a ja birao da mu je sipam u šolju
Koju je tetka kupila u Čehovljevom spomen-domu
Ćirilična slika pisca
Pas je prilazio kada bi čuo da iz torbe šušte kolačići
bez šećera
Koje je uvek nosio sa sobom
Kao što transvestit u noćni klub nosi aceton i karmin
Govorio je psu, baš si predvidljiv
Duško je govorio Rikverc
Laza je mlatarao repom, blesav sav
Prijatelj ga je zvao Vatroslav
Prevoditeljka se uvek dvoumila
I uvek je popila koju čašicu rakije
Pogotovo ako je od kajsije
Domaća
Koštice izvađene garantovano
Sekli smo kobasice koje su se gulile s mukom
I dodali sira nekakvog, jer vino se pije viljuškom
Dolazila je i prijateljica jedna, kuburila sa alergijom
Vino joj palilo lice
Potom je pila bez muke
Kada se razvela od muža koji je radio u novinarskom
udruženju
I tako, na radiju pesma Indeksa
Na holandskom
Čudimo se, ali pratimo ritam
***
LOGORSKI DEDA, LOGORSKA BABA
U tranzitnom logoru Gerlic razmazali ih katranom
Posle prskali vodu vrelu
Nijedna dlaka nije ostala na telu
Deda je pričao da je od tada ćelav
Mada mu niko u porodici nije imao kosu
Baku iz Tulske oblasti uhapsili kao rusku dobrovoljku
Ni sama nije znala kuda je krenula i zašto
Bila devojčica
Prethodno skinula u kući babinoj ikonu sa zida
I stavila sliku Staljinovu
Čukunbaba protestovala
Ova dojavila Komitetu
Deda bio u vojsci negde oko Kraljeva
Ustali jedno jutro, nigde oficira
Niti bilo koga sa činom
Razbežali se, pičke
Obukli čizme vojničke
Našli jednog koji se skrio u selu
Rekao im, spasujte se, deco
Bosanci krenuli ka Bosni
Peške, nije bilo transportnih firmi
Ni putokaza
Niko ne zna gde je Bosna
Posle petnaestak dana nabasali na Drinu
Tamo ih uhitili
U selu pored Gerlica pomagali ostarelim Nemcima
Čija su deca kojekude u akciji
Tamo se upoznali, zagledali, u senu kresnuli
Smrdela balega, deda u erekciji
Zajedno u Bosnu vozom oslobodilačkim
Rodio se otac u Gnojnici
Bio veličine pivske boce
Sada liči na Borisa Jeljcina
Kada je ljut, deda je govorio da nije njegov
Već izvesnog Pronjina
To ime, Pronjin, od onih je mitskih reči iz detinjstva
Koje nikada nisam ukucao u Gugl
***
DAHOVAGA
Biće obavezna jednog dana
Uvešće je internet-policija
Džidža koja će sličiti mikrofonu
Zvaće se dahovaga
I meriće halitozu
Možda će nalikovati i na milje koji je heklala vaša majka
Trenirajući oči koje je napuštao vid
Uzrok: karcinom žute mrlje
Može izgledati i kao žuta mrlja
Nauka je beskrajna
Kao i ljudska budalaština
Onaj sa kojim četujete znaće da ste pripiti, pijani
Ili THC-ushićeni
Možda ste pošmrkali liniju koke
Ili tresnuli tablu paracetamola
Kada objavite post ili tvitnete štogod
Negde u ćošetu će stajati
Da ste prethodno popili četiri deci jabukovače
Iz Busovače, meke, srednjobosanske
I to miksali sa dva piva
Kupljena u Lidlu
Kojima je istekao rok trajanja
Ukoliko ste se baš razvalili
Pristup internetu će biti onemogućen
Ili ćete moći da listate
Samo
Dnevne vesti i bezbedne pornografske stranice
Nećete ujutro, mamurni
Brisati post u kojem ste napisali
Da vas je jako bolestan prijatelj
Zamolio da mu nabavite knjigu Pre nego što umrem
Da vam je mesecima stajala na stolu
Neotvorena
Nadomak ruke
Sve dok niste na internetu videli da je umro
Mrsko vam bilo da mu je odnesete u drugi grad
U knjizi je reč o deset stvari koje
Čovek treba da uradi pre smrti
Nešto tako
__________________________________________________
NEDIM SEJDINOVIĆ rođen je u Tuzli 1972. godine.
Objavio je dvije knjige proze (Hodočašće viška, 1998; San svakog upaljača, 2012), jednu knjigu eseja (Zatvorski sindrom, 2012) i brojne publikacije iz medijskih oblasti (analize i istraživanja). U Novom Sadu živi od 1992. godine i profesionalni je novinar. Surađuje s velikim brojem medija u Srbiji i regiji. Stalno zaposlen kao novinar u sedmičniku Vreme. Osnivač je i urednik izdavačke kuće Cenzura, bivši predsjednik Nezavisnog društva novinara Vojvodine i urednik novosadskih sedmičnika Bulevar i Nezavisni.
čovjek-časopis 